Roman o Londonu 1 (8 page)

Read Roman o Londonu 1 Online

Authors: Miloš Crnjanski

BOOK: Roman o Londonu 1
7.19Mb size Format: txt, pdf, ePub

Gde su oni? Kud idu, — kud vodi tu ženu, koja je pošla sa njim tako mlada? Zar će, odevena u tralje, hodati po Londonu? Zar će samo svoju lešinu da joj pokaže, da bi se i ona ubila? Ma kako, ma kako, treba nešto učiniti da je skloni. Da je spase. Bila je tako dobra. Niko nema prava da još nekog, sa sobom, u grob vodi.

Uspeva najzad da upali gas u kujni, pa da u čajniku istopi malo snega na vatri. Voda ključa. Mače mu preskače preko ruke i uživa u plavetnilu plamena, koji se širi. Namešta se da se ogreje kraj vatre i zaspi. Potpuna je tišina. Ućutali su u komšiluku i psi. Napolju je ledena noć i nije sigurno, da li je još jučerašnji dan, ili je ponoć prošla, pa su još jedan dan dočekali, kao u nekoj ludoj hiljadu i jednoj noći.

Noseći, zatim, pun čajnik, šolje i hleb, uz stepenice, zadržava nogom mače, koje mu se uvija oko nogu, dok se penje na sprat, tako, da se boji da ne padne. Mače mauče tiho, kao jadikujući. Zelene oči gladne životinje — koja neće miševe da lovi, svetle, kao leti, u mraku, svitci. Pred vratima, iza kojih je postelja koja ga čeka, zadržava, sve teže, nogom, mače, jer ne bi hteo da ga pusti unutra. Hoće da budu mirni, dok piju čaj i jedu hleb sa malo margarina. Mače, međutim, toliko mauče, da mora da ga propusti.

On onda, podrugljivo, kaže: »Čovek je veran jednoj ideji, pas čoveku, a mačka kući.« Žena mu odgovara da je, eto, osetljiva na toplotu čaja. Osetljivi su joj zubi. Bole. To je strašno. Sve će ih izgubiti. Biće ružna, kao što su veštice. Muž joj se smeje i kaže da će, to, tek kroz jedno trideset godina, doći. Uostalom, Tolstoj je imao pravo, kad je rekao da je SVE lepo. Ona je za njega i sad lepa, kao što je bila u svojoj sedamnaestoj godini, u Kerču. »Niste se izmenili. Ja ću vas videti, takvu, i na samrtnom času. Nema promena u ljubavi. Ne menja se lice one koja se voli. Zubi nisu važni. Svi imaju lažne zube u Londonu, pa ćemo ih imati i mi.
Verlaine
(
41
) je ovde video samo da su bogati. Ja vidim i kakvi su im zubi.«

Kad mu se žena, i na to ljuti, on joj snuždeno, ponavlja, da se pravi budala, — njena dvorska budala, — da bi joj skrenuo misli, na nešto smešno, veselo, — da zaboravi, gde su, i kud idu, u ovoj dugoj noći. Zna i on, da će oni, uskoro, potonuti. Nalazi se u buri, na palubi nakrivljenoj, sa detetom svojim na ruci. Tonu. A to nije lako gledati.

Njegovu ženu, međutim, naročito razdražuje kad joj kaže, da je dete. Neće da sluša, kaže, te gluposti, i uzima aparat radija, opet, na postelju i pokušava da nade Italiju i prenos Skale iz Milana, i te noći. I zaista, iznenada, Italiju i nalazi. Čuju se neki divni glasovi, neki horovi koji su vanredni, nastaje tišina u njihovoj sobi, daleko od Italije, u noći u kojoj se čuju, čak iz Italije, glasovi. Pevaju u toj zimskoj noći, čak u Englesku, kao neki, sa neba, anđeli.

Povratak mrtvih Rjepnina, — kaže žena, — u Italiju.

Njen muž onda preuzima tu sandučaru i trudi se, grčevito, da taj prenos zadrži, pa steže rukama aparat kućevlasnika, kao da ga grli. Upire oči, u polumraku, u tablicu stanica na aparatu, kao da je neki termometar, kojim nekom samrtniku vrućinu u groznici meri. Što je najluđe, i on počinje opersku ariju da pevuši — iako to njegova žena nimalo ne voli. Pod uticajem tih glasova, njima, izmučenim od gladi, bede, briga, čini se, da su se, zaista, vratili, tamo, gde su bili sretni. Znaju da se, tamo, ne mogu vratiti, ali, kao svako ljudsko biće, ne mogu da zaborave zemlju, i mesta, gde im je bilo dobro. Slušaju te glasove bez predaha. A kad se predstava
Otela,
u
Skali,
približava kraju, čovek pita ženu: Želi li da večeraju u Milanu, još jednom? Neka bira restoran:
Cova? Biffi?
Odobrovoljena, onda, i ta žena pristaje na tu ludu misao, pa kaže:
Biffi. 
Muž joj onda predaje jelovnik. (Podiže u polumraku, neke, bačene, novine, sa patosa, pa pita, šta želi.) Pršut, smokve, ćureće grudi?
— Filettodi taccffino?
— a na kraju, sladoled? Kakvo vino?

