Roman o Londonu 1 (30 page)

Junak našeg romana, koji je putovao u Kornval, nije znao tu obalu Okeana. Kad je sa oficirima poljskog »raseljeničkog kora« bio stigao u Englesku, prvo su Poljake odveli, — da se požene, — u Škotsku. Zatim su ih razmeštali na južnu obalu.

Rjepnin nosi u sebi ljubav prema moru, i kao uspomenu, iz detinjstva, iz Rusije. Žena mu, uzalud, govori, da treba tu prošlost da zaboravi.

»
Njet Rosiju. Rosiju njet. Nje zabivajem.
«

»
Njikagda.
«

Bio je zavoleo more u detinjstvu, onako, kako to samo deca mogu, — uz oca, koji je Englesku voleo. Kao neku čudesnu priču, o nekom, drugom, velikom, lepšem, svetu. Pravio je čamce od papira na vodi, u njihovoj Naberežnjaji. A posle je zavoleo, prvo, drveno veslo, pa jedrilicu, pa kloparanje velikog brodskog točka, — kad bi stari parobrod zamutio reku i ušao u Nevu. Zatim, šljunak u Finskom zalivu, u plićaku. A sve mu to i sad, posle toliko godina, izlazi pred oči, čim zažmuri. Ima suze pod trepavicama, gorke i slane, a seća se da je tako gorak i slan bio i ukus mora tamo. Ne zna gde mu je otac, u Finskoj, završio, — ni, kako.

Seća se francuske obale, koju je, iz Pariza, posećivao, — gde su sve oči muškaraca bile uprte u Nađu. Crvenih suncobrana pod kojima su sedeli. I kockarnica koje su posećivali noću. Vidi, u sećanju, more kod Tarife(
175
) i, preko puta, Afriku. Vidi i čunove u Portugalu, u Ericeriji, u dubini, kao u nekom bunaru. Sve je to prošlo. Jedva se još tih slika seća.

Postojalo je, međutim, jedno more, u njemu, u njegovom sećanju, u njegovom detinjstvu, koje mu je, iz nekog drugog sveta, otac doneo. To more je bilo ono, sa kojim je bio uspostavio jednu neprolaznu vezu. Otac mu je bio angloman, — najveći angloman u Dumi, — pa je bio i tom obožavanju mora, kod sina, mnogo doprineo. On mu je, još kao detetu, bio uzeo englesku guvernantu, a lično mu je utucao u glavu, nekoliko engleskih izreka, i pesmica, i priča, koje je morao da nauči napamet i da ponavlja, uveče, pre nego što bi zaspao. Tako je onda, znao, — na engleskom, — da crveno nebo, uveče, znači, za one koji će se navesti na more, dobro. A crveno nebo ujutru znači, za ribare, zlo.(
176
)

Kroz jednu pesmicu, koju je ponavljao pred ocem, on je tako, i brak, i čoveka i ženu, upoznao u vezi sa morem, i povezao, zanavek, u ljudskom životu.

U tim stihovima, more je bilo počelo da se mrači, pa i mesečina na njemu. Sunce je bilo zašlo. Kod svog je prozora, žena jednog ribara počela je da uspavljuje svoje čedo. Oči su joj bile uprte prema zapadu otkud su ribarske barke počele da se vraćaju. More je bilo uteha. U materinoj uspavanki vraćalo je oca detetu. Čovek, i žena, sa njegovim detetom, imali su, sa morem, čistu, neprolaznu vezu.

More je do kraja života vezivalo čoveka na pučini i ženu koja ga čeka. Kako je to bilo lepo. Ta veza je, i ljubavi, i čovekovom, teškom radu, davala, neki smisao, neki neprolazni smisao.

U svakom slučaju, sav taj svet, koji izlazi tog dana na stanice Londona, nije nimalo ličio, na tog čoveka i ženu, u stihovima, kojima ga je otac naučio.

Ti ljudi, i te žene, umorni su suvozemci, i ne traže od mora ništa, sem jednu od onih stolica za odmaranje, kojih ima, u Engleskoj, leti, duž obala, na milione. Jednu takvu baštensku stolicu. Za koju se šest penija plaća.
Sixpence.

Za te posetioce mora, pruža se plićak, ispred njihovih nogu, a oni taj plićak jedino i traže. U njemu mogu da odmore svoje noge, sa svojim čukljevima i žuljevima, koje je, kao trag svoj, asfalt, ostavio, posle tolikih kilometara hoda, uvek u istom mestu.

