Levijatan (26 page)

Odjednom se maleni doktor isprsi, začešlja pramen kose na maslinastoj ćeli i značajno reče:

- Najstariji oficir broda je ovde, madam. Smatrajte da je ovo ispitivanje odobreno od strane komande broda. Nastavite, mesje Fandorine. Rekli ste da je ova žena uspela da uzme maramu od komesara?

- Ubeđen sam u to. Ne znam kako je uspela da se dokopa Gošovog revolvera. Mora biti da se jadničak uošnte nije plašio. Bilo kako bilo, ona je nanišanila u komesara i zatražila da joj on odmah vrati m-maramu. Kada se starac uzjogunio, pucala mu je prvo u jednu ruku, pa u drugu, zatim u koleno. Ona ga je mučila! Gde ste tako dobro naučili da gađate, madam? Četiri metka i svaki tačno u cilj. Izvinite, ali t-teško je poverovati da je Goš trčao za vama oko stola sa ranjenom nogom i s obogaljenim rukama. Posle trećeg pucnja, ne izdržavši bol, on vam je dao maramu, i vi ste tada dokrajčili nesrećnika, pogodivši ga metkom pravo u čelo.

- Oh my God!
^{35}
- bio je komentar misis Trufo.

Klarisu je sad više zanimalo nešto drugo:

- Znači, marama je kod nje?

- Da - klimnuo je glavom Erast.

- Gluposti! Koještarije! Svi vi ste ludi! - histerično se zakikotala Renata (ili Mari Sanfon?). - O, Gospode, kakva besmislica.

- To je rako proveriti - rekao je Japanac. - Gospodzu Kreber treba pretresti. Ako je marama kod nje, sve je istina. Ako marame kod nje nema, onda je gospodin Fandorin pogresio. U takvim srucajevima kod nas u Japanu rasecaju stomak.

- Nikad se, u mom prisustvu, muška ruka neće usuditi da pretresa damu! - izjavi ser Redžinald i preteće ustade.

- A ženska? - upita Klarisa. - Ovu osobu ćemo pretresti madam Trufo i ja.

- Oh yes, it would  take no  time at all
^{{§§§§§§§§§}}
- rado je pristala doktorova supruga.

- Radite sa mnom šta hoćete - Renata poput žrtve sklopi ruke. - Ali posle će vas biti sramota...

Muškarci izađoše iz salona, a misis Trufo s neverovatnom spretnošću ispipa osumnjičenu. Zatim se osvrnu prema Klarisi i odmahnu glavom.

Klarisa se uplaši za jadnog Erasta. Da li je moguće da je pogrešio?

- Marama je veoma tanka - reče ona. - Dajte da ja potražim.

Opipavanje tela druge žene bilo je vrlo čudno i izazivalo je stid, ali Klarisa se ugrize za usnu i pažljivo pregleda svaki šav, svaki nabor, svaki volan na donjem rublju. Marame nije bilo.

-Moraćete da se skinete - odlučno izjavi ona. Ovo je bilo užasno, ali još užasnije je bilo zamisliti da marama ne bude nađena. Kakav udarac za Erasta! On to neće podneti!

Renata pokorno podiže ruke da bi lakše skinule haljinu s nje, i bojažljivo reče:

- U ime svega što vam je sveto, madmazel Stamp, nemojte povrediti moje dete.

Stisnuvši zube Klarisa poče da raskopčava haljinu. Kod trećeg dugmeta neko pokuca na vrata i začu se veseli Erastov glas:

- Madam, završite pretres! Možemo li da uđemo?

- Da, da, uđite! - viknu Klarisa brzo zakopčavajući dugmad.

Muškarci su se ponašali zagonetno. Oni ćutke stadoše kraj stola pa Erast, pokretom mađioničara, izvuče na stolnjak trouglasti komad tkanine, koji se prelivao duginim bojama.

- Marama! - uzviknu Renata.

-Gde ste je našli? - upita Klarisa, osećajući da se konačno sve zamrsilo.

- Dok ste vi pretresali g-gospođu Sanfon, mi takođe nismo gubili vreme - zadovoljno objasni Fandorin. - Palo mi je na p-pamet da je tako dalekovida osoba mogla da dokaz sakrije u komesarovoj kabini. Imala je svega nekoliko sekundi na raspolaganju i nije mogla da gurne m-maramu negde duboko. I zaista, brzo smo je našli. Zgužvala ju je i gurnula pod tepih. Evo, možete da uživate u znamenitoj ptici kalavinki.

