Roman o Londonu 1 (15 page)

Da li zato što je njen glas omekšao, ili zato što je zvuk tog glasa tužan, muž joj onda odgovara tiše: »Nađa, nije bilo skromnijeg čoveka od onog Talijana koji je, sa hiljadu drugova, stvorio Italiju, i predao je, na tanjiru, onom kralju, koji se pamti po velikim brkovima. Sećate li se njegovih spomenika, svud, kud smo, u Italiji, prolazili? A Garibaldi(
97
)? Ovde je tovario lađe i imao malu radionicu kobasica. A Pijemontezi(
98
) su, posle, streljali čitava sela njegovih seljaka.«

»Niki, ja malo znam o tome. Vidim samo da ne volite da vam se pomene skromnost.«

»Ne volim, Nađa. — Nije bilo skromnijeg čoveka, nego što je bio šef francuskih socijalista, Žores, poznanik moga oca. Slušao sam ga i video u Parizu, za vreme one posete, pre rata, o kojoj sam vam pričao. Pa šta je dočekao? Ubili su ga, uoči rata, kao izdajnika.
Jaurès?
(
99
) Izdajica? Čovek, koji je voleo svoju zemlju, koliko, da se voli, nijedna zemlja nije zaslužila.«

»Dobro, dobro«, — kaže mu žena, strpljivo. »Sve su to, Niki, bili šefovi vlada, ministri, političari, a vi to niste. Vas nije hteo ni Anton Ivanovič, ni Pjotr Nikolajevič, baš ništa, da pita, niti da vas sluša. Sami ste mi to pričali. Treba to da vam kažem. Bili ste lep, vrlo plemenit, mlad čovek.
Praporčik,
(
100
) Niki. A govorite kao da ste neki pretendent. Svi ste vi Rjepnini takvi. Izvinite, Nikolaj, ali to mi je otac, nekoliko puta poručio. Velika ste deca.«

Iako mu to žena, koju voli, kaže veselo, srdačno, sa iskrenim sažaljenjem, tog čoveka to pogađa kao neka strela u srce. Odgovara sa izrazom zla na licu. Ljut je i neka duboka žalost, i mržnja, preliva mu se preko lica. (Nekoliko trenutaka to lice ima boju lešina.)

»Imate pravo, Nađa. Oficer u svetu ne znači ništa. Niko neće i ne namerava, da vodi brige o nama, ruskim oficirima, sad. Cina još brblja. Ja brbljam. Sam sam u svetu i nemam nikoga. Nemam uticaja. Ni u našem Komitetu. No pazite šta ću vam reći! Svi će završiti u oluku, koji su u tom Komitetu, a zbog njih, i mi sa njima. Hodaćemo po Londonu neoprani, bradati, bez đonova! A da su mene slušali, ne bi.«

Njegova žena bila je navikla da on sa njom, uvek, govori, učtivo, olako, veselo, katkad sa podsmehom, ali uvek mio. Sad, pred njom, kao da stoji neki drugi čovek.

Neki drugi Rjepnin. Bosonog, barusav, kao neki veštac, izdiže se pred ognjištem u kom se crvene poslednje žeravice. Da bi ga odobrovoljila, ona ga upoređuje sa svojim ocem, starim generalom, čija je klasa, u carskoj Rusiji, zauzimala mesta ministara, komandanata, guvernera, dok je njen otac predavao na akademiji, i služio po sibirskim garnizonima.

Umorna, kaže mužu, da je čula, od Ordinskog, da je, u njemu, u Londonu, nastala neka promena? Da nije više onaj Rjepnin, koji je bio? Zna se, sad, da je Antonu Ivanoviču pre nekoliko godina pisao kojekakva pisma. Ide se tako daleko da ga sumnjiče, da je pod uticajem oficira, crvenog ambasadora u Londonu, Majskoga.

Protivno njenom očekivanju, muž joj govori nasmejan, mimo.

»Ordinski vam se udvara, Nađa. Nije u meni nastala nikakva promena. U svetu je nastala promena. Bio je podeljen na obalama Manzanjaresa(
101
). Evropa, tamo, bila je podeljena, ali sad više ne važi, ta podela.«

»To je strašno, Nikolaj, to što kažete. Ordinski tvrdi, da vi niste više za povratak velikoga knjaza kao cara, ni protivnik onih, koji su bili protivnici Antona Ivanoviča.«

Ona sad ima suze u očima, dok ga to pita.

On se, međutim, smeje.

»Ne, nisam više za povratak velikog knjaza. U Rusiju. Iz Monte Karla. Ni za povratak njegovih Burbonaca, i brabonjaka. Epoha sukoba na Manzanjaresu je prošla. Nastala je sasvim druga podela. Zašto bih bio protiv onih u Moskvi? Izmenjali smo uloge.«

On se smeje, dok ga žena gleda zaprepašćena.

