Levijatan (17 page)

Read Levijatan Online

Authors: Boris Akunin

BOOK: Levijatan
6.02Mb size Format: txt, pdf, ePub

Ona je u rukama držala novčanik i bocu s oranžadom.

- Dobro oranžada, da ne umrete od žeđi na pučini - dosetio se Renije. - Ali šta će vam novčanik? Teško da bi vam zatrebao u čamcu.

Renata se histerično zakikota, a mis Stara Devojka zbunjeno spusti bocu na sto.

Doktor i njegova žena su takođe bili pod punom ratnom opremom: mister Trufo je stigao da uzme torbu s instrumentima, a njegova supruga je na grudi pritiskala prekrivač.

 

-Ovo je Indijski okean, gospođo, teško da biste se smrzli - ozbiljnog lica reče joj Renije, ali koza, ne razumevajući, samo zaklima glavom.

Pojavi se i Japanac s dirljivim raznobojnim zavežljajem u ruci. Šta li je u njemu, možda putni pribor za harakiri?

Psihopata uđe sav razbarušen, sa škrinjicom u ruci. U takvima se obično čuva pribor za pisanje.

- Kome ste se vi to spremili da pišete, mesje Milford-Stouks? M-m, shvatam! Pošto bi mis Stamp popila oranžadu, ubacili bismo pismo u praznu bocu i poslali ga na put po talasima - pretpostavio je prvi oficir, koji se počeo šaliti preko mere (očigledno, usled olakšanja).

Sada su na okupu bili svi sem profesora i diplomate.

- Mesje Svitčajld sigurno pakuje svoje naučne radove, a mesje Rus pristavlja samovar da napokon popije čaj - rekla je Renata, zarazivši se Renijeovom veselošću.

Mi o vuku... - na vratima se pojavi Rus, i tu i zastade. Njegovo lepo lišce bilo je tmurnije od tmastih oblaka.

- Šta je, mesje Fandorine, rešili ste da u čamac ponesete i svoju nagradu? - izazovno se zainteresova Renata.

Svi prsnuše u smeh, ali Rus ne obrati pažnju na šalu (pravo govoreći, veoma duhovitu).

-Komesare Goš, - tiho kaza on - ako vam nije teško, izađite, molim vas, u hodnik. I požurite.

Čudno: izgovarajući te reči diplomata nijednom ne zamuca. Možda se izlečio zahvaljujući nervnom potresu? Dešava se.

Renata je htela da se našali i s tim u vezi, ali se ugrizla za jezik - bilo bi to ipak previše.

- Šta je tako hitno? - nevoljko upita Rundov. - Još jedan šaptač. Kasnije, mladiću, kasnije. Prvo hoću da čujem profesora do kraja. Gde je on, đavo da ga nosi!

Rus je gledao komesara s iščekivanjem. Pošto je shvatio da se dedica uzjogunio i da nema nameru da izađe u hodnik, Fandorin slegnu ramenima i kratko reče:

- Profesor neće doći.

Goš se namršti:

- A zašto?

- Kako neće doći? - uzviknu Renata. - Pa, stao je na najzanimljivijem mestu! To jednostavno nije pošteno!

- Mister Svitčajld je upravo ubijen - suvo izjavi diplomata.

- Šta, šta?! - zaurla Rundov. - Ubijen?! Kako ubijen?!

- Pretpostavljam hirurškim skalpelom - sa zadivljujućom hladnokrvnošću odgovori Rus. - Grlo mu je prerezano vrlo precizno.

-

Komesar Goš

K
ad će nas konačno pustiti na obalu? - žalostivo upita madam Kleber. - Svi se već šetaju po Bombaju, samo mi ovde sedimo li, sedimo ...

Zavese na prozorima bile su namaknute jer je sunce bilo u samom zenitu, zagrejalo je palubu i užarilo vazduh. Vrućina je u
Vindzoru,
zagušljivo, ali svi strpljivo sede, čekaju rasplet.

Goš izvuče iz malog džepa časovnik - nagradni, s profilom Napoleona III, i natmureno odgovori:

- Uskoro, gospodo. Uskoro ću vas pustiti. Ali, ne sve.

On je znao šta čeka: inspektor Džekson i njegovi ljudi vrše pretres. Oruđe ubistva je sigurno već na dnu okeana, ali mogli su ostati dokazi. Morali su ostati. Naravno, i indirektnih je čini se dovoljno, ali sa direktnima je uvek ubedljivije. Džekson bi mogao da se pojavi već jednom ...

