Levijatan (22 page)

Read Levijatan Online

Authors: Boris Akunin

BOOK: Levijatan
8.32Mb size Format: txt, pdf, ePub

-Nije važno, penjemo se - pokaza rukom Fandorin. Na licu su mu se presijavale kapljice.

Goš pogleda okolo i strese se: noć je svetlucala čeličnim nitima kiše, beleli su se penasti grebeni, kezila se munja. Kakva jeza!

Počeše da se veru uz gvozdene stepenice, lupkajući potpeticama i žmureći zbog jakih naleta kiše. Goš se uspinjao prvi. Sada je on bio prvi čovek na čitavom ogromnom
Levijatanu
što s poverenjem nosi svoj trup od dvesta metara u susret smrti. Na poslednjoj stepenici detektiv se okliznu, jedva je uspeo da se uhvati za rukohvat. Ispravio se, duboko udahnuvnš.

To je sve, iznad njih su samo dimnjaci što povremeno pljuckaju iskre, i jarboli koji se jedva razaznaju u tami.

Ispred vrata, okovanih čeličnim nitnama, Goš upozoravajuće podiže prst: tiho! Zapravo, predostrožnost je bila suvišna - more je tako hučalo da iz kormilarske kabine, svejedno, ništa ne bi čuli.

-Tu su ulaz na komandni most i kormilarska kabina! - viknu Foks. - Ne sme se ulaziti bez kapetanove dozvole.

Goš izvuče iz džepa revolver, zateže obarač. Fandorin uradi isto.

- Vi ćutite! - za svaki slučaj upozori detektiv odveć preduzimljivog diplomatu. - Sam ću! Oh, šteta što sam vas poslušao! - I odlučno gurnu vrata.

Eto ti sad - vrata se ne pomakoše.

- Zaključao se - konstatovao je Fandorin. - Javite se vi, Fokse.

Navigator jako zalupa i viknu:

-Captain, it’s me, Jeremy Fox! Pleace open! We have an emergency!
{27}

S druge strane vrata začu se Renijeov glas:

- What happened!, Jeremy? 
{28}

Vrata su ostala zatvorena.

Navigator se zbunjeno osvrnu ka Fandorinu. Ovaj pokaza na komesara, pri tom prisloni prst uz slepoočnicu i napravi gest kao da povlači oroz. Goš nije shvatio šta znači ta pantomima, ali Foks klimnu glavom i povika iz sve snage:

- The French cop shot himself!
{29}

Vrata se istog trena otvoriše i Goš pred kapetana sa zadovoljstvom isturi svoje mokro, ali sasvim živo lice. I, istovremeno, crnu cev „leforšea“.

Renije viknu i odskoči unazad, kao od udarca. E, ovo je pravi dokaz: čovek s čistom savešću neće tek tako ustuknuti pred policijom, i Goš zato, bez i najmanjeg kolebanja, zgrabi mornara za okovratnik vetrovke.

- Drago mi je što je vest o mojoj smrti ostavila na vas takav utisak, gospodine radžo, - progunđa komesar i graknu svoje, u čitavom Parizu poznato: Ruke uvis! Uhapšeni ste!

Od tih reči, dešavalo se, padali su u nesvest i najokoreliji pariski razbojnici.

Pokraj kormila u poluokretu, obamro je mornar koji je upravljao. On takođe podiže ruke i kormilo krenu nadesno.

- Drži kormilo, idiote! - podviknu mu Goš. - Ej, ti! - on prstom gurnu jednog od dežurnih. - Odmah dovedi ovamo prvog pomornika neka preuzme brod. A dotad komandujete vi, Fokse. I brže, vrag vas vaš?! Komandujte strojarnici: „stop mašine“ ili, šta ja znam, „punom parom nazad“, samo ne stojte tu kao kip!

-Treba pogledati - reče navigator naginjući se nad mapu. - Možda još nije kasno da se naprosto skrene levo.

S Renijeom je sve bilo jasno. Dragović nije čak ni pokušao da glumi negodovanje, jednostavno je stajao pognute glave. Prsti njegovih podignutih ruku blago su podrhtavali.

-Pa, hajde da porazgovaramo - srdačno mu reče Goš. - O, kako ćemo se lepo izrazgovarati.

Renata Kleber

N
a doručak je Renata došla posle svih, i zato je o događajima od prethodne noći saznala poslednja. Svi su, upadajući jedno drugom u reč, pohrlili da joj saopšte goleme, užasne vesti.