»Jeste li čitali šta su, ovde, listovi pisali o odbrani Moskve? Tobože, odbranili su Moskvu zima i sneg. Ponavljaju Napoleona. Pa? Jeste li primetili, šta je Obolenski odgovorio? Upozorio ih je da je tamo, pored zime i snega, bilo još nekoga. Rusa. Zašto bih bio protiv svog naroda? On će se sad pojaviti, mesto nas, u Berlinu.

A ja sam sad niko i ništa. Sami kažete:
praporčik.
Ne zaboravite, međutim, da sam ja, kod naših topova, učio i matematiku. Treba logično misliti. Logaritmi nas uče da mislimo logično. I kad izgubimo bitku. Ordinski bi prosto, želeo da, kod vas, ima uspeha. Nadam se da nema.«

»Ima«, — kaže mu, smejući se, žena. »Dokle je moguće, — u njegovim godinama. Uostalom, on vas brani, Nikolaj, od Komiteta. Nemamo boljeg prijatelja od njega. Morate i sami priznati da je ta vaša promena teško razumljiva ostalima.«

»Nije mi potrebna odbrana, takozvanih, dobrih prijatelja. Mi, i oni, u Moskvi, izmenjali smo mesta. To je fakt. Sve je drugo fraza. Naša je zemlja, Nađa, stradala, opet, i u ovom ratu, kao nijedna druga. A proslavila se, — zaslugom onih u Rusiji, — kao nikoja. Sad oni, u Moskvi, drže u rukama sudbinu, ne samo svoju, nego i naroda kome pripadam, neprolaznim vezama svog rođenja. Pa zašto bi Komitet hteo da budem i dalje protiv tog režima. Kako? Gde? Njihova je, sad, Rusija. Čuli ste je kako peva. Da smo se mi vratili, ne bi pevala. Krv bi lila. Strašno je da se rat gvelfa i gibelina nastavlja, ali nek se sad bar kod nas ne nastavi. Ja gledam svoja posla. Uostalom, treba priznati pobedu, protivnika.«

Njegova žena ga, zanemela, gleda. Ništa ne razume, —kaže.

A dodaje, srdito, umorno, da NJU, da većinu sveta, taj večiti rat i ne zanima. »Ja, Nikolaj, vidite, čak i da sam se rodila u Madridu, ne bih nikog mrzela. Ne bih nikad ubijala. Ja bih sve praštala, čak bih i partiju menjala. Vi, pa i taj Komitet, vi ste jedna manjina, ludaka. Mi želimo mira. Mi, većina.«

»Pa obe se strane, Nađa, i tuku za TO, da dođe do mira.«

Razdražena, njegova žena onda viče, da prestane već jednom, sa tim razgovorima, iz knjiga. Ona ništa ne razume. Htela bi da spava.

Njegova žena onda namešta se u postelji, i traži sna, ali pruža ruku, i sad, prema njemu, po svom običaju, kad bi bila željna zagrljaja. Ona je sad sigurna, da će, od novca koji je dobila, moći da žive do zime. Jedino, od čega strahuje, to je ta njegova misao, da svemu učini kraj. Samoubistvom. Ona ga, sanjiva, moljaka, da sutra, opet ode, još jednom do kancelarije Britanske legije, i do njihovog Crvenog krsta.Tamo ih znaju. On ima preporuku Sazonova. Možda će Engleze ipak biti stid, da ih puste, da završe tako strašno. Kad je videla da on ne oseća njenu želju za zagrljajima, ona mu više ne odgovara. I on se sprema da se uvuče u postelju, pod njihova ćebeta. Za trenut, još sedi na postelji kao da nešto razmišlja.

Zatim joj se, još jednom, unosi u lice, pre nego što će ugasiti sveću, da vidi da li je zaspala. Vidi samo, ispod njenih trepavica, trag suza.

TIH PRVIH DANA PROLEĆA, Rjepnin se onda, zaista, javio u Berzi rada, koja je bila u ulici, koja se zvala
Chadwick street,
a koja je
demobilisanim
Poljacima nalazila zaposlenja. Engleska je, te godine, počela, te ljude, da, u Škotskoj, i Londonu, naseljava. Smeštala je po varošima bivše oficire poljskog raseljeničkog kora i gledala da ih oženi Engleskinjama. Većinom bolničarkama koje su se vraćale u Englesku, iz rata. A dolazile su i iz Nemačke, koju je, delimično, i Engleska bila okupirala. Da bi došlo do tih brakova, nicali su poljski klubovi, oficira, pa i redova, kursevi za učenje zanata, jezika, a priređivane su i igranke, gde je bilo čaja i piva.