Levijatan
je u bombajsku luku uplovio u zoru. Od juče su svi vindzorci u svojim kabinama, u kućnom pritvoru. Po dolasku u luku Goš je porazgovarao s predstavnicima vlasti, obavestio ih o svojim zaključcima i zamolio za pomoć. Tada su oni poslali Džeksona s odredom policajaca. Hajde, Džeksone, mrdni se - Goš je u mislima požurivao sporog inspektora. Posle besane noći glava mu je bila kao bubanj, a i jetra se uznemirila. Ali, komesar je bio dobro raspoložen: razmotalo se klupko, još kako se razmotalo, evo vidi se i kraj!

U pola devet, pošto se o svemu dogovorio sa lokalnom policijom i stigao da ode i do telegrafa, Goš je naredio da pritvorene dovedu u
Vindzor,
tako će se lakše izvršiti pretres. Nije požalio čak ni trudnu Renatu, mada je u vreme ubistva ona bila pored njega i zato nikako nije mogla da zakolje profesora. I evo, već više od tri sata komesar čuva svoje zatočenike. Smestio se na strategijskoj tački: okupirao je duboku fotelju preko puta
klijenta;
s druge strane vrata, nevidljivi iz salona, stajala su dvojica policajaca pod oružjem.

Razgovor u salonu nije išao, zatočenici su se preznojavali i nervirali. Ponekad bi provirio Renije, saosećajno klimnuo glavom Renati i ponovo odjurio na službu. Dva puta ih je obilazio i kapetan, ali nije progovorio ni reč, samo je komesara opekao gnevnim pogledom. Kao da je sam tatica Goš zakuvao celu kašu!

Poput izbijenog zuba zijala je upražnjena stolica profesora Svitčajlda. Sam indolog je sad ležao na obali, u samrtnoj hladovini bombajske gradske mrtvačnice. Zamislivši polumrak i komadine leda, Goš je gotovo pozavideo pokojniku. Leži mirno, sve brige su iza njega, raskvašeni okovratnik ne useca se u vrat...

Komesar pogleda doktora Trufoa, kome, reklo bi se, takođe nije bilo bajno: niz crnpurasto lice u potočićima se slivao znoj, a neprestano mu je, mučeniku, na uvo nešto šaptala njegova engleska furija.

- Što me tako gledate, mesje! - eksplodirao je Trufo uhvativši policajčev pogled. - Šta ste se izbečili u mene? To je, na kraju krajeva, nepodnošljivo! S kojim pravom? Ja petnaest godina služim časno i pošteno... - Samo što nije zajecao. - Pa, šta ako je skalpelom? Mnogi su mogli to da urade!

- Znači, zaista skalpelom? - bojažljivo upita madmazel Stamp.

Prvi put za sve ovo vreme u salonu zapodenuše razgovor o onome što se desilo.

-Da, tako čist rez pravi samo veoma dobar skalpel - ljutito odgovori Trufo. - Pregledao sam telo. Svitčajlda je neko očigledno uhvatio otpozadi, dlanom mu zatvorio usta, a drugom rukom ošinuo po grlu. U hodniku je zid isprskan krvlju, malo iznad čovečje visine. To je zato što mu je glava bila zabačena...

- Zar za to nije potrebna posebna snaga? - upitao je Rus (našao se još jedan kriminolog). - D-dovoljno je iznenađenje?

Doktor turobno slegnu ramenima:

- Ne znam, mesje. Nisam probao.

Aha, konačno! Vrata se odškrinuše i na njima se pojavi izrazito mršavo inspektorovo lice. On pozva Goša prstom, ali ovaj se već i sam, stenjući, izvlačio iz fotelje.

U hodniku je komesara čekalo prijatno iznenađenje. Ah, kako se sve divno uklopilo! Temeljno, efektno, lepo. Da ovog časa dovedeš sud i porotnike - ovakve dokaze nijedan advokat ne bi mogao da obori. Sila je matori Gistav, svakom mladiću će dati sto poena fore. A i Džeksonu svaka čast, potrudio se.

U salon su ušli njih četvorica: kapetan, Renije, Džekson i, poslednji, Goš. On se tako dobro osećao da je u tom trenu čak počeo nešto da pevuši. I jetra mu se smirila.

- Sve je tu, dame i gospodo - veselo objavi Goš i stade nasred salona. Ruke je sastavio iza leđa, lako se klatio na petama. Ipak je prijatno osećati se kao važna persona, u određenoj meri čak gospodar sudbine. Put je bio dug i težak, ali je savladan. Ostalo je ono najprijatnije.

