Authors: Miloš Crnjanski
Sad? Praznina.
Nikakvog traga, — baš nikakvog, — od svega toga.
Prošlo je.
A ipak bi, samo lud čovek, mogao da tvrdi, da to nije bila stvarnost.
Dok je ledi Park odmakla, do nekog poljskog cveća, koje je, iza tih šina, raslo u travuljini, Rjepnin pomisli, da ovako nešto može, zaista, da snuždi, tako mlado, stvorenje, — iako mu se učinila smešna, sa svojom željom, da mlada umre.
Međutim, možda ima pravo? Trebalo bi suziti vreme. Suziti, na lepo vreme svog života, i ništa više. Svog života i Nađe. Šta bi mu uostalom i vredelo, da poželi, da, i nešto drugo, nešto više, produži? Rusiju? Život njegove matere? Zar nije i on, sad, kad je zašao u pedeset i četvrtu godinu, često mislio, tako, kao ta, tako mlada, žena tog starca? Za koga se svakako udala, jer on ima, na ostrvu
Ceylon
, plantaže? Ima nešto i mnogo gore. Nije ta stanica imala mnogo smisla, onog smisla, — iz godine 1854, već ni za one,—koji su, tu, prolazili godine 1904. — Kad je njegov otac govorio o revolucijama koje dolaze. Već posle ciglo 50 godina, dakle, oni, koju su tu prolazili, nisu imali, skoro, ničeg zajedničkog, sa onima od ranije, koji su dočekivali na toj stanici, prvi voz. A šta bi im, uostalom, i to, pomoglo? Nema, nema, u stvari, veza, ni među onima, koji su nam najmiliji, najrođeniji, a ne prekidaju te veze samo samoubistva i revolucije. Kakve veze ima, između njegovog oca, i njega? Kakve veze? Zar to, da su bili jedna porodica? To, da su se voleli, kao što je uobičajeno da se, u familijama, voli? To da se plače, kad se čuje da je neko otišao iz familije? Kuda? U zemlju? Otac mu je nestao, negde, u Finskoj, to je sve, što zna o njemu. A mati? Eto, Crveni krst mu je javio da su je videli još, na ulici, za vreme svečane fajerverke,(
219
) kad je Lenjingrad dočekao da se obruč oko njega razbije. Pa? — može li da ode da joj sklopi oči? Da ona u poslednjem grču ugleda bar, još jednom, oči sinovljeve?
Kako je crna, ostavljena, ta lokomotiva. Kako su mračni ti prašnjavi, garavi, prozori, na toj napuštenoj stanici. Niko više, od onih, koji su tu dočekali prvi voz, i ne postoji. A ne može se tvrditi, da nisu postojali. Ostale su još samo te šine, koje trče, trče paralelno(
220
), u daljinu. Uskoro će, i iz njih, kao iz ruku i nogu Hrista, izvaditi čavle, pa će nestati odatle i one. Ima dakle i nešto gore od te nemogućnosti da se vrati. Kuda da se vrati? Preko Crvenog krsta saznao je bio, samo to, da su je, poslednji put videli, ni ulici, pri oslobođenju varoši. To je sve.
Njegova sunarodnica bila ga je ostavila samog.
Čuo je kako neko viče njegovo ime. Čekali su ga, da put nastave. Zatim su nastavili vožnju, i, karavan je opet jurio, prema mestu koje se zove Tintedžel. Stigli su tamo rano, — daleko je još bilo podne.
Na glavnoj ulici tog malog mesta, otpočelo je iskrcavanje, izletnika, gumenih čamaca, vesala, gumenih dušeka, stolica od aluminija, kao što su baštenske, za odmaranje. Suncobrana, velikih, kao male šatre, i crnih, gumenih, plovki, za ronjenje i plivanje pod vodom.
Njegova mlada sunarodnica, pribila se, bila, posle, opet, uz Rjepnina. Ona mu je mrmljala, detinjasto, poluglasno ruski: »Noć je bila svetla, biće vrlo topao dan.«
»Budet očenj žarkij denj
.«
Rjepninu se to malo mesto u Kornvalu, učinilo sasvim slično malim mestima u Bretanji. Iste tesne ulice. Isti prozori. Ista mala zgrada pošte. Samo što ovde u crkvi ne čuvaju neki palac, ili ruku, nekog svetitelja, u srebru, nego, duž ulice, sve kuće, nude čaj. Na svakoj skoro ima tablica, na kojoj piše:
Tea, tea, tea.
