Roman o Londonu 1 (27 page)

Kad bi sa tim svetom, — uveden pomenutim Poljakom, — večerao, u velikim prostorijama najskupljeg hotela u Londonu, čuo bi, sa tornja Parlamenta, kako sat odbija. Odbijao je ponoć. Rjepnina bi tada, — uz sladoled na kraju, — svi pitali o Staljinu. Rjepninovoj ženi bilo je najteže, da sluša od Ordinskog, kako su u tim klubovima, pri tim večerama, u tom, tobože velikom, svetu Londona, — Rjepnina, čim je ušao, — opkolile, žene. Gomila žena. Nađa, sirota, to nije bila predvidela, kad ga je nagovarala da, iz podruma, prede u taj svet. Trpela je i ćutala. Muž joj je pričao, vraćajući se sa tih večera, da mu se sve te nove poznanice nude, da mu pomognu. Kao da oko njega igraju, ponavljaju:
help, help, help.
Ordinski se tome zlurado smejao. Nađa je, bila gotova, da se rastane od muža, ako bi to spaslo njega, od prosjačkog štapa u Londonu, ali NE, ako to treba da spase nju, a ne njega. Ponavljala je to, oholo. Rjepnin je, međutim, bio kao hipnotisan, mišlju, da svoju ženu nagovori, da ode tetki u Ameriku. Da bi je spasao, da ne završi, u starosti, u Londonu, u oluku. On je otvoreno govorio da smatra, da je dublja, i veća, ljubav muškarca, koji brine o toploj, zimskoj obući, za ljubljenu ženu, nego ona, kojoj je koren seks. Ordinski se toj teoriji Rjepnina grohotom smejao. Bio je uspeo da uvede u taj svet londonskih klubova Rjepnina, uz smanjenu članarinu, a pri večerama ga je predstavljao, nekim bapcima, — kojima je šaputao, da je Rjepnin idealan za sekretara. Lepim, mladim, ženama, kojima ga je predstavljao, šaputao je, da Rjepnin ima divnu ženu od koje se razvodi, a da je princ. Što taji. Ordinski je tražio od Rjepnina, da tim ženama govori samo o lovu na medvede, — sa nožem, — u Sibiru, i o lepotama Kavkaza. Uopšte, da priča o konjima, lovu na lisice, ribolovu, o Himalaji, o Himalaji, naročito. Tvrdio je da se Englezi spremaju na Himalaju. Rjepnin se, međutim, i u tom svetu, bio, snuždio. Pričao je ženi da je zašao u svet nekih nakarada, suklata, smetenjaka, koji su diletanti, i u lovu, i u planinarstvu, pa i u jahanju. Padaju sa konja, često. A nije tačno ni da su aristokrate. Kad ga upoznaju, pitaju uvek isto. Da li ima fotografije mesta gde se Staljin rodio? Da li bi mogao da napiše
o tom
knjigu?

Traže mu da piše o pastrmkama u ruskim rekama, i na Kavkazu, da opiše kakve su harpune, kojima Rusi love kitove, sad, na Južnom polu, kakve su udice i mreže na Kaspijskom moru, i slično. Pitaju čak i o kamilama u Sibiru. A žene, kad se pomene zima, tamo, uzvikuju:»
Awful
«, »Strašno«.

Žena ga onda teši, da treba biti strpljiv i da će taj svet bolje razumeti, kad ga bude bolje upoznao. Glavno je da iziđe iz podruma. Treba da nastavi da vida te ljude, pa i njihove žene. Ona neće biti ljubomorna. Sve bi žrtvovala, i život, — samo da njega vidi još jednom bezbrižnog, sretnog. Žali samo što nije sa njim imala decu. Bar jedno.

Najzad je Ordinski ugovorio poznanstvo, sa jednom damom, za koju se znalo da, sa jednim vrlo uticajnim čovekom, ima vezu. Govorilo se, da se razvodi od muža. (Njegovo je ime bilo kao jedno, admiralsko, vrlo slavno, u prvom svetskom ratu.)

Već pri prvoj idućoj večeri, u pomenutom klubu, Rjepnin je dobio, kraj te žene, mesto. Ona se smeši. Nije znala, kaže, da Rusi nose tako čudnu bradu.