Klarisa priđe stolu i zajedno sa ostalima začarano gledaše komadić tkanine koji je uništio tolike ljudske živote.

Marama je oblikom podsećala na jednakokraki trougao. Naoko, svaka od strana teško da je bila duža od 20 palaca. Crtež je iznenađivao svojim varvarskim šarenilom: na pozadini od raznobojnog drveća i plodova, raširila je krila oštrogruda polužena-poluptica, nalik na antičke sirene. Njeno lice bilo je okrenuto iz profila, duge izvijene trepavice uokvirivale su malenu rupicu oka, pažljivo opšivenu najtanjom zlatnom niti. Klarisa pomisli kako ništa lepše u životu nije videla.

- Da, to je nesumnjivo baš ta marama - reče ser Redžinald. - Ali, da li vaše otkriće dokazuje krivicu madam Kleber?

-A putna torba? - blago upita Fandorin. - Sećate li se putne torbe k-koju smo vi i ja juče otkrili u kapetanskom čamcu? Pored ostalih stvari, video sam tamo ogrtač koji smo svi više puta videli prebačen preko ramena madam Kleber. Torba je priključena ostalim materijalnim dokazima. Sigurno će se u njoj naći i druge stvari koje pripadaju našoj v-vrloj poznanici.

-Šta vi kažete na to, uvažena gospođo? - obrati se doktor Renati.

- Istinu - odgovori ona, i istog trena lice joj se preobrazi do neprepoznatljivosti.

...i na njenom licu došlo je do promene koja me je prenerazila. Nezaštićena slaba ovčica, smrvljena udarcem sudbine, kao da se pokretom čarobnog štapića pretvorila u vučicu. Ramena su se ispravila, brada se podigla, oči su zasijale opasnom vatrom, a nozdrve su zadrhtale, kao da je pred nas stala zver-grabljivica - ne, ne vučica, pre iz roda mačaka, pantera ili lavica, koja je osetila miris sveže krvi. Nesvesno sam odskočio u stranu. O, moja zaštita joj više nije bila potrebna!

Preobražena misis Kleber bacila je na Fandorina pogled pun tako vatrene mržnje da se čak i taj neprobojni gospodin trgao.

Potpuno razumem osećanja ove čudne žene. I sam sam potpuno promenio svoj odnos prema podlom Rusu. To je strašan čovek, zloban bezumnik, s nakaznom, izopačenom maštom. Kako sam mogao da se odnosim prema njemu s poverenjem i poštovanjem?

 Neverovatno!

Jednostavno ne znam kako Vama o tome da pišem, draga Emili. Pero mi podrhtava u ruci od negodovanja... U početku sam to hteo da sakrijem od Vas, ali ipak ću Vam napisati, jer bi Vam bilo teško da shvatite zbog čega je moj odnos prema Fandorinu pretrpeo takvu metamorfozu.

Prošle noći, nakon svih briga i uzbuđenja koje sam Vam gore opisao, Fandorin i ja smo imali čudan razgovor, koji me je razbesneo i bacio u tužnu nedoumicu. Rus mi je prišao, zahvalio mi se na spasavanju broda i s lažnim razumevanjem, mucajući kod svake reči, počeo da govori nezamislive, monstruozne gluposti. Rekao je bukvalno sledeće, zapamtio sam od reči do reči: „Znam za vašu nesreću, ser Redžinalde. Komesar Goš mi je još davno ispričao o tome. To me se, naravno, ne tiče i dugo sam razmišljao da li da pričam s vama o tome, ali pošto vidim kako patite, ne mogu da ostanem ravnodušan. Usudio sam se da vam se obratim samo zato što sam i sam doživeo takvu nesreću.

I meni je, kao i vama, pretilo pomračenje uma. Sačuvao sam razum, i čak sam ga izoštrio, ali platio sam za to velikim delom srca. Verujte mi, u vašoj situaciji nema drugog puta. Ne bežite od istine, ma kako strašna ona bila, ne krijte se iza iluzije. I, što je najvažnije, ne kažnjavajte sebe. Niste vi krivi za to što su konji jurnuli, što je vaša noseća supruga ispala iz kola i ostala na mestu mrtva. To je iskušenje, težak ispit koji vam je postavila sudbina. Ne znam zašto i kome je potrebno da čoveka podvrgava ovako surovoj proveri, ali znam jedno: neophodno je izdržati iskušenje. U suprotnom, to je kraj, propast duše.“

Ja čak nisam odmah ni shvatio na šta misli taj podlac. Tek kasnije sam shvatio! On je uobrazio da ste Vi, draga, jedina Emili, poginuli! Da ste Vi, u drugom stanju, ispali iz kola i poginuli! Da nisam bio tako zbunjen, grohotom bih se nasmejao pošašavelom diplomati u lice! Da priča takve stvari, i to baš sada kada me s nestrpljenjem iščekujete pod azurnim nebom rajskih ostrva! Sa svakim časom bliže sam Vam, nežna moja Emili. Sada me više niko i ništa neće zaustaviti.