Iako je Olga Nikolajevna, — kao da je njegova ćerka, — išla, naslonjena na Rjepnina, i, uzevši ga pod ruku, umiljavajući se, dovikivala mužu: »Silazimo li, desno, ili levo?« — Rjepnin je pratio pogledom, ne skidajući oka sa nje, taštu Pokrovskoga, koja je išla nekoliko koraka pred njima. Da, ta žena, baš ta Engleskinja, ima veliku lepotu lepih Ruskinja. (Modna kuća, čiji je, u Parizu, bila maneken, naučila je bila tu ženu i da korača, načinila to njeno lepo telo još zanosnijim, podmladila ga je, bar deset godina.) To nije bila, ni Amazona, ni igračica kankana, ni antička, spartanska, trkačica, toje bila žena koja je mogla biti, i jedna Ruskinja koju je jednom davno u prozoru voza video.
Tako reći, kroz nju, u isti mah, video je, dole, u urvini, i okean, i ruševine dvorca kralja Artura, — koje i nisu ruševine dvorca kralja Artura, — ali ih sentimentalni Englezi zovu, tako. Video je, tu lepu ženu Londona, kao uokvirenu stenama, ispod njih, koje su ličile na slap kameni, — kad bi moglo biti slapa, koji je slap kamena.
Čitavo brdo, desno, pored nje, na drugoj strani uvale, bilo je prepuklo, od bura i vetra. Talasi su tamo dopirali do pećina na obali, koje u Kornualiji, izletnici upotrebljavaju, sad, za svlačionice. (I muških, i ženskih.)
Škot je uzviknuo, upirući rukom u ruševine, dole:
»The ruins.«
Rjepnin ču, kako tašta Pokrovskog, (— u želji valjda da bude duhovita —) dovikuje, osvrnuvši se:
We all go to ruins.
(
221
) Svi ćemo mi otići do đavola. Svim ženama se, to, ko zna zašto, učinilo veselo, pa se čulo kako uzvikuju, to, i gospoda Peters, i gospoda Krilov, i Rjepninova mlada sunarodnica.
Veliki Škot bio je zastao, pa su svi bili stali.
On im je tumačio ruševine, gde je, kažu, Tristan doživeo svoju tužnu sudbinu.
Silazak se nastavio.
Veliki Škot je zatim, posle minut-dva hoda, opet, stao. Pokazivao je nešto novo, u stenju. Iskopine. One su ličile na kulise nekog antičkog teatra u kamenu, pod vedrim nebom, — koje je bilo svedok besmrtne ljubavi Izolde. Pravi oblik dvora, — uzvikivao je Škot, — ma čiji da je bio, ne zna se i neće se više ni znati, kao ni istina o Tristanu. Valja, međutim, primetiti, da je taj vitez britanski, ostavljao i ljubljenu ženu u ratu, i odlazio, veran svom kralju, da se bori.
Gospoda Peters, koja je, valjda umorna, bila sela na kamen iskopina, dobacivala je Škotu da, netačno, predstavlja stvari. Tristan je bio zaljubljen u, tuđu, ženu, i velika njegova ljubav bila je, prema tuđoj ženi. Gospođa Krilov je dovikivala da se slaže. Svi su bili zastali, kao da žele da prisustvuju nekoj javnoj debati.
Olga Nikolajevna je tumačila tu tragediju, mnogo prostije. Tristan i Izolda bili su, na svom brodu, ostavljeni sami, — mladi, — Izoldu su udavali za čoveka koga nije znala i nisu je, da li želi da se uda, ni pitali. A dat joj je čarobni napitak, da popije. Izazivač ljubavi. Izgubili su, kad im se dala prilika za ljubav, kontrolu nad sobom. (Olga Nikolajevna je upotrebila omiljeni izraz Engleza i Engleskinja:
self controll
.)
Generalica Barsutov se glasno smejala. Treba, kaže, pomenuti, i mesečinu. Mesec u noći, na vodi. Hipnozu Meseca. Što je mnogo, — priznajmo, — mnogo je.
Cela se karavana smejala kad je, to, rekla. Rjepnin je primetio da, samo Pokrovski, ćuti. A zaprepastio se, kad ču, iza sebe, lekara, doktora Krilova, — u basbaritonu, — kako ponavlja, da Izolda nije bila željna, baš, Tristana, nego je zaželela: koit, koit, koit.
Ponavljao je to kao kad žaba krekeće: koit, koit, koit.
