Znakovi (17 page)

— Turski je zakon otprije toliko godina, a — postove mu ćaćine! — kao da je jutros pravljen za mene.

I on je sa strahom mislio o mreži strašnih i svemoćnih zakona koja je isprepletena svuda i sputava sve i svakog, pobeći iz nje ne možeš, razmrsiti je ne umeš, jedino što možeš: da je u rakiji za trenutak zaboraviš. A nema uvek ni rakije.

Presuda je postala izvršna i Siman je dignut sa zemlje. Tada je žena otišla u rod, a on se sasvim odao skitnji.

Ni seljak ni varošanin, ni težak ni radnik, Siman je lunjao po čaršiji, spavao gde stigne, jeo kad ima, radio kad mora, preprodajući povrće i mleko. Poneki baštovan mu prepusti sepet krompira ili čabricu mleka da proda i plati mu par krajcara za trud. Ali se dešavalo da se Siman opije i da prosto zaboravi i upropasti poverenu mu robu, pa čak i to da popije novac pre nego što baštovan dođe po njega. Posle, da se ubije od stida, ali dockan; krvi svoje nudi, ali sopstvenik neće krv nego novac. Tako je i ta zarada postala sve ređa.

Oduvek je umeo da gudi i peva uz gusle; sad je počeo da to radi po mehanama, za marjaš-dva, ili za polić rakije.

Sedi u mehani i čeka ko će se naći da mu, u nastupu darežljivosti koja nailazi na pijane ljude, ponudi nešto da popije i podeli sa njim pečenu plećku ili kolut pite. Potamneo je i podbuo u licu, a smršao u telu, kašlje i pljuje kao bolesnik, ali čim popije, govori 0 zemlji i o svom pravu živo i vatreno, kao što je govorio onog jesenjeg dana Ibragi u šljiviku.

To već odavno i nije stvarna zemlja ni neko određeno pravo koje on brani, nego nešto mnogo teže i više, iako on sam ne zna zapravo šta i kako. Ali zato je stvarna »kotarska vlast« i stvaran je haps koji on često leži, nekad tri, nekad šest dana, zbog neke smele reči ili nedozvoljene pesme, kao što je stvarna i tuberkuloza koja ga polagano izjeda.

Tako je živeo Simo Vasković još nekoliko godina i branio zemlju koje nema i svoju »pravu« koju niko nije Iiteo da mu prizna. Uvek u mehani, retko trezan, često u hapsu, bolestan i zapušten, skitnica i guslar.

Bio je sasvim potišten i klonuo — jer i takvi su dani nailazili, i sve češće — kad se jednog dana javila nova nada u njemu. Pravo govoreći, nada nije bila ni stvarna ni mnogo jasna, ali ljudima koji se rakijom truju i nadom varaju svaki je povod za nadanje dobar.

Tih dana telal je objavio »svijetu i narodu« da će u Sarajevo doći neki stari
Erzherzog
, »član prejasnog vladalačkog doma« i »carev amidža«. U gradu su vršene pripreme da se dočeka tako visoka ličnost. A Simanova mašta je, kroz rakiju, već videla »božji prst« u dolasku carevog amidže. Sama pomisao na careve i carske rođake opijala ga je i ispunjavala nadom, jače od rakije. Ništa nije prostije nego izneti pred tog čoveka, koji sedi caru uz koleno i koji sve može, svoju pravednu stvar i doći do svoje »prave«; i ništa nije prirodnije nego da se carev amidža odmah zauzme za Simanovu stvar i naredi da se ona pravedno reši. Zato ovakvi carski ijudi i hodaju zemljom. Od klisara u staroj crkvi na Varoši čuo je da će »nadvojvoda« posetiti i tu crkvu kao i sve bogomolje ostalih vera po Sarajevu. I Siman je odmah smislio da se sakrije negde u niskoj i polumračnoj crkvi, baš i pod vladičanski sto, ako treba, i da u zgodnom trenutku iziđe pred »carskog čovjeka« i da mu preda svoju molbu, možebiti da mu usmeno izloži svoju stvar. Sve može biti. I on je već zamišljao kako se »nadvojvoda« okreće svojoj pratnji i kako naređuje da se ova očigledna nepravda ispravi, i to odmah. Video je sebe kako ide do Ibrage. Ili ne! Što da on ide k njemu u dućan? Nego, on odlazi kući, svojoj nekadašnjoj kući, i naređuje da njegovog bivšeg agu ne puštaju dalje od velikih vratnica.

