Levijatan (24 page)

Pa da, očigledno je smaragdima, safirima, rubinima i dijamantima suđeno da leže tamo dok jednom neki zemljotres ne otkotrlja oblutak u nizinu. Čak i ako se to desi kroz sto hiljada godina, dragom kamenju se ništa neće desiti - ono je večno.

A sa mnom je gotovo. Prokleta marama je oduzela sve moje snage i čitav moj um. Život je izgubio smisao. Smrvljen sam, pomračio mi se um.

- I tu je on potpuno u pravu - zaključi komesar, odlažući u stranu polovinu lista. - To je sve, tu se pismo prekida.

- Pa, Renije-san je postupio pravirno - reče Japanac. - On je nedostojno živeo, ari je dostojno umro. Zbog toga će mu mnogo toga biti oprosteno, a na sredećem rodzenju on će dobiti novu sansu da ispravi svoje grehe.

- Ne znam kako je sa sledećim rođenjem, - Buldog pažljivo složi listove i skloni svoju crnu fasciklu - ali moja istraga je, hvala bogu, završena. Odmoriću se malo u Kalkuti, pa natrag - u Pariz. Predmet je zatvoren.

Tu ruski diplomata priredi Renati iznenađenje.

- Ma kako z-zatvoren? - glasno upita on. - Ponovo žurite, komesare. - I okrenu se ka Renati, uprvpš u nju dve čelične cevi svojih ledenoplavih očiju. - A zar nam madam Kleber ništa neće reći?

O
vo pitanje iznenadi sve prisutne. Zapravo ne, ne sve - Klarisa začuđeno shvati da se buduća mati nije ni najmanje zbunila. Ona je, istina, jedva primetno prebledela i na tren se ugrizla za punu donju usnu, ali je odgovorila samouvereno, glasno i gotovo bez pauze:

- U pravu ste, mesje, imam nešto da kažem. Ali nikako vama, već predstavniku zakona.

Bespomoćno je pogledala u komesara i molećivo rekla:

- Bogom vas zaklinjem, gospodaru, htela bih da vam svoje priznanje dam nasamo.

Izgleda da su događaji za Goša dobijali potpuno neočekivani obrt. Detektiv je žmirnuo očima, podozrivo pogledao Fandorina i, važno isturivši bradu, zabrundao:

- Dobro, idemo u moju kabinu, ako vam je toliko stalo.

Klarisa je imala utisak da policajac nema pojma šta se tačno sprema da prizna madam Kleber.

No dobro, komesara ne treba kriviti za to - Klarisa ni sama nije stizala da prati buran tok događaja.

Jedva su se za Gošem i njegovom pratiljom zatvorila vrata, a Klarisa upitno pogleda Fandorina koji je, čini se, jedini tačno znao šta se dešava. Prvi put tokom celog dana ona se osmelila da ga tako pogleda, direktno, a ne sa strane i ne ispod spuštenih trepavica.

Nikad dosad ona nije videla Erasta (da, da, u sebi može i po imenu) tako obeshrabrenog. Čelo mu je bilo namršteno, u očima se zgusnula briga, njegovi prsti su nervozno dobovali po stolu. Da li je moguće da je čak i taj samouvereni čovek, munjevitih reakcija, izgubio kontrolu nad razvojem događaja? Prošle noći Klarisa ga je već videla uznemirenog, ali to je bilo samo na tren. Tada se on brzo pribrao.

Evo kako je to bilo.

Posle bombajske katastrofe ona je tri dana presedela u svojoj kabini. Sobarici je kazala da se ne oseća dobro, u kabini je i obedovala, a u šetnju je izlazila tek pod plaštom noći, kao nekakva kradljivica.

Sa zdravljem je sve bilo u redu, ali kako da izađe na oči svedocima svoje sramote, a naročito
njemu
? Podlac Goš izložio ju je opštem podsmehu, ponizio i osramotio. A najgore od svega je što ga čak ne možeš ni optužiti za laž; sve je tačno, od prve do poslednje reči. Da, odmah posle dobijanja nasledstva pojurila je u Pariz, o kojem je toliko slušala, toliko čitala. Kao leptirica na sveću. I oprljila je krila. Dovoljno je što ju je ta sramna priča lišila poslednjih mrvica samopoštovanja, tako da sad svi znaju: mis Stamp je bludnica, lakoverna idiotkinja, žrtva profesionalnog žigola, dostojna prezira!