Rjepnin je, pre deset godina, slučajno, bio našao mesto prevodioca, u jednoj misiji Crvenog krsta, u Parizu, pa je posle sa Poljacima iz Pariza prešao u Portugal, a zatim došao, sa njima, i u London. Sa njihovim papirima, sad se bio rešio da pokuša, da traži zaposlenje u Londonu, i u toj Berzi rada. Ma kakvog, manuelnog, rada. Bio je pristao da, kao nepoznat, neznan, običan vojnik, koji se vratio iz rata, primi, u Londonu, ma kakav posao, da zaradi sebi i ženi, makar samo toliko, da imaju krov nad glavom.

Nađa je bila, najposle, rešila, da se obrati svojoj tetki, u Americi i, da traži od nje novaca.

Oboje su bili uvideli da ovako, kao dosad, ne mogu više.

Rjepninova žena tražila je, od muža, da ode i da se prijavi, i Rusima. Takozvanom »Oslobodilačkom komitetu« ruskih, carskih, emigranata, koji je, i tad još, postojao, i pomagao novcem iz Amerike, privatno, svoje članove, i one, koji su bili obeleženi kao verne pristalice cara. I posle toliko godina, Rjepnin je sa tim Komitetom bio prekinuo, pre godinu i više dana. Međutim, tu ženu, koja ostaje doma, tog dana, ne može više da gleda, bez suze u oku, pa joj sve obećava. Ići će i u Komitet. Sneg se topi sa krova te kuće, u tom ćorsokaku, između dva hrasta. Žena mu kaže da nije bilo, ni u kom slučaju, dobro, što je tako prekinuo, sa tim Komitetom, koji ima ipak, veza kod Engleza. Šulgin, Aleksejev(
102
), Volkonski, Obolenski, i njihovi ljudi posle prvog svetskog rata nisu bili ljudi koji nisu znali šta se može, a šta ne može, i, kud ide emigracija. Zajednica, imala je običaj da ponavlja, jača je, uvek, od pojedinca. Treba se verno držati jedno drugoga.

Muž joj onda, podrugljivo, dovikuje da je Bregel(
103
) drugog mišljenja. Podseća je na sliku tog čuvenog, flamanskog slikara, čije su slike išli da gledaju, kao i mnoge druge, pri svojim posetama muzeja u Parizu, Milanu, Londonu, jer je to besplatno i ne staje ništa.

Na njegovoj slici slepaca, koji idu držeći se jedno drugoga, vide se slepci, u ruci sa batinom prosjaka, a jednu ruku, kao u lancu, drže, na ramenu, drugoga. Idu, idu, koračaju, a ne vide kuda.

Ne vide, vodu, jaz, pred sobom, u kom će završiti, svi, kroz korak-dva. Ta voda, — kaže ženi, — to je
Stix
reka koju ćemo svi preći, a pre, a posle. I oni idu tako držeći se Komiteta.
Stix,
— mrmlja ženi, — posle, i kad kuću napušta i polazi na stanicu Mil Hil, koja je još u snegu koji se nije otopio. Cela je Engleska bila zavejana do nedavna,
Stix
— ponavlja i mrmlja, i onda, kad već upada u crvene vagone podzemne železnice, koja je u Mil Hilu, nadzemna, a pri polasku, katkad, i prazna.
Stix
je ta reka koju će preći, uskoro, pa zašto, onda, da se, uzalud, muči mislima na budućnost, kad je i tako izvesna. Čemu i ta prodaja večernjih haljina? A čemu i sve te, tobožnje promene, na obali Manzanjaresa?

Dok tako mrmlja, sa tavanice vagona stalno ga posmatra slika jedne australijske tice, koja je reklama za proizvode, koji se, u pranju NE skupljaju. Na reklami piše: »Štrikaj sa
Emy
i ne brini.« On tu sliku netremice gleda. Rešenje problema, dakle, nije samoubistvo u Londonu, nego
Emy.

Pod zemljom se, međutim, nastavlja jurenje voza i prolaz kroz stanice i ulaz ljudi i žena, koji se guraju. Gurnu onoga koji stoji pred njima, koji je ušao pre njih, da bi uzeli mesta, kao sardine, ali pri tom guranju kažu, učtivo, da to žale.
»So sorry
.« Pa ne samo to, nego dodaju i, kad uzmu mesto drugoga: »Hvala«,
»Thank you.«
A posle se, najzad, približava, stanici koja je, tog dana za njega, krajnja:
Westminster.

Odatle nije daleko do pomenute Berze rada.