Rjepnin, u stvari, nije ni slušao, pažljivo, te glasove oko sebe, nego je bio potresen, vanrednim, geometrijskim, formama, iskopanih temelja tih ruševina, ispod njih. Pošto je učio dosta matematike i geometrije, kao artiljerijski oficir, — te forme su ga bile oduševile. Ti temelji nisu bili izmišljeni. Možda je nešto, iz tog predanja, o velikoj ljubavi, ipak, istina? A sama priroda je, sad, pokušavala, da sačuva lepotu tih ruševina. Uznosila ih je u mirisne trave i divlje, poljsko cveće, skoro do trista stopa visoko, na stene, na kojima su bili zastali. Žbunje zeleno ih je opkoljavalo, — koje je zeleno i zimi.
Kad je Škot dao znak da se opet kreće, Rjepninu pade u oči, kako, jedini, Pokrovski, stoji pognute glave, zagledan u dubinu, u vodu, i, kako ne učestvuje, ni u razgovoru, ni u smehu. Kad su opet krenuli, uvala je počela da liči na neki zapušten kamenolom, a tamo gde je, po predanju, pristao brod, sa grešnom ljubavlju, okean je sad zalivao kamenje, — kao belim vencima, — penom.
Što su niže silazili, pučina je, u daljini, bila sve modrija, a okean je, i u plićaku, bio sve dublji. Već na deset, dvadeset koraka od obale, dubina je počinjala, i talasi su se razlivali, teško. Iza ruševina, bila je ta Čudna praznina, i na obali, i na vodi, i u daljini, i na vidiku.
Ser Melkelm ih je zadržao još jednom: u tim ruševinama, eno, još i sad stoje, neka kamenita vrata, — kao i u Mikeni,— kroz koja se ulazilo u dvor kralja Artura. To se vidi; ali kuda su vodila ta vrata i šta je iza njih bilo, niko ne zna i ne može više znati.
Generalica Barsutov, koja je išla dva-tri koraka pred Rjepninom i njegovom sunarodnicom, bila se okliznula i zastala je. Pokrovski je uze pod ruku i reče joj nešto, ali šum talasa bio je, sad, toliki, da se nije čulo šta. Rjepnin vide samo kako se lice te žene, ozarilo radošću. Pošto je i Rjepnin bio kao pritrčao, a sa njim i Olga Nikolajevna, generalica je bila zastala i uhvatila levi članak na nozi, bolno, trudeći se da bol podnese, sa osmehom.
Nastavili su, zatim, silazak pažljivo, nogu pred nogu.
Rjepnin je sad, slučajno, išao pored Pokrovskog, pa se malo začudio, kad mu se Pokrovski obrati ruski, poluglasno: »Čudno je, zar ne, knjaz, kako Englezi misle, i o ljubavi čoveka i žene, različito, od nas Rusa? Ser Melkelm ima pravo. Mislili su različito već u srednjem veku. A taj Tristan, zaista je, komično, veran, samo svome suverenu. Napušta, za njega, i Izoldu, tobože besmrtnu ljubav svoju. Da bi, sa ostalim vitezovima kraljevim otišao, na svoj posao. Što je, posle hipnoze Meseca, čarobnog napitka, samoće sa Izoldom, gubljenja kontrole nad sobom, zar ne, ipak apsurdno?«
Generalica Barsutov, koračajući pred Rjepninom, čula je, to, i nasmejala se, glasno. Pokrovski, međutim, dodade: »Rus bi se, na njegovom mestu, bio ubio... I bolje da se ubio.«
Rjepnin primeti da se smeh te žene (koja je valjda znala ruski) brzo, prekide, i uhvati pogled generalice, koja je sad bila zagledana u svog zeta, preneraženo.
»Bolje da je i Izoldu ubio«, — dodade Pokrovski glasno.
Bio je, kao zamišljen, zastao. A i Rjepnin je bio stao.
Generalica, koja je čula i to, zastade, za trenut, a zatim uze pod ruku Olgu Nikolajevnu, kao neku mlađu sestru, i ubrza korak, kao da želi da pobegne od nekog, ko je prati, nevidljivo. Rjepnin je zapazio, koliko je lice Pokrovskog žuto, nezdrave boje, i slično zaista tim Isusima, na starim, ruskim ikonama, na kojima je na slikama sahrana, polaganje u grob Hristovo, — a vaskresenja nema.