Dva puta je dolazila misis Trufo da se raspita o njenom zdravlju. Ma, razume se, htela je da se naslađuje prizorom Klarisinog poniženja: licemerno je uzdisala, žalila se na vrućinu, a bezbojne okice su joj sijale likovanjem - kao da govori: E, draga moja, i koja od nas je prava ledi?

Svratio je i Japanac, rekao je da je kod njih uobičajeno da se „ide u posetu saosećanja“ ako je neko bolestan. Ponudio je lekarske usluge. Gledao ju je saosećajno.

Konačno je na vrata pokucao i Fandorin. S njim je Klarisa razgovarala odsečno i nije mu otvorila - izgovorila se na migrenu.

Nije važno, govorila je sebi potišteno, jedući biftek, potpuno sama. Pritrpeće se devet dana do Kalkute. Zamislite samo: devet dana će da sedi zatvorena. Obična sitnica prema onom zatočeništvu od gotovo četvrt veka. Pa, ovde je svakako bolje nego u tetkinoj kući. Sama je, u komfornoj kabini, sa dobrim knjigama. A u Kalkuti će neopazice klisnuti na obalu i tada će već uistinu otvoriti novu, čistu stranicu.

Ali posle dva dana, predveče, počele su da je ophrvavaju misli sasvim druge prirode. O kako je bio u pravu Bard kad je napisao:

Postoji li čar stečene slobode
Kad izgubiš sve do čega ti je stalo!

Zapravo i nije imala šta da izgubi. Kasno uveče (već je prošla ponoć) Klarisa odlučno popravi frizuru, malo napuderisa lice, obuče parisku haljinu boje slonove kosti koja joj je veoma dobro stajala i izađe u hodnik. Ljuljanje broda bacalo ju je od zida do zida.

Nastojeći da ni o čemu ne misli zaustavila se pored vrata kabine broj 18; podignuta ruka je zamrla - ali načas, samo na jedan čas, i Klarisa je pokucala.

Erast je otvorio gotovo odmah. Bio je u plavom mađarskom kućnom mantilu s gajtanima, ispod širokog izreza belela se spavaćica.

- Moram da razgovaram sa vama - odlučno reče Klarisa, zaboravivpš čak i da se pozdravi.

- D-dobro veče, mis Stamp - brzo kaza on. - Nešto se desilo?

I ne sačekavpš odgovor zamoli:

- Molim vas, sačekajte minut. P-presvući ću se.

Otvorio joj je sad obučen u redengot, s besprekorno vezanom kravatom. Rukom ju je pozvao da sedne.

Klarisa je sela i gledajući mu pravo u oči rekla sledeće:

- Samo me ne prekidajte. Ako stanem, biće još mnogo gore... Znam da sam mnogo starija od vas. Koliko imate godina? Dvadeset pet? Manje? Nije važno. Pa, ja i ne tražim da me uzmete za ženu. Ali vi mi se dopadate. Zaljubljena sam u vas. Čitavo moje vaspitanje bilo je usmereno na to da nikada i ni pod kakvim okolnostima ne kažem muškarcu ove reči, ali meni je sada svejedno. Ne želim više da gubim vreme. I tako sam proćerdala najbolje godine života. Venem i ne upoznavši cvetanje. Ako vam se i najmanje dopadam, kažite mi. Ako ne - takođe kažite. Posle onog stida koji sam preživela, teško da mi može biti mnogo gore. I da znate: moja pariska... avantura bila je košmar, ali ne žalim. Bolje i košmar nego sanjiva omama u kojoj sam provela ceo svoj život. Ta, odgovorite mi, ne ćutite!

Gospode, zar je ona mogla tako nešto da izgovori naglas? Ima čime da se podiči.

U prvom trenutku Fandorin se zabezeknuo, čak je neromantično zatreptao dugim trepavicama. Zatim je počeo da govori, polako, zamuckujući više nego obično:

-Mis Stamp... K-klarisa... Vi se meni dopadate. Veoma mi se d-dopadate. Oduševljen sam vama. I z-zavidim vam.

- Zavidite? Ali na čemu? - prenerazila se ona.

- Na vašoj hrabrosti. Na t-tome što se ne p-plašite da ćete biti odbijeni i da ćete ispasti s-smešni. 3-znate, ja sam u suštini vrlo stidljiv i nesiguran čovek.

- Vi? - još više se iznenadila Klarisa.

- Da. Vrlo se p-plašim dveju stvari: da se nađem u smešnom ili ružnom p-položaju i... da oslabim svoju odbranu.