Samo, čudna stvar, nikako ne mogu da se setim zašto ste se i kako vi našli na Tahitiju, pa još sama, bez mene? Mora da su postojali nekakvi važni razlozi za to. Ne mari. Mi ćemo se sresti i Vi ćete mi, mila moja prijateljice, sve objasniti.

Svejedno, vraćam se svojoj priči.

Isprsivši se (odjednom njen rast više nije bio tako mali - neverovatno kako mnogo zavisi od držanja i položaja glave) misis Kleber je rekla sledeće, obraćajući se prvenstveno Fandorinu:

„Sve što ste vi ovde natrtljali, potpune su budalaštine. Nijednog argumenta, nijednog neoborivog dokaza. Sve same pretpostavke i nezasnovana domišljanja. Jeste, moje pravo ime je Mari Sanfon, ali nijedan sud sveta ne bi mogao da me okrivi za bilo šta. Da, mene su često klevetali, protiv mene su mnogobrojni neprijatelji pleli intrige, više puta se na mene okomila sudbina, ali ja imam jake nerve, nije lako slomiti Mari Sanfon. Kriva sam jedino za to što sam se do ludila zaljubila u zločinca i bezumnika. Tajno smo se venčali, ja nosim pod srcem njegovo dete. Upravo on, Šarl, insistirao je da naš brak ostane tajna. Ako je moj postupak zločin, pa dobro, spremna sam da stanem pred porotu, ali možete biti sigurni, mesje samouki detektive da će vešt advokat rasterati sve vaše himere kao dim. Šta zapravo možete da mi prebacite? To što sam u mladosti živela u manastiru sivih sestara i olakšavala muke patnicima? Da, davala sam ponekad i injekcije, pa šta? Zbog duševnih patnji usled konspiracije na koju sam bila primorana, zbog teške trudnoće navikla sam se na morfijum, ali sad sam našla snage da se izbavim te pogubne navike. Moj tajni, ali imajte u vidu, potpuno zakoniti muž insistirao je da krenem na put pod izmišljenim prezimenom. Tako se pojavio mitski švajcarski bankar Kleber. Mene je jako mučila ta obmana, ali kako sam mogla da odbijem voljenog? Nisam ni slutila da postoji njegov drugi život, njegova pogubna strast i, konačno, njegovi suludi planovi!

Šarl je rekao da mu kao prvom pomoćniku kapetana ne bi pristajalo da suprugu vodi sa sobom na plovidbu, ali da on ne može podneti razdvajanje od mene, da brine za zdravlje našeg dragog deteta, i da je zato bolje da na putovanje krenem pod izmišljenim prezimenom. Šta je u tome zločinačko, pitam ja vas?

Videla sam da sa Šarlom nešto nije u redu, da njime vladaju nekakve meni nepoznate strasti, ali, naravno, ni u najgorem snu nisam slutila da je on izvršio taj strašni zločin u Ri de Grenel! Pojma nisam imala da je on sin indijskog radže. Za mene je šok da je moje buduće dete jednu četvrtinu Indijac. Jadni mališan, sin bezumnika. Ne sumnjam da je Šarl poslednjih dana bio prosto neuračunljiv. Zar je mogao psihički normalan čovek da pokuša da potopi brod? To je postupak očito bolesnog čoveka. Naravno da nisam znala za taj bezumni plan!“

Tu ju je Fandorin prekinuo i s gnusnim podsmehom upitao: „A vaš ogrtač, pažljivo spakovan u putnu torbu?“

Misis Kleber, ne, mis Sanfon - to jest madam Renije... Ili madam Bagdasar? Ne znam kako da je pravilno zovem. Dobro, neka ostane misis Kleber, tako smo navikli. Dakle, ona je inkvizitoru odgovorila veoma dostojanstveno: „Očigledno je moj muž sve pripremio za bekstvo i nameravao je da me probudi u poslednjem trenutku.“