Ležeći u postelji, žena mu onda kaže, tužno — zna se: ono što on hoće. Posmatra ga, i kaže: uvek je poručivao ono, koje je on, želeo:
barollo.
(
42
) Muž joj širi ruke u mraku i dovikuje nekom u mrak:
»Cameriere«.

Zatim diže jednu šolju, sa ogledala, u kojoj još ima malo čaja, — koji, pri svetlosti sveće, liči na mokraću, — pa dodaje: »Da pijemo, Nađa! Posle pet godina, prvi put, opet,
barollo.
Da bog da, skončao, ko nam zavidi, i na tom!«

Žena onda, ležeći na uzglavlju, kao neka Arijadna, izvlači štapiće ispod njenog ogrtača, sa kojima inače plete lutke, kao što je nekad, u njihovoj mladosti, čuveni komičar, Čaplin, predstavljao ručak, na jednom filmu. Zatim kaže mužu: »Zaboravili ste da omirišete to vino, pa da mi kažete, opet, ono čime ste mi, u ono doba, probijali glavu, — da
barollo,
posle sedam godina, miriše na ljubičice u Pijemontu. A da su ljubičice naročito lepe, u Pijemontu. Zaboravili ste to. Zaboravićete i mene.«

»Pustite me da bar ovu jednu čašu iskapim, u miru, i veselju. Blagosloven je ovo trenutak, — pred smrt, — u našem životu. Retki su ovakvi trenuci radosti, u ljudskom životu.«

Međutim, ta komedija, sa jelom i pićem, i prošlošću, zamara tu ženu, u toj hladnoj kući, i polumraku. Telo joj je u toj sobi, čim se malo podigne, ledeno. Kao neki napor, ona tu veselost ne može da izdrži, dugo. Oboje ćute posle toga, i sede, zgrčeni, — u još većem očaju.

Radio-aparat, međutim, svetli i dalje, kao neke oči, u mraku. Upada, opet, neka emisija iz Organizacije ujedinjenih nacija, i neko govori, na glatkom, čistom, francuskom jeziku. Zatim prelazi na engleski, a zatim i na nemački, lako, kao što riba pliva na talasu.

»To je
Camincker, Camincker«,
— uzvikuje Rjepnin, iznenađeno. »Poznajem ga po glasu. Taj prelazi, sa nemačkog, na engleski, i francuski, kao da je tri matere imao: jednu Francuskinju, jednu Engleskinju, i jednu Nemicu. Taj prevodi čak i argo, aksan, karakter, intonaciju. Bili smo u audijenciji kod Azanje i Zamore(
43
), zajedno. Posljednji put sreo sam ga u Rimu, na jednom kongresu izdavača. Pokušao sam da prodam svoju knjigu, o lovu u Sibiru. Ko zna gde ću ga sresti, ako ga budem sreo još jednom u životu. Sad ima mesto u toj organizaciji. Plaćaju vanredno«.

»Darling«,
— kaže onda žena mužu, podrugljivo, — »zašto i vi niste dobili takvo neko mesto?«

»Zato« — tumači čovek svojoj ženi, »što prevodioce biraju vrlo strogo, — a osim toga, traže da bude i poznat borac za demokratiju, a takvih ima sad mnogo.«

Ona onda privlači aparat na svoje krilo. Pa dodaje: da ne razume ništa. Zar Surin, zar Barlov, zar Andrejev, zar on, nisu bili borci za demokratiju? Drugi su tako brzo uspevali u Parizu. A on? »Niste hteli da ostanete, ni u Portugalu, da vas Nemci ne bi zatekli, tamo. Došli ste kod ovih, kad je London goreo. A oni? — dižu spomenike svom psu. Do viđenja, kažu, na drugom svetu. A vama, Niki, šta kažu?«

»Znate i sami šta kažu:
So sorry,
(
44
) — kažu.«

Rjepnin se smejao svojoj ženi, što se ona ljuti kad vidi, u parku, koji se zove Hajd Park(
45
), groblje pasa i spomenike kučićima. Da Englezi veruju da će ih sresti, i na drugom svetu. U jednoj ogromnoj varoši, u kojoj je susrela toliku bedu i sirotinju, to joj se činilo, perverzno i nemoralno, iako je i ona volela, i imala donedavna, jednu belu pudlu, kojaje bila vesela, kao što su veseli, jaganjci. Međutim, i tu, inače lepo vaspitanu, generalsku ćerku, nemaština, sirotinja, ogorčila je toliko da, odnedavna, ima srdžbe, pa i nepravde, u njenom glasu, a naročito je ogorčena muževljevom lakomislenošću, i površnošću, na koje ga, kad se smiri, baš ona navodi, — jer ga žali. Muzika za igru, međutim, prekida se u aparatu, pa se posle čuju zvuci »Fantastične simfonije«.