Uteha je jedino čaj, u tim stolicama, pod koje se, posle, prazna šolja ostavlja — kojih je mnogo. Ženske, među tim šoljama, lako je prepoznati, jer na sebi imaju trag crvenila, ne neba, nego namazanih usana žena, koje su zauzele svu obalu. Tom svetu je sasvim svejedno, da li je nebo uveče rumeno, ili će ujutru biti crveno. Tom svetu je sve svejedno. Kad do njega dopre zvuk muzike, iz paviljona, sav taj svet uživa, i zaspi.

Mladi, među njima, razume se, nisu došli na more, da se odmaraju, u tim stolicama, raskrečenih nogu i balavih usta — koja, posle muzike, otvorena ostaju. Mladi dolaze na more da igraju. A ljubavni parovi su došli, da bi mogli da se sklone, nekud, pod mračnu kapiju, ili uz neko drvo, u mraku, u parku.

Kad je nebo crveno ujutru, sad, čistači, u tim mestima, na obali, nalaze nešto, što na oljuštenu ribu liči. To su kontraceptivi. Bačeni. Kao kad zmija skida kožu.

To je skandal, i, u Engleskoj, sad, bilo je nešto novo. Govori se da se to uvozi iz Evrope. Sa Kontinenta. Da toga, pre, nije bilo, — što je, kažu, tačno. Pre su čistači obale, kažu, nalazili, i kad bi nebo bilo crveno, duž parada, u stolicama, samo starije parove, strogo moralne, koji su se budili, posle neprospavane noći, neispavani, zavijeni u novine i kišne kapute, i ćebad, koju su doneli sa sobom, u vozu. Muškarci, među njima, donosili su šolje čaja suprugama, iz obližnjih čajdžinica, sa dirljivom seksualnošću u glasu: »Uzmi šolju čaja, draga:
Have a cup of thea, darling.«
(
177
)

Tek ove godine, otkad je on postao ćirica kod tih Belgijanaca u Londonu, — ta mesta na moru počela su da se menjaju. Dignuti su novi hoteli, novi kampovi, novi paviljoni za igranku, na suvu. U te kućice, po kampovima, ulazi i muško i žensko, sad, polugolo, a slobodno, i noću. Ispod kuglana i tog paviljona za igru, ima akvarijum, koji se providi. U njemu nisu ribe, u moru, nego modeli, — devojke, razgolićene, — koje na licu nose gnjuračku masku, da bi mogle da poziraju, podvodno.

To je nešto novo. Amerikansko.

Tri dana odmora, godišnjeg, bili su se pretvorili u četrnaest, a sve to, plaćeno. Napredak čovečanstva bio je dakle očigledan i čudo je, da se po hotelima pričalo, da su letovanja, pre, kraj svega toga, bila veselija. Engleska nikad nije imala toliko porođaja i toliko dece, kao ove godine, kad je rat tek prošao, a mir vojnike tek vratio.

Pa ipak se, sve, nije bilo izmenilo. To je imao da primeti, u razgovoru onih, sa kojima je polazio, koji su mirno čekali da im se omogući, da svoj prtljag u voz unesu.

Još uvek otac, i sa belom kragnom, može da plati deci samo sladoled u levku od piškota. A sladoled se traži, kao veliko zadovoljstvo, i na moru.

Sladoled je uteha. On se kupuje preko celog dana u milion primeraka, u Londonu.

To je bio sadržaj prvih pisama, koja su stigla njegovoj ženi, u Londonu, i njenoj tetki, u Americi, a koja su dolazila iz jednog malog mesta na Okeanu,koje se zvalo
St. Mawgan.
Nađa je bila zaprepašćena gorčinom u muževljevom pismu, a njena tetka preneražena, podsmehom, kojim joj je Rjepnin, posle dužeg vremena, pisao.

Ona je, pri ukrcavanju, u Kerču, ukrcana sa gardijskim kapetanom, koji se zvao Barlov, kome je imala da bude zahvalna, da joj spasava život, ali joj se Rjepnin, mnogo više dopadao. Plakala je što žena, u životu, katkad, ne može da bira čak ni muškarca, koga želi. Bila je lepotica, i mlada, tada, na Crnom moru, a sad je bila uzela pedesetu i imala dobro plaćeno mesto, u jednom velikom hotelu, u Njujorku, — i radnju sa ženskim nakitom. Nađa joj nikad nije tražila novaca. Rjepninovo pismo došlo joj je, posle skoro dve godine dana, ćutanja. Kad ga je pročitala, plakala je gorko. (Marija Petrovna nije bila sretna u životu.)

Što se tiče junaka našeg romana, kad je stigao na stanicu
New Quay,
i sišao iz voza, da uzme svoj prtljag, — koji se u Engleskoj vozi zasebno, u poslednjem vagonu, — on se poče raspitivati, o tom, kako da stigne, do jednog, privatnog, hotela, koji je bio odmaralište za poljske izbeglice, za koje se neko dobrotvorno društvo engleskih baba, u Londonu, brinulo. (Rečeno mu je da
St. Mawgan,
ako se odveze taksijem, nije daleko.)