-Morao je tatica Goš dobro da lupa sedu glavu, ali ma koliko skrivali tragove, staro njuškalo će namirisati lisičiju logu. Ubistvom profesora Svitčajlda zločinac se konačno odao, bio je to korak očajnika. Mislim da će mi ubica tokom ispitivanja ispričati i o indijskoj marami, i o još koječemu drugom. Uostalom, želim da se zahvalim mesje ruskom diplomati, koji mi je, i ne znajući, nekim svojim razmišljanjima i pitanjima pomogao da nađem pravi put.

U ovom svečanom trenutku Goš je mogao da priušti sebi velikodušnost. On s visine klimnu glavom Fandorinu. Ovaj se ćutke nakloni. Ipak su odvratne te aristokrate s njihovim prenemaganjem - sušta nadmenost, ali ljudsku reč od njih ne možeš čuti.

-Moja plovidba se ovde završava. Što bi se reklo, hvala na društvu, svemu dođe kraj. Na obalu će se iskrcati i ubica, koga ću ja baš ovde, na brodu, predati u ruke inspektora Džeksona.

Prisutni, koji su sedeli, s napregnutom pažnjom pogledaše u kržljavog mračnog gospodina s obema rukama u džepovima.

- Drago mi je što je ovaj košmar iza nas - kazao je kapetan Klif.

- Znam da ste morali da podnesete mnogo neprijatnosti, ali sada je sve u redu. Ako želite, glavni stjuard će vas rasporediti po drugim salonima. Nadam se da će vam dalja plovidba na našem
Levijatanu
pomoći da zaboravite sve što se desilo.

- Teško - u ime svih odgovori madam Kleber. - Nama su ovde život zagorčali! Hajde, ne mučite nas, mesje Goš, kažite već jednom ko je ubica.

Kapetan htede da kaže još nešto, ali Goš upozoravajuće podiže ruku, njegov nastup je morao biti solo-partija; pa - zaslužio je.

- Priznajem da sam u početku sumnjao na sve vas. Odabir je tekao dugo, i mučno. Sada mogu da vam saoštim najznačajnije: pored tela lorda Litlbija našli smo zlatni amblem
Levijatana,
evo ovaj. - On lupnu prstom po znački na svom reveru. - Ova malena stvarčica pripada ubici. Kao što vam je poznato, zlatnu značku su mogli da poseduju samo stariji brodski oficiri i putnici prve klase. Oficiri su odmah isključeni iz kruga osumnjičenih zato što su svi imali amblem, a niko se nije obratio kompaniji s molbom da mu izda nov umesto izgubljenog. Zato su četiri putnika bila bez amblema: madmazel Stamp, madam Kleber, mesje Milford-Stouks i mesje Aono. Ta četvorka bila je pod mojom posebnom prismotrom. Doktor Trufo je dospeo ovamo zato što je lekar, misis Trufo - zato što su muž i žena isti đavo, a gospodin ruski diplomata usled snobovskog odbijanja da nosi značku poput pazikuće.

Komesar zapali lulu i prošeta se po salonu.

- Kajem se, grešan sam. U samom početku sumnjao sam na gospodina barona, ali na vreme sam dobio obaveštenje o njegovim... prilikama, i izabrao sam drugu metu. Vas, gospođo - Goš se okrenuo ka madmazel Stamp.

- Primetila sam - dostojanstveno odgovori ona. - Samo nikako nisam mogla da shvatim zbog čega sam ja to sumnjiva.

- Kako to? - iznenadi se Goš. - Prvo, po svemu se vidi da ste se sasvim nedavno obogatili. To je samo po sebi već sumnjivo. Drugo, slagali ste da nikad niste bili u Parizu - na lepezi vam je zlatnim slovima napisano
Hotel „Ambasador".
Doduše, prestali ste da nosite lepezu, ali Goš ima oštro oko. Odmah sam primetio tu stvarčicu. U skupim hotelima gostima poklanjaju takve predmete za uspomenu. „Ambasador“ je upravo u Ri de Grenel i nalazi se na pet minuta hoda od mesta zločina. Raskošan hotel, u njemu odsedaju razni ugledni ljudi. Zašto madmazel Stamp taji, zapitao sam se. Nešto tu nije u redu. A još mi se i ona Mari Sanfon motala po glavi... - Komesar se razoružavajuće osmehnu Klarisi Stamp. - Tumarao sam, vrteo se u krug, ali sam na kraju krajeva nanjušio pravi trag, ne zamerite, madmazel.