Osećao je da, između tog čoveka i njegove tašte, ima neka veza, koja se pretvara u nešto tužno, i crno, kao senka. U sećanju, Rjepnin je bio navikao da, takve izlete, i ljude i žene na takvim izletima, na obali mora, u Francuskoj, vidi, vesele, kako dolaze pod šarenilo suncobrana i do trščanih fotelja, na pesku, na kojima se sedi tako udobno, pa i kako sedaju, nasmejani, za sto, u gomili zaljubljenih parova, koji izlaze iz drvenih kućica za oblačenje i svlačenje. I kako, iznad svega toga, leprša, na vetru, — trikolor. Ovde, u Kornvalu, nije bilo, ni tih kućica, ni aleja suncobrana, a ni takvih parova. Sve se kretalo kroz kamenje, i, u kamenu, i kupalo u plićaku, ne izlazeći u strašnu dubinu okeana. (Pa ipak je to bilo lepše nego što su bila kupanja na Mediteranu.)
Ser Melkelm je, međutim, tu, dole, pomoću Sorokina, koji je sa gospodom Krilov i lekarem i ćerkom gospode Peters isprednjačio, podelio karavanu na dve pole. Na jedan gornji dom i jedan donji dom. Da se oba, ali zasebno, pre ručka, kupaju. Nije to radio, ni vičući, ni zapovedajući, ali je bilo jasno da ih deli, na dve pole, na jednu, koju je izričito pozivao na ručak, i drugu, koja je imala da pojede, ono što je iz hotela poneto. Toj poli nije, ni čašicu šampanjca, ponudio.
U tom donjem domu, koji se brzo izgubio, u pećine, kao u svlačionice, Rjepnin je bio zapazio: Krilova i njegovu ženu, i Bjelajeva, a sa njima i Sorokina, koji je sa sobom odveo i ćerčicu gospode Peters. Gore, na travu, na jednoj steni, Škot je, pomoću šofera gospode Peters, podizao šator, za sebe i svoju ženu, gospodu Peters, i Rjepnina, a pozvao na ručak i Pokrovskog i njegovu taštu.
Rjepnin, kome se, ta podela, činila nepravedna i ružna, uvredljiva, otišao je, da se svlači, u jednu od pećina dole, otkuda je dopirao smeh nekih Engleskinja, — valjda neke ženske škole, koja je, na obali, pored vode, bacala uvis loptu. Rjepnin je bio u odelu belog mornara, a nosio svoje crne gaćice u džepu, pa se brzo presvukao. Na očigled nekih Engleskinja, koje su se svlačile u istoj pećini, i ne pogledavši ga. (Niko nikoga ne posmatra u Kornualiji pri svlačenju.)
Uostalom, Engleskinje su prave umetnice u svlačenju. Prvo, drže, u zubima, neki peškir, a spadaju im kombinezoni i sutieni(
222
), a zatim spuštaju suknjice, a pod peškirom oblače, bikini.
Kad je iz te pećine, Polifemove, izišao, Rjepnin vide kako, u vodu, otrča, Sorokin, koji je trčao držeći ćerčicu gospode Peters za ruku, i, kako oboje tresnuše u vodu, u plićaku. Oboje su se derali:
»Hurray, hurray, hurray.«
Za njima ode u vodu, lagano, i gospođa Krilov, koju je pratio Bjelajev. Ona je bila sad bakarne boje, sa dva crna poveza, na grudima i na pasu, a Bjelajev je imao neke, široke, plave, gaće na sebi, koje su landarale na vetru. Sve do ulaska u vodu pravio je neke čuč vežbe, svojih užasnih nogu.
Krilov je išao za njima, sav prugast, crveno-belo, kao da je iz zatvora pobegao. Stao je kod jedne, male devojčice, klekao, i pomagao detetu, pri zidanju nekog dvorca od peska, kroz koji je more izviralo, u malu baricu, u koju je Krilov seo.
Sa stena je silazio, noseći gumeni kajak, na temenu, gorostasni Škot. Nosio je i jedno veslo pod pazuhom. Navezao se, na plićak, brzo, i, sam samcit, odmicao, na pučinu. Kod jedne stene stajali su u crnom kostimu: Pokrovski, koji se sad u crnini kao go Hristos, beleo, i njegova tašta koja je, stojeći na crnim, drvenim sandalama, sa visokom potpeticom, bila, tako vitka, tako lepa, kao da se svlačila, negde, pre dvesta godina, u Versalju.
Stajali su zagledani u daljinu, ali nisu ulazili u vodu.
Šofer gospode Peters bio im je doneo dve stolice od aluminijuma, sa crvenim sedištem, na kom su, kad su seli, ličili na neki, zaista čudan, par. Rjepnin je primetio da generalica leži u naslonjači zatvorenih očiju, a da, na Pokrovskog, desnom rukom, prosipa, kao da vodu prosipa, među prstima, pesak. Bili su skoro nepomični. U jednom trenutku, ličili su na mrtve lutke.