On je onda, za trenut, setio se, još jednom, odsečenih glava elizabetanaca, na panju, o kojima je putujući na obalu Atlantika čitao, — a naročito je ponavljao, u sebi, iz te knjige, naslov jedne pesme, koju je Jelisaveti prvoj, poslao, jedan njen dvorjanin, admiral, koji je kraljicu zvao
Cynthia.
(
178
) Naslov pesme bio je:
Poslednja knjiga Okeana Sintiji. (The Last Booke of the Ocean to Scinthia.)

Izlazeći pred stanicu, da nade neko prevozno sredstvo, bio je začuđen, što mu se pričinjava, da je iz Londona, zauvek, otišao, — da odlazi i od svoje žene koju je voleo, da se uopšte neće ni vratiti, onamo, otkuda je doputovao. Pa i kad bi se vratio, da to neće biti, on. Uplašen od takvih misli, trudio se da zamisli Nađu, u njihovom novom stanu, — u stvarnosti, — a ne kao u nekom snu, a jednako mu se, u pameti, vraćalo, ono, što je ona bila rekla, kao poslednje, pri rastanku: da žali što dece nemaju. Bar jedno. To je prvi put čuo od nje, posle dvadeset i šest godina u braku. Bio je zastao i čekao prtljag koji su nosili, za njim.

Pitao se, gde li je to mesto
St. Mawgan,
za koje nikad dotle nije bio čuo, i, kud ide, kud je otišao, kud je stigao?

ŠTO RJEPNIN NIJE NAPISAO, ni svojoj ženi, ni njenoj tetki, bilo je, ono, što mu se desilo, u vozu, u kom je putovao do kraja Evrope, — na Okean. Nije opisao, kako je čekao pred železničkom stanicom u Londonu, satima, u dugom redu onih koji su putovali na zapad, a koje je Sunce, tog dana, u avgustu, najposle, ne samo milovalo, nego i tuklo, svojim zlatnim strelama, dok su čekali, učtivo, u redu, nemo. Puštaju u stanicu sve po osmoro, desetoro, odjednom, ne više, a kad ti uđu, kao da njihove senke ostanu napolju. Red se pomakne. Tako stotine, hiljade, čekaju. Preko celog dana, satima, stoje te gomile i prilaze vratima, strpljivo, ćutke, kao na nekom pogrebu. Utovaruju čitava brda prtljaga. Porodice se traže. Čuju se samo deca koja plaču i nešto zapitkuju. Iako je to sve, takozvani, »niži« stalež, sav taj svet se ponaša vrlo lepo, a, kod ulaza u voz, svi se ispomažu.

Rjepninu je, babuška, grafica Panova osigurala u vozu mesto. On se domah uvlači u svoje mesto, u vagonu, u svoj ugao, pa, pošto je suton već počeo da se spušta, a u stanici je bilo mračno, upalio je nad svojom glavom, malu svetiljku, — pa se spremao da čita. Poneo je bio knjigu sa slikama kraljice Jelisavete I, sa opisom njenog stoleća, njenog dvora, njene Engleske. Ta knjiga, iz doba njegove mladosti, iz Pariza, stigla je, brigom Nađe, i u London, sa njima, a sad je iskopana iz sanduka u Mil Hilu, i ubačena u njegov džep od kaputa, za put. Nađa mu je rekla da može postati obućar u Londonu, ali da, na putu, ostaje potomak Nikite Rjepnina. Sa njim, u istom kupeu, putuju, sinčić i muž jedne žene, koja mu sedi preko puta, na sedištu. A levo od njega jedan bračni par, koji se kreće, ćutke, po kupeu. Razmešta prtljag, šapćući, a zatvara oči, ćim je seo. Taj mali dečko, preko puta Rjepnina, posmatra Rjepnina, začuđeno. Kucka ga cipelama, nehotice, u koleno. Posmatra ga kao da se čudi: otkud taj čovek sa njim u vozu, — zašto je došao i kuda je pošao? Rjepninu se čini da ga to dete pita, to, očima. A ne sme da ga zapita rečima i čujno.

Tek kad je voz izišao iz stanice, bilo je malo vidnije, ali se veče spušta, napolju, brzo, iako je leto.

Iako je većina tih putnika, obukla, za letovanje, svoje najbolje odelo, siromaštvo, skromnost, štedljivost, tih porodica, vidna je. Posluga u vozu, međutim, koja raznosi i nudi čaj, — u uniformi, plavoj i beloj, — odevena je elegantno. Liči na engleske oficire u okupiranim zemljama. A jeftin je čaj jedino što ti putnici poručuju.