Aparat majora Holbruka, u rukama Rjepinove žene, sad menja stanice, čim ga dodirne, digne, ili premesti na drugo mesto.

Kao da se »Fantastična simfonija« svira po njegovoj narudžbini, čovek ustaje, i počinje, pred ogledalom, okrenut leđima ogledalu, da mlatara rukama, kao da u ruci drži dirigentsku palicu. Ne oseća ni hladnoću. Nasred sobe, osvetljen svetlošću sveće, on ima, sad, na zidu, neku ogromnu senku. U mladosti je učio nešto muzike, i svirao u violinu, što mu je bilo dobro došlo u Portugalu. Izdržavao je time ženu. Zarađivao je dobro, noću. Imao je običaj i sad, noću, da, katkad, tako, kao ludak, diriguje nekom nevidljivom orkestru. Zvao je to, podrugljivo: zastupati odsutnog Toskaninija. Nevidljivo. Sad, u toj ledenoj, mračnoj, kući, koja je zavejana i vlažna, njegovo mlataranje rukama, koje uvećava i njegovu senku na zidu, počinje da mu ženu plaši, — kao što se senke bojala u detinjstvu. Ona ga uplašeno moli, da stane. Prvo tihim glasom, zatim sve glasnije. Učinilo joj se nečastivo, ludo, sumanuto. Valjda se bio i od toga, najzad, umorio, tek on onda, pada na postelju, kao proštac, a govori joj, zadihano: »Šošo, pustite me da se pretvorim, bar za nekoliko trenutaka, u nekog drugog, u nekog, ko bih rado bio, u nekog, ko bi mogao da vas spase od onog što nas čeka. Uostalom, ti zvuci, koji se prenose preko reka, planina, nebesa, tako čudno, sećaju me longitudinalnih, i transversalnih, talasa, koje sam, nekad davno, učio. Taj aparat nam je poslednja uteha, koju u kući još imamo. Zaboravite sve što se sa nama desilo. Ja mogu da trpim i trpeću do poslednjeg trenutka u životu. Razmišljaću, o ljudima, o nama, o Parfenovu, koji je otišao u smrt Razmišljaću o Robespjeru, koji je, sa razvaljenom vilicom, satima, umirao, ležeći na jednom divanu. Šta li je razmišljao? Ne znam više šta ću i kako ću, u Londonu. Ne uspevam da nađem nešto, ni toliko, da ne bih sa ženom, mnogo mladom od mene, u sramoti, na ulici ostao. Hteo bih da radim. Ne znam zašto mi to ne dozvoljavaju. U Pragu sam bio crtač u ministarstvu. Imali smo i našu malu kućicu. Kako je bilo lepo, kad u Pragu voćke cvetaju. Nismo tražili ništa, — samo toliko, da živimo. Nisam nikad zaboravio Rusiju. Nisam se bio uplašio, ni onda, kad smo prodali poslednje komade nakita. Živeli smo tri godine dana, od toga, zadovoljno. Sećam se voćke koja je cvetala pred kućom i naslanjala se, na prozor, u onu sobu, gde bih te čekao. Nisam se stideo, ni kad sam počeo da sviram, u onom kafeu, u Portugalu. Nismo gladovali. Sve je bilo tamo siromašno, ali svi su dobrog srca tamo. Ovde me je prvi put nešto zgrabilo za vrat i steže me, London. Kao što zmije, kažu, stežu. Ne mogu više. A gađenje je, što ide uz to, najgore. Nisam znao da su ljudi takvi, ni da postoji jedna tako ogromna, stara, varoš, u kojoj se svi pozdravljaju, tako lepo, — a svi se lažu.«

»Obećajte mi, Niki«, — kaže mu žena — tiho i sanjivo, — »da ćete otići još jednom, u Ministarstvo rada, onom majoru«.

Zatim mu kaže, snuždeno: »Kad bih imala dete, pristala bih da odem u Ameriku, — da vas se odreknem, Niki, — živela bih za vaše dete i pričala mu o njegovom ocu. Ne bih, verujte, legla, nikada, u zagrljaj, ni jednom muškarcu. Čemu to? — to ne bi bilo onako lepo, kao što je naš zagrljaj, toliko godina, bio. Živela bih u sećanju, — do smrti. Mimo bih otišla svom ocu. Vi bi se, kad bi ostali sami, lakše mogli zaposliti, otići, u neku koloniju, — kao što su vam obećavali. Sa mnom je teško. I ja imam samo jednu misao: kako bih spasla vas od prosjačkog štapa u Londonu. Znam da i vi želite, za mene, to isto«.