CELOG JULA MESECA, te godine, Rjepnin odlazi na večere u tom klubu, a Ordinski ga uverava da će, preko tih novih poznanica u Londonu, najbrže i najlakše naći, neko mesto sekretara, — ili uspeti da proda svoje fotografije Kavkaza i svoju knjigu o lovu, na medvede, u Sibiru. Oko ponoći, kad se vraća doma sa tih večera, Nađa ga dočekuje, budna, a on joj onda, snuždeno, priča svoje utiske i doživljaje iz tog novog, — tobože velikog — sveta. Sve je to kaže, jedna luda, uzaludna, nada. Otpočinje, još jedna, odurna, tragikomedija, jednog emigranta, Rusa, u Londonu, — ko zna već koja.

Nađa ga, uplašeno, ispituje, o toj novoj poznanici. Muž joj priča da je vrlo prijatna i vesela, a liči na onu glumicu, koja je u Londonu bila čuvena, a koja se zvala:
Mrs. Siddons.
(
155
) Podseća ženu, na portret te glumice. Ordinski ga je pompezno predstavio, pri večeri u klubu, toj mladoj ženi, koja je bila razgolitila leda, i imala mladež na levom pleću. Ona ga je ispitivala o Rusiji i Parizu. A pričala mu je o Londonu.

Idući dan, u podne, bili su sa Ordinskim u malom restoranu radnje
Fortnum & Mason,
i jeli, tamo, pečurke sa bekonom. Zatim ga je odvela u jednu privatnu, londonsku bolnicu, gde joj je ležala sestra. Htela je da ga predstavi sestri, koja je udova. To je bila jedna još mnogo lepša žena, a soba joj je bila puna cveća. Mora da je vrlo imućna. Takve bolnice su strašno skupe u Londonu. I ta žena liči na portret te, pomenute, glumice. Žena mu onda kaže, sa osmehom, da se tih slika ne seća.

Rjepnin je priznavao, i to, da sad Ordinski zbija šale sa njim. Kaže, da liči na Buridanovog magarca(
156
) koji je uginuo gladan, jer nikako nije mogao da se reši: šta će pre: seno, ili slamu. Nađa mu onda odgovara, srdito, da je krajnje vreme da prestanu da se druže sa Ordinskim. Taj čovek je počeo da pije.

Rjepnin onda prelazi ćutke preko drugih šala tog Poljaka, koji mu je dobar drug, i priča, da ga je Ordinski odveo u posetu toj drugoj sestri. Ona je izišla iz bolnice i putuje, kroz koji dan, u Pariz. Sad je u bolnici mlađa, ali ne u toj skupoj, privatnoj, bolnici, nego u onoj, — preko puta spomenika palim engleskim artiljercima u prvom svetskom ratu.

Nađa ga onda pita, namršteno, pa, kako je bilo kod starije, za koju kaže da je još lepša?

Došlo je do nesporazuma. — Ordinski je otišao već posle dva-tri minuta, glupavo, izvinjavajući se, a kod te dame došli su radnici, po veliki radio-aparat, koji je, preko oglasa, prodala. On je onda odsedeo pola sata, pričao o Parizu, a zatim otišao. Rekao je da i on putuje, kroz koji dan, u Belgiju. Šalje ga familija Lahir.

»Kakva je to glupost, Kolja? Zašto ste to rekli?«

»Zato što sam rešen, da prekinem to poznanstvo, i to brzo.«

Nađu je začudilo ono što joj muž kaže, sa nekom ružnom, muškom, brutalnošću. Da se, svakako, radi, prvo o jednom, zatim drugom, pobačaju. Obe su blede, lepe, izbegavaju, — kaže mu Ordinski, — i muškarce, i udadbu. Odlažu.

»To je koješta!« — uzvikuje onda njegova žena. Prvo, to je nemoguće, nedozvoljeno, u Londonu. Drugo, ne ponaša se lepo. Nema prava da se ponaša, tako. Ništa mu nisu skrivile. Htele su čak i da pomognu. Kako je mogao, tako olako, tako ružno, da slaže tu ženu, koja, i sam kaže, ne može biti sretna, — kojoj je muž umro.

Rjepnin onda saginje glavu, pa priča, da nikad nije izišao tužniji iz jednog stana u Londonu, nego iz stana te lepe žene, sa kojom ga je Ordinski, tako prostački, glupavo, ostavio, nasamo. Njen stan se nalazi u jednoj ulici Londona koju je, nekad, Temza plavila, često. Reka se tu čini crna, kao
Stix.
— U blizini se nalazi i spomenik onoga, koji je o francuskoj revoluciji pisao, kao da piše škotsku baladu(
157
). On je, već kad ih vide u bolnici, slutio, u životu tih sestara, neku tamnu, bolnu, tragediju, — ili tragikomediju, žena u Londonu. Ne želi, ne može više da podnosi, ni svoju, ni tuđu nesreću. Zato se uklonio. A rešio da pobegne, i ostavi, obe. Starija je, posle odlaska Ordinskog, kad su radnici odneli taj aparat na prodaju, ostavila, slučajno, vrata, odškrinuta, u jednu drugu sobu. On je i iznošenje tog aparata, velikog kao nameštaj, posmatrao.