Fandorin se nije predavao. „Ali, vi niste spavali - rekao je on s oholim izrazom na licu. - Prolazili smo hodnikom i videli smo vas. Bili ste potpuno odeveni i čak sa šalom preko ramena.“

„Da, od neshvatljive uzbune nisam mogla da spavam - odgovorila je misis Kleber. - Očigledno je srce osetilo da nešto nije u redu... Čudna drhtavica nije mi davala da se zagrejem i zato sam ogrnula šal. Je li to zločin?“

Bilo mi je drago da vidim kako se dobrovoljni javni tužilac povukao. A okrivljena je sa mirnom samouverenošću nastavila: „To da sam ja tobože mučila drugog bezumnika, mesje Goša, to je tek potpuno neverodostojno. Rekla sam vam istinu. Stari tikvan je šenuo od gramzivosti i pretio mi je smrću. Ni sama ne znam kako mi je pošlo za rukom da sva četiri pucnja pogode cilj. To je čista slučajnost. Mora biti da je samo Proviđenje upravljalo mojom rukom. Ne, uvaženi gospodine, neće vam uspeti.“

Od Fandorinovog samozadovoljstva nije ostalo ni traga. „Dozvolite, - uzrujao se on - ali mi smo našli maramu! Ta, vi ste je sakrili pod tepih!“

„Još jedna neosnovana tvrdnja - resko odgovori misis Kleber. - Maramu je, naravno, sakrio Goš, pošto ju je ukrao od mog sirotog muža. I, bez obzira na sve vaše odvratne insinuacije, zahvalna sam vam, uvaženi gospodine, što ste mi vratili moje vlasništvo.“

S tim rečima ona mirno ustade, priđe stolu i uze maramu!

„Ja sam zakonita supruga zakonitog naslednika Smaragdnog Radže - objavi ova neobična žena. - Imam venčani list. U mojoj utrobi je Bagdasarov unuk. Da, moj pokojni muž je izvršio niz teških zločina, ali kakve to ima veze sa mnom i s našim nasledstvom?“

Tu je skočila mis Stamp i pokušala da otme maramu od misis Kleber.

„Imovinu i nekretnine brahmapurskog radže konfiskuje britanska vlada! - krajnje odlučno izjavi moja zemljakinja, i ne priznati da je u pravu potpuno je nemoguće. - To znači da blago pripada njenom veličanstvu kraljici Viktoriji!"

„Trenutak samo - skoči i naš dobri doktor Trufo. - Mada sam Italijan po rođenju, državljanin sam Francuske i ovde zastupam njene interese! Radžino blago je lična svojina porodice, i nije pripadalo brahmapurskoj kneževini, njegova konfiskacija je nezakonita! Šarl Renije je postao francuski državljanin sopstvenom voljom. On je napravio najgori zločin na teritoriji svoje zemlje. Ovakva zlodela, uz to načinjena iz koristoljublja, po zakonima Francuske republike kažnjavaju se eksproprijacijom lične imovine zločinca u korist države. Dajte mi maramu, madam! Ona pripada Francuskoj!“ I on takođe veoma borbeno zgrabi kraj marame.

Bila je to pat-situacija, i podmukli Fandorin ju je iskoristio. S vizantijskom lukavošću, svojstvenom njegovoj naciji, glasno je rekao: „To je ozbiljno pitanje, koje zahteva razmatranje. Dozvolite mi da kao predstavnik neutralne države privremeno zaplenim maramu, kako je vi ne biste iskidali na komade. Staviću je evo ovde, neka bude na određenom odstojanju od strana u konfliktu.“

S tim rečima uze maramu i odnese je na bočni stočić koje se nalazi na strani zaklonjenoj od vetra i gde su prozori bili zatvoreni. Kasnije ćete, voljena Emili, shvatiti zašto Vam navodim ove detalje.

Dakle, marama - jabuka razdora, ležala je kao šareni trougao na bočnom stočiću i prelivala se zlatim iskricama. Fandorin je stajao leđima okrenut marami izigravajući da li počasnu stražu, da li čuvara. Svi mi ostali skupili smo se u gomilu kraj stola za ručavanje. Dodajte tome šuštanje zavesa na vetrovitoj strani, prigušenu svetlost tmurnog dana i neravnomerno ljuljanje poda pod nogama. To je ekspozicija finalne scene.