Znakovi (20 page)

Na to je jutros, spuštajući se, mislio; a sada, penjući se, misli na ono što je ostavio za sobom u kasabi.

Oko sebe poznaje svaki grm, svaku među i svaki plast. Pred skamenjenom nepomičnošću ovog kraja u kom je oduvek sve na svom, istom, mestu, ona čaršija dole u dubini dolazi mu kao kolebljivo i neverno more po kom je teško i zamorno plivati, a na kom nema stanka ni odmora. I što se više penje, vazduh biva sve svežiji i misao bistrija, sve zagušljivija i nesigurnija izgleda mu čaršija u njegovom sećanju; prosto teče i treperi kao voda na suncu, zasenjuje oči i vara pamet.

Eto, poslednji put kad je silazio u kasabu, to je bilo pre šest nedelja, o Đurđevudne, pazario je kod Salomona Kamhija neke sitnice. Sad bi mogao kazati koliko je platio i pokazati sa kog rafa mu je skinuo robu, tako sve dobro pamti. A danas, zaputio se opet u gazda-Salomonov dućan, a kad ono: berbernica. »Ama, kad se prije promijeni?« kaže on sam sebi_ »Kao juče sam bio ovdje i kupovao sitne eksere (nisam ni lud ni pijan!), a evo sad berbernica, i to neka gospodska, gdje se oficiri briju; sve im sablje po duvaru izvješane.« I stoji u mestu, nit sme napred nit ume natrag, i trlja oči kao pred snoviđenjejm. Drsko i podsmešljivo ga posmatra berberski šegrt; nema ga pedalj, a smeje se uzdržano a bezobrazno i jako, da mu se sve onaj limeni tas u rukama trese.

Jedva je našao novi dućan. »Jest«, kaže gazda SaIomon, »preselili smo radnju i proširili.« »Preselili?« misli seljak. »Tica gnijezdo ne može lako da preseli, a oni prenijeli ’voliki mal i robu dok okom treneš. Pa kad to umiju, kako neće umjeti obrlatiti čo'jeka seljaka! »Proširili!« Kako su mogli proširiti ako nisu zaradili? A kako će zaraditi ako ne na krivoj mjeri i ćoravoj mušteriji?« I gledajući sa dubokim nepoverenjem ovu razastrtu robu, jasno oseća i tvrdo veruje da u tom »proširenju« ima i njegova zakinuta krajcara, i ta njegova zakinuta krajcara leži mu na srcu, veća i teža od mlinskog kamena.

Gleda gazda-Salomona, koji se zaista i u svom liku proširio, gleda ga i hteo bi da prema njemu istupi kao oštećeni i verovnik, ali ne ume. Naprotiv, sada gazda Salomon postao nekako sigurniji i drskiji. Nudi ti ono što on hoće da proda a ne ono što tebi treba da kupiš. Nameće mu neke besposlice i mamipare, ogledalca, paunova pera i pištaljke od crvenog šećera: da kupiš, pa da kupiš! Seljak se brani kao od muva. Hteo bi da istupi oštrije i samosvesnije, kao slobodan kupac od čije krajcare, na kraju, zavisi i Salomon i njegovo »proširenje«, ne može, ne ume, nekako ne nalazi vidljiv izraz ni pravi oblik za tu svoju nadmoćnost; naprotiv, snebiva se i bojažljivo-nepoverljivo smeška i miče brkovima. A gazda Salomon, otkako se proširio, postao smeliji, neodoljiviji i zaista kao pametniji; s visoka govori, savršeno nezainteresovan, pomalo gnevno i uvređeno. »Ovakve robe u Beču danas nema«, — kaže Salomon — »ko ima oči u glavi taj ne može da ne vidi i mora da kupi, mora.«

To primoravanje vređa seljaka; ljuti se u sebi, ali se u licu jednako smeška i ne gleda mnogo na tu razastrtu sitnu robu, jer neće ni pogledom da se obaveže, nego posmatra ispod oka rafove i fioke po zidovima dućana, nagađajući gde bi mogli biti oni ekserčići koje je ranije kupovao, a od kojih mu još treba.

Salomon samo sleže ramenima. »Ovakve se prilike jednom u deset godina javljaju, jednom u deset godina. Ti, Vitomire, ne želiš dobra sebi ni svojoj deci. A ja, šta ću? Ne mogu ti biti veći prijatelj nego ti sam sebi, ne mogu!« I prelaze na stvar sa ekserima. Ali tu čeka Vitomira novo iznenađenje. Pola kile tih eksera nije više trideset krajcara, kao pre šest nedelja, nego trideset i dve. Seljak ne može sebi da dođe od čuda i ogorčenja. Isti ekseri a nova, veća cena. Ali gazda Salomon hladno odgovara da je to već nova partija eksera. »Ej, ti misliš da stoji roba! Zato ti i govorim, treba kupiti, ko neće da se kaje, treba kupiti«, kaže gazda i pogledom ukazuje na razastrte šećerleme i ogledalca.