Ispostavlja se da kapetan Renije više nije kapetan.

Ispostavlja se da Renije uopšte nije Renije.

Ispostavlja se da je on glavom radžin sin.

Ispostavlja se da je on sve poubijao.

Ispostavlja se da parobrod samo što nije potonuo tokom noći.

- Mi smo spavali mirnim snom u svojim kabinama - očiju raširenih od užasa šaputala je Klarisa Stamp - a
taj čovek
je za to vreme vodio brod pravo na stene. Možete li da zamislite šta bi dalje bilo? Očajnički škrgut, udarac, krckanje izlomljene oplate! Od udarca padaš s kreveta na pod i u prvom trenutku ništa ne shvataš. Zatim vika, topot nogu. Pod se sve više i više krivi u stranu. I što je najstrašnije: parobrod se sve vreme kretao, a sad je stao! Svi istrčavaju na palubu neodeveni...

- Not me!
{30}
- odlučno upade madam Trufo.

- ...Mornari pokušavaju da spuste čamce u vodu istim mističnim glasom nastavi osetljiva Klarisa, ne obrativši pažnju na repliku doktorove supruge. - Ali gomile putnika se komešaju po palubi i ometaju ih. Od svakog novog talasa brod se sve više svaljuje na bok. Nama je već teško da se održimo na nogama, moramo da se hvatamo za nešto. Noć je crna, more huči, na nebu oluja... Jedan čamac su konačno spustili u vodu, ali ljudi, izbezumljeni od straha, tako se guraju u njega da se on prevrće. Mala dečica...

- Molim vas, dosta je bilo - Fandorin blago ali odlučno prekinu slikovito kazivanje.

- Vi biste, madam, mogli da pišete pomorske romane - s neodobravanjem primeti doktor.

Renata se skameni uhvativši se rukom za srce. Ona je i bez toga bila bleda, neispavana, a od ovih vesti je sasvim pozelenela.

- Oh - reče ona i ponovi. - Oh.

Zatim strogo prekori Klarisu:

- Zašto mi pričate sve te gadosti? Zar ne znate da je u mom stanju zabranjeno slušati takve stvari?

Rundova za stolom nije bilo. Nije ličilo na njega da propusti doručak.

- A gde je mesje Goš? - upita Renata.

- Jos uvek ispituje uhapsenog - saopšti Japanac. Poslednjih dana je prestao da se drži po strani i više nije gledao u Renatu kao zverčica.

-Nije valjda mesje Renije priznao sve te neza-mislive stvari? - uzdahnu ona. - On govori protiv sebe! Mora biti da mu se jednostavno pomutio razum. Znate, ja sam odavno primetila da je on malo ćaknut. Je li to on sam rekao da je radžin sin? Dobro je te nije sin Napoleona Bonaparte. Jadničak, jednostavno je šenuo pameću, to je potpuno jasno!

- Niste daleko od istine, gospođo, niste daleko - začu se otpozadi umorni glas komesara Goša.

Renata nije čula kad je ušao. Nije ni čudo - bura je prošla ali je more još uvek bilo nemirno, parobrod se ljuljao na razjarenim talasima i sve vreme je nešto škripalo, zveckalo, pucketalo. Klatno Big-Bena, probijenog metkom, nije se mrdalo; zato se ljuljao sam časovnik - pre ili kasnije ta hrastova nakaza će tresnuti, usput je pomislila Renata, i koncentrisala se na Rundova.

- Šta se dešava, pričajte! - zatražila je ona.

Policajac lagano prođe do svog mesta i sede. Pozva stjuarda da mu sipa kafu.

- Uh, mrtav sam umoran - požali se komesar. - Kako putnici? Jesu li čuli?

- Čitav brod bruji, ali malo njih zna detalje - odgovori doktor. - Meni je sve ispričao mister Foks, a ja sam smatrao svojom dužnošću da obavestim prisutne.

Rundov pogleda Fandorina i riđeg Psihića, i iznenađeno zaklima glavom:

- Znači vi, gospodo, niste brbljiva soja.

Renata je shvatila smisao replike, ali to sad nije imalo veze sa situacijom.

- Kako je Renije? - upita ona. - Nije valjda priznao sva zlodela?

Rundov s uživanjem otpi iz šolje. On je sad bio nekako drugačiji nego obično. Nije više nalik na starog lajavog psa, koji inače ne ujeda. Ovakav može, dakako, i da ščepa. Ako ne paziš, još će i komad mesa da otkine. Renata je odlučila da komesara preimenuje u Buldoga.