Bilo je očigledno da, kraj sve, tobože, raskoši, u toj kući ima i nemaština svoj stan, — od nekog vremena. A ugledao je, kroz ta odškrinuta vrata, i nešto, što ga je, iz te kuće, brzo oteralo. Čitav red muških cipela, vidno dugih stopala, bio je poredan na parketu, očišćen. A čekao svakako prodaju. To je bila, valjda, obuća pokojnika, muža starije sestre koji je bio nedavno umro? Njemu se te cipele na parketu, učiniše, kao da ih je sreo na klupi na nekom groblju. Kao neki nadgrobni, ekscentrični, spomenik, u zapuštenom, engleskom groblju. Stajale su, nepomično, sablasno, u sobi u koju je suton ulazio.

Što se tiče mlađe sestre, od nje se oprostio pismeno. Rekao je da jako žali što ga šalju na kontinent. U Belgiju. Zašto da posećuje, sad, u bolnici, mlađu sestru? I, čemu da, uopšte, nastavi da viđa te žene, koje su poznanice Ordinskove, ali, o kojima ni Ordinski ne zna mnogo. Zna samo da su se mnogo promenile, otkad je rat prošao. U njihovom životu odigrava se nešto, u šta je on, Rjepnin, nehotice, upao. Čemu da ih ispituje? Da ih prenerazi, pričajući da radi u jednom podrumu? Za guineju dnevno?

Da sedi, ceo dan, na jednom tronošcu, u podrumu? Toliki ljudi i žene u Londonu rastali su se, tako, brzo, — prošli, nestali, u neku stanicu, u podzemnu železnicu, u mrak, u parku. Toliki će se pretvoriti u pepeo u krematoriju, — posle nekog kratkog poznanstva, — a oni, koji ostaju, to i ne znaju.

U ruskim, emigrantskim krugovima, u Londonu, brakovi su trajali dugo. Bilo je u životu tih emigranata, posle toliko godina provedenih u žalosti i bedi, svakojakih čuda, — ali malo razvoda. Sve je više bilo staraca i starica u tom svetu čiji se život u Londonu završavao kao neka priča.

U ruskoj crkvi, preko puta zgrade Vazdušnog saobraćaja u Londonu, pored stanice odakle zeleni busovi izlaze u okolinu Londona, svake subote, posle večernja u crkvi, mogao je svaki da posmatra razilazak nekoliko takvih parova. Kad bi se bogosluženje završilo, i sumrak počeo da pada, pred crkvom bi se praštalo društvo staraca, — bivših gardijskih oficira, — i babaca, koje su bile nekad lepotice Sankt Petersburga. Kao na nekoj pozornici, ti starci su se učtivo klanjali i ljubili te stare žene u ruku, a posle je, par po par, lagano, sitnim koracima, nestajao u londonskom sumračju, koje se, često spušta, kao neka zavesa, rano, na sve, u toj varoši.

»Au revoir, prince! Gdje kapitan ? Vaši krasnije i belije rozi krasivi. On vsegda ljubezen! Do svidanja!«

Zvona na crkvi bi onda umukla.

Svet petrogradskih, bračnih, skandala, — parovi iz skandaloznih, moskovskih, hronika, ljubavnika, brakolomnica, brakolomnika, postali su, u emigraciji, u Londonu, verni do groba.

Vraćajući se sa večere, iz pomenutih klubova, Rjepnin, međutim, nastavlja svoje pokušaje traženja mecena i izdavača za svoje knjige, o medvedima Sibira i o lepoti Kavkaza. Ordinski ga, i dalje, predstavlja lepim ženama i šapuće im, da je taj ruski princ idealan primerak aristokrate, za nekog sekretara kluba, a baš sada pred razvodom od svoje žene, koja je bila čuvena lepotica.

Kad se vrati sa tih večera, Rjepnin priča, svojoj ženi o tim ženama, i njihovim muževima, koji su bankari, političari, članovi parlamenta, glumci, — a ima među njima i izdavača i knjižara i trgovaca slika. On se, pri tom, trudi, da sebe prikaže kao lakomislenog čoveka koji nije dostojan privrženosti, kao što je pokazuje Nađa.

Priča olako, drsko, a žena ga tužno posmatra.