Ne, ona ga uopšte nije razumela.

- Kakvu odbranu?

- Vidite, rano sam saznao šta je t-to gubitak, i veoma sam se uplapšo - verovatno za čitav život. Dok sam sam, moja odbrana od sudbine je jaka, i ne b-bojim se ničega i nikoga. Za čoveka moje prirode najbolje je da bude sam.

-Već sam vam rekla, mister Fandorine, - strogo odgovori Klarisa - da ja uošpte ne pretendujem na mesto u vašem životu, pa čak ni na mesto u vašem srcu. A tim pre neću pokušati da udarim na vašu „odbranu“.

Zaćutala je zato što su sve reči već bile izgovorene.

I samo je falilo da se baš u tom trenutku začuje lupa na vratima. Iz hodnika je dopirao uzbuđeni glas Milford-Stouksa:

-Mister Fandorine, ser! Ne spavate? Otvorite! Brže! Ovo je zavera!

- Ostanite ovde - prošaputao je Erast. - Brzo ću se vratiti.

Izašao je u hodnik. Klarisa je čula prigušene glasove ali nije mogla da razabere reči.

Nakon nekoliko minuta Fandorin se vratio. Izvukao je iz fioke i gurnuo u džep nekakav mali ali težak predmet, zbog nečeg je uzeo svoj elegantni štap i zabrinuto rekao:

- Ostanite još malo, a onda se vratite u svoju kabinu. Izgleda da se stvar bliži kraju.

Znači, ovaj kraj je on imao u vidu... Kasnije, već pošto se vratila u svoju kabinu, Klarisa je čula kako po hodniku tupću koraci, čuju se zabrinuti glasovi, ali njoj, naravno, na pamet nije padalo da se nad jarbole gordog
Levijatana
nadvila smrt.

* * *

- Šta će to da prizna madam Kleber? - nervozno upita doktor Trufo. - Mesje Fandorine, objasnite nam šta se dešava. Kakve veze ona ima s ovim?

Ali Fandorin je ćutao i sve se zabrinutije mrštio.

Ljuljuškajući se pod ravnomernim udarima talasa
Levijatan
je punom parom plovio na sever, sekući vodu Palkovog moreuza, mutnu posle oluje. U daljini se zelenela traka cejlonske obale. Jutro je bilo tmurno ali zagušljivo. Kroz otvorene prozore s vetrovite strane salon je povremeno zapljuskivao vreo, ustajao vazduh, ali vazdušna struja nije nalazila izlaza i onemoćalo se stišavala, jedva primetno pomerajući teške zavese.

- Čini mi se da sam n-napravio grešku - promrmljao je Erast zakoračivpš ka vratima. - Sve vreme kasnim korak, ili pola koraka za...

Kada se začuo prvi pucanj, Klarisa nije shvatila šta je to - prasak, lomljava. Svašta može da treska na brodu koji plovi po nemirnom moru. Ali prasnulo je još jednom.

- Neko puca iz revolvera! - uzviknuo je ser Redžinald. - Ali gde?

- U komesarevoj kabini! - brzo reče Fandorin i jurnu ka vratima.

Svi potrčaše za njim.

Puklo je i treći put, a kad su bili na nekih dvadeset koraka od Gošove kabine - i četvrti.

- Ostanite ovde! - viknuo je Erast ne osvrćući se, i izvukao iz zadnjeg džepa mali revolver.

Ostali su usporili korak, sem Klarise - uošnte se nije plašila, bila je Erastu za petama.

On gurnu vrata kabine i podiže ruku s revolverom ispred sebe. Klarisa se pridignu na vrhove prstiju i pogleda preko njegovog ramena.

Oborena stolica bila je prvo što je primetila. Zatim je ugledala komesara Goša. Ležao je ničice s druge strane poliranog stola koji je zauzimao centralni deo sobe. Klarisa isteže vrat da bolje vidi onog što je ležao i trže se: Gošovo lice bilo je stravično izobličeno, a na sred čela su izbijali mehurići tamne krvi koja se U dva mlaza slivala na pod.

U suprotnom uglu, pribivši se uza zid, stajala je Renata Kleber. Bila je samrtnički bleda, histerično je jecala, zubi su joj cvokotali. U ruci joj je podrhtavao veliki crni revolver čija se cev još uvek dimila.

- Jao, jao! - ridala je madam Kleber i prstom koji je podrhtavao pokazivala mrtvo telo. - Ja... ubila sam ga!