- Dobra kafica - pohvali Buldog. - Priznao je, naravno da je priznao. Nije imao kud. Morao sam, podrazumeva se, njime malo da se pozabavim, ali stari Goš je vrlo iskusan. Eno vašeg prijatelja Renijea, piše izjavu. Raspisao se, ne možeš ga zaustaviti. Izašao sam, da mu ne smetam.

- Zašto „moj“? - pobunila se Renata. - Nemojte. Jednostavno učtiv čovek, bio je na usluzi nosećoj ženi. Ja ne verujem da je on takav monstrum.

- Čim završi priznanje, daću vam da pročitate - obeća joj Buldog.

- Zbog starog prijateljstva. Koliko sati smo proveli za istim stolom. To je za sada sve, istraga je završena. Nadam se, mister Fandorine, da nećete zastupati mog klijenta? Ovaj neće izbeći giljotinu!

- Pre ludnicu - reče Renata.

Rus je takođe hteo nešto da kaže, ali se uzdržao. Renata ga Je pogledala s posebnim interesovanjem. Svež, lep, kao da je svu noć slatko spavao u postelji. I obučen kao i uvek, tip-top: beli sako, svileni prsluk sa sitnim zvezdicama. Veoma interesantan lik, takve Renata dosad nije sretala.

Vrata se širom otvoriše, i to tako naglo da samo što ne sleteše sa šarki. Na pragu je stajao mornar, divlje prevrćući očima. Kad je ugledao Goša, pritrčao mu je i prošaputao nešto, očajnički mašući rukama.

Renata je napregla sluh, ali je razabrala samo „bastard” i „ by my mother’s grave“.
{31}

Šta nas je to još zadesilo?

- Doktore, izađimo u hodnik. - Buldog nezadovoljno odmaknu tanjir s kajganom. - Prevedite mi šta mumla ovaj momak.

Njih trojica izađoše.

- Šta-a? - začu se iz hodnika komesarov krik. - U šta si gledao, stoko jedna?!

Bat koraka koji se udaljuju. Tišina.

- Ja odavde neću nogom kročiti dok se ne vrati mesje Goš - čvrsto izjavi Renata.

Ostali su, izgleda, bili istog mišljenja.

U salonu
Vindzor
zavladalo je napregnuto ćutanje.

Komesar i Trufo vratiše se nakon pola sata. Obojica behu natmureni.

- Desilo se ono što je trebalo očekivati - svečano je objavio dežmekasti doktor ne čekajući pitanja. - Na ovu tragičnu priču stavljena je tačka. I stavio ju je sam zločinac.

- Mrtav je? - uzviknu Renata plahovito ustavši.

- Izvršio je samoubistvo? - upita Fandorin. - Ali kako? Zar niste preduzeli mere p-predo-strožnosti?

- Kako da nisam, preduzeo sam - nemoćno raširi ruke Goš. - U samici, gde sam ga ispitivao, od nameštaja ima samo sto, dve stolice i krevet. Noge su ušrafljene u pod. Ali ako čovek neizostavno odluči da umre - nećeš ga zaustaviti. Renije je razbio sebi čelo o ugao zida. Tamo u ćeliji u uglu postoji ispust... Tako je vešto to uradio da stražar nije ništa čuo. Otvorili su vrata da unesu doručak, a on leži na podu u lokvi krvi. Naredio sam da ga ne diraju, neka zasad leži.

- Da li biste mi dozvolili da pogledam? - upita Fandorin.

- Izvol’te. Divite se koliko hoćete, a ja ću da dovršim doručak.

I Buldog s nepomućenim mirom privuče sebi već hladnu kajganu.

Njih četvoro krenuše da vide samoubicu: Fandorin, Renata, Japanac i, ma kako to čudno bilo, doktorova supruga. Ko bi mogao da od pedantne koze očekuje takvu radoznalost?

Renata, cvokoćući zubima, zaviri u ćeliju preko Fandorinovog ramena. Ugledala je poznatu figuru širokih ramena, ispruženu ukoso - crnokosa glava bila je okrenuta prema ispustu na zidu. Renije je ležao ničice, desna ruka mu je bila u neprirodnom položaju.

Renata nije ulazila unutra - i tako je videla dovoljno. Ostali su ušli, čučnuli pored tela.