Pošto su sve žene, obično, inteligentnije, od svojih muževa, ona ga je progledala i sluti šta joj sprema, i zašto bi želeo da je se otrese. Želeo bi da sebe prinese na žrtvu, da bi se ona spasla. To je vređa. Priča, kao da je ona već otišla tetki, u Ameriku. Priča, kao da se vratio u svoj život pre trideset godina, u Parizu i Sankt Petersburgu, kad ona u njegovom životu nije ni postojala, a on bio neženja. Posle, kad ona, umorna od obilaska Londona sa svojim kutijama, ode da legne, on ostaje katkad, pognute glave, i pita se i sam, kako će se sve to svršiti, između njega i njegove žene, koju voli, a napušta. Pocrveni i pobledi od stida. Njegovoj ženi, mučenoj i nesanicom, čini se, da se te mnoge žene u tim klubovima okupljaju oko njenog muža, zato, što je stranac. Slušala je o slabosti Engleskinja prema strancima. Različitim od njihovih muževa. Polako, kod Nađe, počela je da se javlja ljubomora. Trudi se da njegove priče, o tom svetu, sluša, kao da je bezbrižna, sa osmehom, kao da to neki mladi dečko priča, — njen sin možda, — koga nije imala. A koji je tek nedavno počeo da sa ženama igra. Koji je, do pre dve-tri godine, znao da se igra samo sa onim, malim, staklenim, globusima, koji se mogu pretvoriti u plave oči lutaka.

Iduće nedelje, međutim, muž joj priča, da ga je Ordinski predstavio jednoj mladoj ženi, koja je, u jednom engleskom ministarstvu, svemoćna, a bila čuvena za vreme rata.

Ordinski, dakle, nastavlja da igra ulogu, koju je Jago igrao, kraj Otela? — misli, u sebi, njegova žena. Životu Londonu, dakle, nastavlja, da joj oduzima, polako, muža, koga je toliko volela dok je bio mlad, a koga voli i sada, kada je na pragu starosti. Mreža Londona, zamršena, puna slučaja i neshvatljivih događaja, nastavlja, dakle, da hvata njenog muža, koji misli da je dovoljno jak, da u svom životu vlada, i, da njenim životom, upravlja? I riba se tako praćaka u mreži. I njen muž, tako, misli, da će moći da je se otrese, a ne vidi da je nemoćan da u ovoj ogromnoj, vavilonskoj, varoši, išta izmeni, u sudbini koja ih čeka. Ne sanja šta mu ona sprema. Ne da ga. Te subote joj priča, da je Ordinski udesio, da sedi kraj te mlade žene, — koja je ćerka Lorda Šervuda. Pričalo se da je, za vreme rata, bila čuvena špijunka. Neobično je visoka. Sa očima, za koje Ordinski kaže, da su kao cvet, koji se, u Londonu, naziva:
»viola tricolor«,
(
158
) — a vrlo je primamljivog stasa. Smeši se na njega dok joj se klanja. Rjepnin kaže ženi da liči na sliku gospođe Robinson, koja je imala nadimak »Perdita«(
159
), a bila dugo, ljubavnica kralja Đorda IV. Nađa se slike ni te žene ne seća. Kako se ta žena ponaša? To je neka avanturistkinja? Muž joj kaže, da se vara. To je vrlo pristojna mlada žena. Sve su ćeri lordova, kaže Ordinski, za vreme rata bile, u obaveštajnoj službi, ili po bolnicama. One su patriote. Čudi se da se ona ne seća slike pomenute glumice, koju su videli, kad su došli u London, i obilazili muzeje. To je čuvena slika.

»Dobro, dobro«, — kaže mu žena. »O čemu ta žena razgovara?«

Razgovarali su o pitanju od čega čovek, kao što je on, može, u Londonu, da živi? I ona je smatrala da bi bilo najlakše, i najunosnije, da on postane, avet. Avet pisac.
»Ghost writer«.
To su, obično, škrabala, koja, anonimno, drugim piscima, koji imaju para, pišu, — a ne potpisuju, — dela. Najbolje bi bilo da piše o špijunima, i ubistvu ruskog cara. Zaradio bi mnogo. Lov u Sibiru je sportska knjiga. O planinarstvu, u Švajcarskoj, ima sijaset knjiga. To se slabo plaća. Sad je vreme kriminalnih romana. To nije sramota. To su često anonimna dela čuvenih, engleskih, pisaca. Pišu kao »aveti«. Ako to neće, ili ne može, onda neka pokuša sa kratkim pričama u novinama. Ona će ga pomoći. Ordinski joj je pričao, o bedi, u koju su zapali.