Sva je okolina tu bila, u to doba, u ruševinama, kuće su bile zgarišta i u njima ima samo bednih ostataka izgorelog nameštaja, i đubrenjaka. Idući Berzi rada, Rjepnin oseća kako se pretvara u sitnu jedinku jedne grozne gomile, koja žuri na rad, rastrčavši se, kao mravi iz mravinjaka. Ljudi žure, kao što su valjda žurili robovi, koji su bili terani da zidaju grobnice, piramide, faraona, i kanale Azije. Sad ih, kažu, zidaju za sebe. Kažu. To je, — čujem kako mrmlja — napredak? Napredak čovečanstva?
Velikij progres čelovječestva?

Prolaznici, međutim, prolaze kraj njega, kao u nekom ogledalu, koje umnožava i njega. Pretvorio se u jednog od tih nemih prolaznika, koji nikog ne gledaju i ni s kim ne govore. Prolaze, kao reka.
Stix.
Reka radnika, radnica, činovnika, kalfi, prodavačica, čistača stepeništa, a sve to protiče, čini mu se, nečujno, kroz njega, ne oko njega. A sva ta reka sastoji se iz bezbroja lica, noseva, očiju, šešira, glava, nogu, a sve se to razilazi, rasipa, raspada.

Ko zna šta se sve krije, iza toga, — kakve misli, kakve želje kakva priviđenja? I on će, dakle, sad, imati, tako da korača, među njima, korača, korača, kao da je i on dete tog Londona, a ne svog, dalekog Petersburga.

Iako ga niko, ama baš niko, ne zagleda, njemu se čini da, na glavi, na kojoj nema šešira, ipak ima nevidljivi crni, večernji šešir, koji je želeo da proda. Bio je prošao kraj Parlamenta, tačno kad sat odbija devet puta. Dok prolazi kroz te gomile ugleda, katkad, i ponekog čoveka, koji ide lagano, upadljivo obazriv, sa belim štapom, u ruci, kojim kuće kucka. Seća se da je beo štap, u Londonu, znak slepila.

Slepi u Londonu ne ostaju kod svojih kuća, nego svako jutro izlaze i idu, idu nekuda. Ne sede kod svojih kuća. Neki zato što se stide nezaposlenosti, neki ne žele da padnu na teret svojih porodica, ili opština, a većina zato što neće da moljaka, nikoga, ili nema nikoga, i što ih niko ne žali — čak ni porodica. Idu na posao, stolara, korpara, pletara, pa i štrikaju. Kao što lopovi moraju, po zatvorima, da odrade za svoju hranu, tako i slepi, idu, da zarade svoj nasušni hleb. Da bi našli svoj put, ti oslepeli ljudi koračaju, uvek, kraj kuća, ili ivica ulica. Kuckaju svojim belim štapovima profile kuća, ivice trotoara, kao da opšte sa nekim, u daljini, znacima telegrafa. Poznaju, na svom putu, ivice ulica i ćoškova. Katkad imaju psa, vodiča, ali ih ima mnogo koji nemaju ni psa. Kad stignu na prelaz ulica, zastanu.

London poštuje slepe, i uvek se nađe neko, — naročito žena, — da ih prevede preko ulice. Zatim opet nastavljaju sami.

Tako, u ušima tih slepih ljudi ostaju glasovi, onih, koji ih prevode preko prelaza, dve tri reči onih, koji se smiluju na bedu čoveka, pa, iako ti slepci ne vide te ljude i žene, odnose, u sebi, i pamte te glasove, melodiozne utehe, iz nekog boljeg sveta, koji traje kratko, ali koji je tu, na ivici saobraćaja. Skupljaju valjda i pamte te nežne reči, kao što deca skupljaju marke dalekih ostrva i zemalja.

London, tu, odmah posle rata, nije bio grad, ni čist, ni svetao, ni lep, a ni nasmejan. Te prve zime posle rata naročito, jer je trajala mesecima. To je bila prestonica Magle, nad morem nekih bezbrojnih, čađavih, izgorelih, napuštenih, uvek istih, bednih kuća. Pustoš cigalja, blata, razvaljenih stanova, podruma i krovova. Iz zemlje su virili ostaci nameštaja, koji je bio ostao, raznet u paramparčad, u podrumima, i sagoreo, ugljenisan. A ponegde je iz blata ruševina, bila već nikla i trava. Kad je Sunce obasjalo s proleća, pojavili su se, iz tih ruševina, i neki modri i crveni cvetići. U magli, i, kad bi pao mrak, virile su iz tih ruševina zelene oči mačaka. (Ceo centar Londona, uostalom, svojina je duke od Vestminstera.)