Gubeći se u tim maštanjima, umalo nije zaboravio da potraži čoveka koji će mu napisati molbu. Ipak, na vreme se setio i brzo otišao u Besarin han. Tu je našao bivšeg učitelja na starom mestu.

Nit su se pitali za zdravlje, nit su se mnogo pogađali. Siman je rekao kakva mu molba treba, učitelj je rekao da i to može biti. Sekser na srpskom, dva na nemačkom jeziku. Siman je rešen za srpski.

On za tu odluku ima više razloga. (On uvek za svoje odluke ima mnogo razloga, često i protivrečnih.) Prvo, on i nema u đepu cela dva seksera; drugo, otkako je čuo za dolazak »carskog amidže«, i otkako mu je, uz pomoc rakije, sinula u glavi njegova nada, 011 je u takvom nastupu optimizma, da se i ne pita koji jezik pravda bolje razume, i ne pomišlja da bi mogao ne uspeti; treće, što da daje ovoj rđi i poturici i paru više nego što mora.

— Za sekser, i srpski — kaže Siman odlučno.

Sa uobičajenim ceremonijalom, dostojanstveno i važno, sa zlatnim praškom po krupnim rečima od kojih »svaka bije kao maljem«, učitelj je napisao molbu koja je počinjala rečima: »Vaša carska visosti! U podaničkoj poniznosti obraćam se ...« i pročitao je poluglasno zapanjenom seljaku, a zatim je otresao prah sa lista, presavio ga i, primajući sekser, upitao.

— Hoćemo li da popijemo po jednu?

Poznavajući učitelja kao čoveka koji uglavnom

pije »džabnu« rakiju, a samo u krajnjem slučaju plaća sam, Siman je rekao da nema kad i da mu se ne pije.

Tada je učitelj, zažmurivši na jedno oko, zapitao Simana kako misli da preda molbu. Seljak nije bio raspolažen da dulji razgovor sa čovekom koji jedan njegov sekser već drži u svom džepu, i rekao je da je to njegova stvar. Učitelj ga je uverevao da to nije tako prosto ni lako, ali seljak je izbegavao đalji razgovor.

— Predaće Siman, pa da će se u ticu pretvoriti.

I otišao je niz strmu i dugačku avliju. A učitelj

je krenuo na policiju da i tu stvar prijavi, kao što je dostavljao i sve ostale što bi čuo i video.

Kapija na crkvenoj porti bila je zaključana, ali se čulo kako oko crkve nešto rade i kako se dozivaju žene koje čiste i peru. Da ne bi svratio pažnju na sebe, Siman nije kucao, nego je otišao do Đuiaginog hana da tamo popije kafu i sačeka vreme kad će moći neprimećen da uđe u crkvu.

Idući put hana zamišljao je živo kako će uvrebati trenutak i zavarati pogled klisara i sakriti se negde, pa makar i pod sam vladičanski sto; kako će u trenutku kad carev amidža stane pred ikonostas i prekrsti se (jer, »i oni se krste!«), kako će tada odjednom izići, pokloniti se, zavapiti onako kako piše u molbi.

— Vaše visoko carstvo ... u niskoj podanosti! ...

Tada će mu pružiti molbenicu. A zatim neka bu-

de šta će biti, neka ga hapse i gone kud hoće. Glavno je da će carev amidža saznati sve što ovi sigurno od njega kriju, a što on zna — to ne može car da ne zna. Neka znaju carevi za Simana i njegovu pravdu!

U tim mislima došao je pred Đulagin han, ali nije stigao da sedne na jednu od onih klupa koje su tako masne i uglačane da se ne vidi od kog su drveta, kad ga predusrete Vaso Gengo, zvani Vaso Policaja.

Taj Vaso bio je visok čovek, neobično dugih ruku i nogu, nekako sav raskliman, sa tankim i obešenim brkovima na sitnom licu. On je odavno po službama, kao »carski čo'jek«. Najpre je bio momak u pruskom konzulatu, zatim službenik u turskom ućumatu, nešto kao raznosač poziva po hrišćanskim mahalama i zaptija u civilu. Nova, austrijska, vlast ga je zadržala u službi i nekoliko prvih godina raznosio je pozivke kao i ranije, a od pre neki dan je pravi pravcati policajac u uniformi, sa sabljom u crnim kožnim koricama, na kojoj je balčak od mesinga.