Pošto on ne poručuje ni to, mlada žena, koja mu, sa svojim sinčićem, sedi preko puta, nudi mu, oklevajući, sa osmehom, jednu narandžu. Primetila je, — kaže, — da je stranac. Dugo će putovati.

To je žena lepuškasta do pasa, jako, ali u nogama ima bolest, elefantsku, tako da joj noge izgledaju kao stupovi. Uhvatila je njegov pogled i sva je crvena u licu. Uspavljuje sinčića, a zatim zatvara oči kao da traži san, ali ga posmatra, kroz trepavice, vidno. On se onda gnjura u svoju knjigu. Druga žena, koja sedi malo dalje od njega, zadremala je. To je starija žena, čija je kosa obojena plavo. Muževi, da bi žene, i dete, mogli da spavaju, stoje, pred vratima, razgovaraju tiho, i puše svoju lulu.

Voz, međutim, juri kroz londonska predgrađa, koja su, duž železničkih pruga, rugoba, ali imaju, iza svake kuće, koje su sve jednake, bašticu. Veče se polako spušta, u zelenilo duž šina, u neku prozirnu maglu, i, već kroz sat-dva oni stižu na valovitu ravnicu, praznu — koju engleska artiljerija upotrebljava za vežbu. Bezbrojne železničke pruge, sa svojim svetiljkama, izišle su sa njim, iz Londona, u mrak koji se spuštao, a već kod prve stanice, gde voz zastaje, on ponavlja u mozgu, sve, što je, kad su došli u London, naučio.

To je Solsberi, — kaže sam sebi. Katedrala. Čuven toranj crkve. Slika slikara koji se zvao Konstebl. Bio je jednom, dva dana, u toj varoši. Sad prolazi, sa tornjem, i katedralom, u prozoru vagona, kroz polumrak. Bio je tu, pre šest godina. — Sve prođe. Kakva to smisla ima, da je tu sedeo, na jednoj klupi, zagledan u taj toranj, delo ljudskih ruku, — ljudi davnine koje niti zna, niti je video. Šta u njegovom životu hoće ta građevina prošlosti? Šta hoće, uopšte, u njegovom, i Nađinom, životu, prošlost? Ima neke strašne razlike između te prošlosti, i prošlosti, sad, kakva je u njihovom sećanju. Da li bi mu se i Nađa, jednog dana, mogla da učini različito biće, u sećanju, i sadašnjosti? Engleskinje, koje je Nađa poznavala sećale su se, iz Monte Karla, samo jednog lepog Marokanca, Mustafe, i njegove kafe.

Voz koji odlazi do Okeana, međutim, nastavlja svoju jurnjavu u noći. Sve brže, Rjepnin se seća onda i drugih varoši, — i varošica, u Engleskoj, u kojima je boravio, dan-dva, kad su sa Poljacima, iz Portugala, došli. U varoši Ekseter bio je dva meseca. Sad neće tamo ni zastati. Kome pripadaju sva ta mesta, — da li više njemu, koji ih se samo seća, ili onim Englezima koji su tu rođeni? Oni i ne pitaju više za njih, a često se i ne sećaju tih varoši. Uvek isti krovovi, ulice, kuće, uvek iste rečice sred varoši, krstovi, i groblja. Niti Engleska pripada Englezima, ni London onima koji su rođeni u Londonu, niti Rusija njemu, iako je toliko voli. Prolaze kroz njih, i to je sve. Trudio se, na svom sedištu, uz malu lampu nad glavom, da ne zaspi. Ne bi želeo da balavi, kao što je video da se dešava gospodi koja, posle ručka, po klubovima u Londonu, pokriju lice listom koji se zove »Tajms« pa zaspe, a novine im spadnu na krilo.

Postoje, dakle, dva sveta, i za njega, — kao svakog, —java i san, ali, šta je jedno, a šta drugo, niko još ne zna. Ni on.

Nađa mu je strpala, na put, u mantil za kišu, knjigu. To je knjiga ne samo o dobu Jelisavete I, nego i njenim muževima, — koji su bili tajni, — i ljubavnicima, koji su bili javni, — ali nisu sigurni. O admiralima, lordovima, piscima, pozorištu. Zaprepašćen je kad čita naslov jedne komedije, koji u to doba, glasi:
Letovanje jednog obućara. The Shoemakers Holiday.
(
179
) Je li to on, pre trista i više godina? Kao da će moći da pobegne od tih veza, u prošlosti, od tih slučajnosti, od te strašne sličnosti, — možda i istovetnosti — Rjepnin naslanja čelo o prozor kraj svoje glave, zagledan u mrak. Više se jedva šta i vidi. A proleću, katkad, svetiljke, neke stanice, i kapi kiše. Jedna kap kiše sliva se, u prozoru, kao po njegovom licu.