U tom času Goš vide da je riđi baron postao beo kao sneg: vilica mu se trese, zelene očurde gore kao u aždaje.

- Kakve su to... moje „prilike“? - polako poče on, razjareno se gušeći rečima. - Šta imate u vidu, gospodine detektive?

-No, dobro - Goš pomirljivo podiže ruku. - Smirite se. Vi ne smete da se nervirate. Prilike kao prilike, nije važno. To sam rekao da objasnim zašto sam prestao da vas ubrajam u osumnjičene. Uzgred, gde vam je amblemčić?

- Bacio sam ga - oštro odgovori baron, još uvek sipajući munje iz očiju. - Grozan je! Liči na zlatnu pijavicu! A i...

- A i ne pristaje baronu Milford-Stouksu da nosi takvu pločicu, kao razni skorojevići, zar ne? - pronicljivo primeti komesar. - Još jedan snob.

Madmazel Stamp se, izgleda, takođe uvredila:

- Komesare, vrlo slikovito ste opisali zašto vam je bila sumnjiva moja persona. Zahvaljujem se - ona sarkastično klimnu šiljatom bradom. - Ipak ste gnev zamenili milošću.

- Još iz Adena sam u prefekturu poslao niz telegrafskih upita. Nisam imao vremena da sačekam odgovore, jer je potrebno vreme za sakupljanje informacija, tako da su me tek u Bombaju sačekale depeše. Jedna od njih ticala se vas, madmazel. Sad znam da ste od četrnaeste godine, posle smrti roditelja, živeli kod neke dalje tetke u selu. Ona je bila bogata, ali cicija; vas, svoju družbenicu, kinjila je, držala tako reći na hlebu i vodi.

Engleskinja pocrvene - izgleda da joj je bilo žao što je uopšte postavila pitanje. Ček’, draga moja, pomislio je Goš, tek ćeš ti meni da se crveniš.

- Pre nekoliko meseci starica je umrla i tada se ispostavilo da je sve svoje imanje zaveštala vama. Nije čudo što ste, posle toliko godina provedenih pod ključem, poželeli da sve vidite - da krenete na put oko sveta. Verovatno ranije ništa osim knjiga niste videli?

- A zašto je ona krila da je putovala u Pariz? - neuljudno upita madam Kleber. - Zato što je njen hotel bio u istoj ulici u kojoj su ubili gomilu ljudi? Plašila se da će sumnja pasti na nju, je li?

-Ne - Goš se osmehnu. - Nije u tome stvar. Pošto se odjednom obogatila, madmazel Stamp je postupila kao što bi i svaka druga žena na njenom mestu: odmah je krenula da vidi Pariz, prestonicu sveta. Da uživa u pariskim lepotama, da se odene po poslednjoj modi, ali i... zbog ljubavnih avantura.

Engleskinja nervozno steže prste, pogled joj postade molećiv, ali Goša više nije bilo moguće zaustaviti - neka zna, čangrizava miledi, šta je čeka kad diže nos pred komesarom pariske policije.

- I gospođica Stamp je kusala romantiku velikom kašikom. U hotelu „Ambasador“ upoznala se s neverovatno lepim i ljubaznim kavaljerom koji se u policijskoj kartoteci vodi pod nadimkom Vampir. Poznata ličnost, specijalizovao se za bogate strankinje u poznim godinama. Strast je buknula momentalno i, kao što uvek biva kod Vampira, zavrpšla se bez upozorenja. Jednog jutra, tačnije 13. marta, vi, madam, probudili ste se sami i niste prepoznali hotelsku sobu - bila je prazna. Vaš intimni prijatelj odneo je sa sobom sve osim nameštaja. Poslali su mi spisak vaših ukradenih stvari. - Goš pogleda u fasciklu. - Tamo je, pod brojem 38, „zlatni broš u obliku kita“. Kada sam pročitao sve to, postalo mi je jasno zašto gospođica Stamp ne voli da se seća Pariza.

Bilo je tužno i pogledati nesrećnicu; ona je pokrila lice rukama. Ramena su joj podrhtavala.

- U madam Kleber nisam ozbiljno sumnjao - Goš pređe na sledeću osobu - mada nije mogla ubedljivo da mi objasni odsustvo amblema.

Other books

Noble's Way by Dusty Richards
Sharpe's Regiment by Bernard Cornwell
California Girl by T Jefferson Parker
The Haunting Ballad by Michael Nethercott
The Extra by A. B. Yehoshua
Risky Business by Nora Roberts
The Taken by Sarah Pinborough
My Oedipus Complex by Frank O'Connor