Otkako zna za sebe, Siman je poznavao ovog Vasu Gengu, a sada otkad »ganja« ovu svoju nesrećnu parnicu, susreće ga često, pozdravi se sa njim i prođe, a nikad ne može u njemu da 
Tidi
 pravu vlast i istinskog carskog službenika.

Sada mu je Vaso prišao na neki nov način.

— Šta ti tu radiš, Simane?

— Vala, ništa.

— Kako ništa?

Siman zausti da mu objasni da to »ništa« nije baš ništa i da je ovde ostavio sudove od mleka i neke kotarice, ali mu Vaso reče oštro:

— Hajde sa mnom!

U tim rečima bilo je mnogo od onog nipodaštavanja i one drskosti kojom policajci zbunjuju i razoružavaju kao nevidljivim udarcem one koje hapse.

Ni Siman nije bio čovek koji ne ume da se brani i prepire, ali dok je on pokušavao da se objasni i da dobije objašnjenje — i sam je sa čuđenjem video da već ide sa policajcem ukorak, i da reči u ovom slučaju nekako ne pomažu. A kako idu, tako se i njihov međusobni odnos brzo menja i biva sve određeniji. Stvara se između njih nešto treće i novo, nešto što nije ni Siman ni Vaso Gengo, nego propis i zakon, kao neka krivica i kazna, i to u obliku u kom za turskog vremena nije postojalo.

Idu naporedo, a svaki misli svoju misao. Bojeći se da ne izgleda dovoljno važan i strog, Vaso se sve nešto namešta i mršti, a Siman usporava korak, gleda da uhvati policajcu pogled, i sve bi hteo nekako da okrene stvar na bezazlenu stranu.

— Ama, da bijah ja svršio ono posla što imam ...

— Ne može — kaže čudnim i novim naglaskom Vaso — nego valja odmah do gospodina povjerenika.

Siman, kome se čini da je opet našao svoju smelost i rečitost, zastaje i uvredljivo-familijarno kaže:

— Idi ti, molim te, a ja znam gdje je gospodin povjerenik. Evo me odmah, kad ti kažem.

Gnev povređenog dostojanstva diže se u Vasi Gengi i udari mu u glavu, ali od toga mu lice dođe još bleđe. Srdito i prigušeno vikao je na Simana:

— Ne zavrzuj, nego hajde kad ti kažem... Ti si zaboravio da ovo nije Turska i da je Austrija zastupila, evo četvrta godina. Austrija, ej!

— Ama de, znam ja. Šta me krstiš kad sam kršten? Austrija! Austrija! K'o da si ti Austrija!

Tu Vaso Genga zaboravi na svoj odskora stečeni službenički stil i izbeči se prema Simanu sasvim nepropisno
_f
 i »neaustrijski« mu se unese u lice.

— E, vidiš — jesam! Za tebe sam ja Austrija. Pa šta hoćeš sad?

— Ti?

— Ja. I da nisi više pisnuo, znaš, jer ću te vezana proćerati kroz čaršiju. Dosta je,i tvoga, beli!

I tu, kao da se prisetio nečega, Vaso brzo napusti taj ton obične bosanske svađe i uze neki nov i stran, zaista »austrijski« stav, kakav Siman nije kod našeg čoveka nikad video: isprsi se, ispravi se u celoj dužini, uniforma se na njemu zategnu i ispuni, brkovi mu odskočiše na krezubim ustima, oči se raširiše i iskočiše, bore se na nadutom licu izgladiše. Preobrazi se čovek tu na mestu, i iz tog novog lika izgovori glasno i odsečeno svega četiri reči, ali kao sveštenu formulu na tuđem jeziku:

— U ime zakona, naprijed!

I Siman krenu bez pogovora.

Sad drugačije koračaju, vezani zakonom.

Stvara se između njih dotle neslućena zavisnost. Kao da je svaki od njih naglo odbacio nevinu i bez» brižnu masku svakidašnjice i pokazao neko novo lice, tako novo da se u prvim trenueima ni jedan ni drugi ne mogu pravo da osveste ni dobro da snađu u novim ulogama. Vaso nije onaj Vaso Policaja što prolazi ulicama kao deo gradskog inventara, nego drugi, nepoznati čovek koji je postao strog i opasan, krut i neumoljiv mehanizam, čiji svaki pokret ima snagu i neizbežnost prirodnih pojava pred kojima čovek nagonski i uzaludno nastoji da se ukloni. A Siman nije onaj svakom dobro poznati, suviše govorljivi i nemirni seljak sa periferije grada, koji već odavno više voli da po sarajevskim mehanama »prosipa pamet«, nego da kapa nad zemljom i imanjem. Ne, on je odjednom postao »imenovani Simo Vasković«, koji treba u najkraćem vremenu i najkraćim putem da bude »predveden« šefu sarajevskog »Redarstvenog povjereništva«.