- Shvatio sam - Fandorin suvo procedi kroza zube.

Ne spuštajući upereni revolver on brzo priđe Švajcarkinji i veštim pokretom zgrabi oružje. Ona nije ni pomišljala da pruži otpor.

-Doktore Trufo! - viknu Erast pomno prateći svaki Renatin pokret. - Ovamo!

Dežmekasti doktor s bojažljivom radoznalošću proviri u kabinu obavijenu barutnim dimom.

- Pregledajte telo - reče Fandorin.

Jadikujući u po glasa na italijanskom, Trufo se spusti na kolena pokraj mrtvog Goša.

- Smrtno ranjavanje u glavu - izjavi on. - Trenutna smrt. Ali to još nije sve... Prostrelna rana na desnom laktu. I evo ovde, na levom zglobu šake. Ukupno tri rane.

- Gledajte pažljivije. B-bila su četiri pucnja.

- To je sve. Očigledno je jedan metak promašio. Ili ne, čekajte! Evo ga - u desnom kolenu!

-Sve ću reći, - promuca Renata tresući se od jecaja - samo me izvedite iz ove strašne sobe!

Fandorin skloni mali revolver u džep, veliki položi na sto.

- No dobro, idemo. Doktore, obavestite o ovome dežurnog oficira, neka postavi stražara ispred vrata. I priključite nam se. Mi smo jedini koji možemo da vodimo istragu, nema ko drugi.

-Kakvo nesrećno putovanje! - uzdisao je Trufo sitno koračajući niz hodnik. - Jadni
Levijatan..

U
Vindzoru
su se rasporedili ovako: madam Kleber je sela za sto, licem prema vratima, ostali, ne dogovarajući se, sedoše nasuprot njoj. Samo je Fandorin seo na stolicu pored ubice.

- Gospodo, ne gledajte me tako - plačno je rekla madam Kleber. - Ubila sam ga, ali nisam kriva. Sve, sve ću vam ispričati i vi ćete i sami videti... Ali, kunem vas Bogom, dajte mi vode.

Bolećivi Japanac nasu joj limunadu - sto posle doručka još nije bio raspremljen.

- Dakle, šta se desilo? - upita Klarisa.

- Translate everything she says - misis Trufo strogo upozori muža, koji se vratio baš na vreme. - Everything – word for word!!
^{33}

Doktor klimnu glavom brišući maramicom ćelu oznojenu od brzog hoda.

- Ne plašite se, gospođo. Kažite celu istinu - obodrio je Renatu ser Redžinald. - Ovaj gospodin nije džentlmen, on ne ume da se ophodi s damama, ali ja vam garantujem potpuno poštovanje.

Ove reči bile su propraćene pogledom u Fandorinovom pravcu - pogledom punim takve plamteće mržnje da se Klarisa sledi. Šta se to od juče moglo desiti između Erasta i Milford-Stouksa? Otkud takvo neprijateljstvo?

- Hvala, dragi Redžinalde - zajeca Renata.

Ona je dugo pila limunadu, šmrčući i cvileći. Zatim je molećivim pogledom preletela preko svih koji su sedeli preko puta i počela:

-Goš nije nikakav zaštitnik zakona! On je zločinac i ludak! Ovde su svi skrenuli pameću zbog te odvratne marame! Čak i komesar policije!

-Rekli ste da hoćete nešto da mu priznate - neprijateljski je podseti Klarisa. - Šta?

- Da, ja sam prećutala jednu činjenicu... Od suštinskog značaja. Ja bih sasvim sigurno sve priznala, ali htela sam prvo da dokažem komesarovu krivicu.

-Komesarovu krivicu? Kakvu krivicu? - saosećajno upita ser Redžinald.

Madam Kleber je prestala da plače i svečano objavila:

-Renije nije izvršio samoubistvo. Njega je ubio komesar Goš! - Videvši da su slušaoci potreseni ovim saopštenjem brzo je nastavila. - To je očigledno! Pokušajte da iz zaleta razbijete sebi glavu o ugao u sobičku od šest kvadratnih metara! To je prosto nemoguće! Da je Šarl odlučio da se ubije, on bi skinuo kravatu, vezao je na ventilacionu rešetku i skočio sa stolice. Ne, njega je ubio Goš! Udario ga je nečim teškim po glavi, a zatim je inscenirao samoubistvo; već mrtvom, udario mu je glavu o onaj ugao.