Valjda zato što je slušala tu strašnu, tužnu, ludu muziku, ona sad leži kao mrtva, nauznak, na postelji. Obično joj, poslednjih dana, svako veče, kaplje iz nosa malo krvi. Svetla je još samo njena kosa boje starog zlata, koju nosi kao krunu na svojoj glavi. Ta žena je bila jedino dobro sad u životu tog Rusa. A eto šta je dočekala, da doživi, sa njim, u Londonu. Gde Englezi kažu »do viđenja«, — na drugom svetu, — svom psu.

ČUDNIJ METAMORFOZ

(
46
) POSLE TE NOĆI, — u kojoj mu je žena ponudila da se rastanu, — Rjepnin primećuje u prozoru prve znake proleća, na drveću, na nebu, na dnevnoj svetlosti. Učinilo mu se da je došao kraj zimi. Svetlost jutarnja bila je drukčija nego dotle.

Sunčani zraci se probijaju kroz pocepane, crne zavese na prozorima, koje su navučene na okna još u doba bombardovanja Londona. Rjepnin onda ima ludu misao, da je to znak, da i njima proleće donosi neko novo vreme, neku promenu nabolje. Probudio se veseliji, nego pre.

Već pri prvim rečima svoje žene, Rjepnin primećuje da je, i u Nađi, nastala neka promena. Ona priča o svojim lutkama, ali, uzgred, govori sa prezirom o ideji samoubistva. Protiv toga, — kaže tiho, — buni se nešto u njoj, buni se celo njeno biće. Ako je on, ovih dana, bio sasvim klonuo, i misli samo na prošlost, ona nije klonula. Njoj se čini, da su oni, i po godinama svojim, još, mladi, da se pomire, samo sa prošlošću. Treba se pomiriti, kaže, i sa budućnošću. I ona oseća da ovako, kao dosad, ne mogu dalje, ali to ne znači da treba da usvoje ideju o samoubistvu.
Kolja, dorogoj,
— kaže mu, umiljavajući se, ne može biti ova kuća u snegu naš kraj. Treba se boriti protiv tog Londona, — koji ih davi kao polip. I ona ima istu misao, u novoj svetlosti, koja je obasula njihovu sobu, kad je razvukao crnu zavesu. Sanjali su neku aždaju u nekom ružnom snu. Probudite se, Niki, — šaptala je mužu, kad je opet zadremao, budeći ga poljupcima, kao neka mati. Nežno. Napolju ima malo sunca na snegu. Treba da odete, još jednom, onom majoru, u Ministarstvu. Možda će, ipak, na kraju krajeva, imati, i za vas, nešto, novo. Ministarstvo rada, na koje njegova žena misli, imalo je neki odsek za nalaženje rada Poljacima, koji su bili razoružani. Ono im je nalazilo mesta i zaposlenje. Zaradu.

Podseća ga da se i njegovo ime nalazi na tom spisku.

Poljaci su, u svoj svojoj nesreći, trudili se, čovečno, da pomognu i drugima, i, da nadu posla i drugima, koji su zajedno sa njima ratovali, na strani Engleske, a koji su se sad našli, bez posla, posle rata, na ulici, u Engleskoj, — u Škotskoj, i Londonu. U te spiskove takozvanih »raseljenih lica«. Poljaci su, — katkad i krišom, — unosili i imena demobilisanih, drugih, oficira, — engleskih saveznika, — koji nisu umeli sami da se snađu.

Da bi umirio sirotu ženu, izmučenu brigama, on onda ustaje iz postelje, žurno, i, sprema se, da zaista, ode, još jednom, u to Ministarstvo rada u Londonu, kod tog majora koji je bio nadležan da bivše oficire Poljaka, pretvori u radnike.

Iako njegova žena nije snuždena, kao on, Rjepnin sluti, da je, i ona, iznemogla, šijući svoje lutke i nudeći ih po Londonu. Zna da se te lutke, — seljačke, ruske, primitivne, — sve manje kupuju, iako su šarene i lepe. Iz Nemačke i Italije počele su bile da stižu nove, lepše, privlačnije za decu, iako je to bila roba iz neprijateljskih zemalja. Rat je bio prošao. Lutke su se tražile. Amerikanske su znale čak da kažu i reč: mama, memi!

Other books

APretenseofLove by Aileen Fish
Wall Ball by Kevin Markey
Festival of Shadows by Michael La Ronn
Decoding the IRA by Tom Mahon, James J. Gillogly
The Damned by Nancy Holder, Debbie Viguie
Song of Summer by Laura Lee Anderson