I ta dva čoveka idu uporedo, prikovani lancem zakona, svaki sa svojim novim mislima i osećanjirna, i motre jedan na drugog, ispod oka, novim pogledom.

Vasina glavna misao je u ovome: da li izgleda onako dostojanstveno i onoliko strogo koliko je potrebno za jednog carskog »redarstvenika« ? On čini sve što može, nadima se, mršti, rastura nogama i omahuje sabljom, ali stalno mu izgleđa da još nije dosta i sve se boji da ispod sveg tog austrijskog držanja ne proviruje Vaso Gengo i njegova bosanska muka i sirotinja od rođenja.

A u Simana nije jedna misao. I gnevan je na vlast i zakon i ceo svet uopšte, i zadovoJjan je na neki način što se opet kovitlac stvara oko njegove ličnosti i što će imati priiiku da opet govori o svorn sporu sa agom i o svojoj »pravi«, ali naročito je iznenađen i poražen Vasinim neočekivanim preobražajem. Kad se od Vase Genge za tili čas napravi ovo, šta onda može biti od drugih ljudi? Vaso Gengo — carevina! E, dođe mu da presvisne od gađenja, da pljune na sve. I kako da čovek opstane i kuda da beži i gde da se skloni, ako svaki od ovih što prolaze može postati Austrija?

Ali sve te misli ustuknuše odjednom. Siman se seti da za pojasom nosi presavijenu molbu, i pretrnu. Pretražiće ga i naći mu nesrećnu hartiju, a onda on neće moći poricati svoju nameru da sačeka nadvojvodu i da mu preda molbu. U tom trenutku su upravo prelazili preko Latinske ćuprije. Stade da popravlja tobože pojas na sebi, i kad je bio već pri kraju mosta, prisloni se sasvim uz ogradu kao da hoće da se prepaše, i brzo ali nevešto izbaci hartiju preko ograde u vodu. (Ta seljačka nespretnost je jedna od velikih slabosti u njihovoj stalnoj, čas otvorenoj čas prikrivenoj borbi sa gradom i građanima.)

Hartija se u padu raširila i pliva u nepomičnom plićaku. Vaso optrča ogradu i sa niskog zida skoči u vodu koja tu nije ni do članaka. Ali za njim po-trča i stiže ga Siman. Ruke im se pomašaše nađ hartijom koja se, onako ovlažena, pocepa na dvoje.

Kad su se ispeli na drum, otresajući se od vode i gunđajući, Siman zlovoljno baci na zemlju svoj deo molbe, a Vaso ga pokupi. I krenuše uz Bistrik. Vaso nije skidao oka sa seljaka. A Siman je drhtao; i ono malo razuma i sva slepa snaga u njemu, sve se pretvorilo u besni prkos i rešenost da se bori i nosi sa svakom silom. Gluh je i obnevidio i neosetljiv od tog prkosa, i da komad mesa sad otkinu s njega, ne bi ga, čini mu se, zabolelo. Brzo korača, kao da on vodi, a igra mu pred očima Bistrik; mnogobrojni prozori na visokoj Hendinoj kući, u kojoj je sada »Redarstvo«, blešte i prelivaju se kao voda u koju mu valja skočiti, pa il’ isplivati il' potonuti.

Čekali su više od sata u dugačkom hodniku. Protrčavali su činovnici u civilu i u uniformi, sa aktima pod pazuhom, prolazio bezbroj puta debeli služitelj Pešo. I niko Simana ni slučajno da pogleda, a kamoli da mu reč kaže.

To čekanje po hodnicima policije zamori i utuče i pribranije i strpljivije ljude nego što je Siman.

Po dužini čekanja Siman je video da će ga izvesti pred samog povjerenika. Toga povjerenika, opšte poznatog gospodina Kostu Hermana, zna on i lično, jer je jednom već izvođen pred njega. To je bilo posle prve presude kotarskog ureda, u vreme kad je Siman provodio svoju silu. Tada ga je povjerenik pozvao i opomenuo ga ozbiljno da ne napastvuje Ibragu, jer to zakon ne dopušta, a o njihovom sporu »viša će vlast kazati svoje«. I viša vlast je kazala svoje, a Siman otada zna da je ovaj gospodin Kosta aginski prijatelj.