Japanac je malo podigao mrtvačevu glavu, zbog nečeg prstom opipao okrvavljeno čelo. Ah da, pa on je lekar.

- Oh  Lord, have mercy upon this sinful creature
{32}
- pobožno reče madam Trufo.

- Amin - kaza Renata i okrenu se na drugu stranu da ne gleda ovaj mučni prizor.

U salon su se vratili ćutke.

I vratili su se u pravi čas: Buldog završi s jelom, obrisa masne usne salvetom i privuče crnu fasciklu.

- Obećao sam da ću vam pokazati priznanje našeg bivšeg suseda za stolom - mirno reče on ređajući ispred sebe tri gusto ispisana lista hartije - dva u celosti i jedan do pola. - Desilo se da ovo nije hamo priznanje nego i predsmrtno pismo. Ali to ne menja suštinu. Želite li da čujete?

Nije morao da ponavlja poziv: svi se skupiše oko komesara zaustavivpš dah. Buldog je uzeo prvi list, odmakao ga od očiju i počeo da čita.

Predstavniku francuske policije

Gospodinu komesaru Gistavu Gošu

19. aprila 1878. god., 6.15 ujutro

Na brodu Levijatan

Ja, Šarl Renije, pišem ovo priznanje svojom voljom i bez ikakve prinude, a jedino iz želje da olakšam svoju savest i objasnim motive koji su me podstakli na izvršenje ovako teških zločina.

Sudbina je bila surova prema meni...

- Hm, tu pesmicu sam čuo hiljadu puta - prokomentarisao je komesar prekidajući čitanje. - Još nijedan ubica, lopov ili tamo nekakav zavodnik maloletnica nije rekao na sudu da ga je sudbina obasula darovima, a on ih je, pasji sin, bio nedostojan. No dobro, idemo dalje.

Sudbina je bila surova prema meni, a ako je na početku mog životnog puta i bila blagonaklona, to je samo zato da bi me kasnije jače ugrizla. Najranije godine mog detinjstva protekle su u neopisivoj raskoši. Bio sam sin jedinac i jedini naslednik basnoslovno bogatog radže, čoveka veoma dobrog, koji je pojmio mudrost i Istoka i Zapada. Do devete godine nisam znao šta su to zloba, strah, uvreda, neispunjena želja. Mati je patila u tuđoj zemlji i sve vreme je provodila sa mnom, pričajući mi o prelepoj Francuskoj i veselom Parizu, gde je odrasla. Otac ju je prvi put video u klubu „Bagatel “, gde je ona bila prva igračica, i zaljubio se do ludila. Fransoaz Renije (to je devojačko prezime moje majke - uzeo sam ga kad sam dobio francusko državljanstvo) nije odolela iskušenjima koje joj je obećavao brak sa istočnjačkim vladarem i postala je njegova žena. Ali udaja joj nije donela sreću, mada je ona iskreno poštovala mog oca i ostala mu verna do dana današnjeg.

Kada je Indiju zapljusnuo talas krvavog ustanka, moj otac je predosetio opasnost i poslao je ženu i sina u Francusku. Radža je znao da su Englezi odavno bacili oko na njegovu škrinjicu i sigurno će napraviti nekakvu podlost da se domognu blaga Brahmapura.

U prvo vreme mati i ja smo u Parizu živeli veoma bogato - u posebnoj vili, okruženi mnogobrojnom poslugom. Školovao sam se u privilegovanom liceju, zajedno s decom kraljevskog porekla ili iz porodica milionera. A onda se sve promenilo i ja sam do dna ispio čašu nemaštine i poniženja.

Nikad neću zaboraviti taj crni dan kada mi je majka, sva u suzama, saopštila da više nemam ni oca, ni titulu, ni domovinu. Tek godinu dana kasnije, preko britanske ambasade u Parizu, predali su mi jedino nasledstvo koje mi je zaveštao otac: Kuran. Do tog vremena mati me je već krstila i ja sam odlazio na mise, ali sam se zakleo da ću naučiti da čitam arapski i neizostavno ću pročitati zapise načinjene rukom moga oca na marginama Svete knjige. Mnogo godina kasnije ostvario sam svoju nameru, ali o tome ću nešto kasnije.

Other books

Playing the Field by Janette Rallison
The End of the World by Amy Matayo
Jolt! by Phil Cooke
The Price of Fame by Anne Oliver
Fat Chance by Nick Spalding