Put biva sve strmiji. U seljakovoj glavi tkaju spore a žive misli, dok vetar odnekud pirka sa visine. Da, da — misli dalje — doterao je i tovar drva, obilat tovar, sve jedre grabovine i prodao ga za dvadeset i sedam krajcara, iako je, kad je krenuo s planine, bio rešen da ga ne da ispod trideset, tako da drva zalegnu za klince. Dugo je hodao sa natovarenim konjem po ulicama, uporno tražeći tri seksera za drva, odbijajući i one koji su mu nudili dvadeset i osam krajcara, ali u jednom trenutku, sam ne zna kako se to desilo, on je izgubio hrabrost, prepao se da će ga sumrak zateći sa neprodatim drvima. Utom je naišla neka živahna i puna gospođa i, dok okom trepneš, obrlatila ga i kupila drva za dvadeset i sedam krajcara. Čim je otovario, on se pokajao, ali je bilo dockan. Tako je na drvima izgubio tri krajcare, a na ekserima morao da doplati dve. Pa šta je to? Gubitak na svakom koraku. Niko te ne štedi, svak uzima. Nevidljivim prstima uzimaju iz zavezane kese u nedrima, čupaju sa živa čoveka.

U tim mislima stigao je na malo, koliko-toliko zaravnjeno mesto zvano Pod grabićem. Tu je, po običaju, seo da se odmori.

Oslanjajući se o grab, Vitomir oseća u listovima pomalo bolne a prijatne trnce od umora. (Te noge ga preko leta služe još nekako, ali zimi ga izdaju potpuno pa leži nedeljama kao uzet.) Tu se, između onog što je ostavio u kasabi i onog što ga čeka kod kuće, i njegove misli nekako smiruju i drže jedne drugima ravnotežu, kao tasovi na praznim terazijama.

Hvata ga dremež. Kao da zemlja struji pod njim, a to strujanje ga uspavljuje. Naslonjen na zdravu stranu starog graba, seljak spava i sanja. Sanja živo i izrazito, kao i svi ljudi dobrih živaca, kod kojih su snovi retki.

Neko dobro vreme nastalo u Dikavama, zadovoljstvo, širina, svaki blagoslov i obilje. I, što je naročito prijatno, nije za sve seljake, nego samo za njega i njegovu kuću. U kući nema bolesne žene ni zaludnih ruku ni neposlušnih sinova, a on sam je mlad i zdrav kao nekad. Ono malo zemljice namnožilo se, proširilo i zaokruglilo, pa napreduje i rađa kad ni u koga ne rodi. Čuje kako neko kaže: »Vitomir ne zna gdje šta ima.« Čuje i smeje se, jer on zaista mnogo ima, ali zna tačno gde šta ima i koliko ima. I da je još ovoliko, znao bi. Koš pun. Ambar se presipa. Mlečar provištao. Tuđa kokoš dođe da na njegovom jaje snese. Neka luda sreća i pusto imanje, da čoveku pred očima blešti i voda na usta polazi.

Vitomir sve to prelazi pogledom i nadgleda sa nekog malo uzdignutog mesta, a s druge strane ograde stoji onaj isti gazda Salomon, ali nema na njemu gazde za dram. Obreo se odnekud tu, umoran, prašan i pocepan, a utanjio i mršav, da ga na vatri pržiš ne bi zasmrdeo. Izišao čak na Dikave, tražeći žita da nahrani decu, jer dole u kasabi omahnulo potpuno i svet više gladan nego sit. Pogađa se sa Vitomirom za malo ječma, jednom rukom se drži za ogradu da ne padne, a drugom gnječi prtene bisage, prebačene preko ramena.

— Proširili smo — kaže mu Vitomir po nekoliko puta, a Salomon gleda brižno i zbunjeno toliki mal i imetak, i jednako vraća govor na ječam. Vitomir se rešava da mu proda deset oka. Sad treba da utvrde cenu. Ječam je tek prispeo. Na ovoj nerodnoj i gladnoj godini kupuju ga po dvanaest krajcara, i to dolaze na noge.

»Da mu zacijenim četrnaest. To mu je za one eksere. Četrnaest! Mogao bih i petnaest i više, ali grehota je.« Tako misli Vitomir u sebi.

— Pošto? — pita bojažljivo Salomon.

— Šesnaest — viče Vitomir, a oseća kako mu đavolski slatko bije neki lud damar pod grlom.

— Kako to? Kako to! Kako to!? — zakakota triput Salomon, koji je i inače imao običaj da u razgovoru ponavlja reči.

I tada gazda Salomon, kao da je odjednom izludeo, poče da viče, da viče i da ga doziva po imenu.

— Vitomire, Vitomire, Vitomire!

Od te vike seijak se probudi. Otvori jedno oko i na puteljku ispod grabića ugleda Staku, samohranu udovicu, malo suludu ženu koja pomaže po kućama. Budi ga i viče:

— Da ti je zdrava glava, Vitomire, umrla Jevda, još jutros, čim si ti otišao. Zapalili smo joj svijeću, okupali je i obukli; sad čekaju tebe.

Vitomir zatvori opet oko, ali u nemirnom mraku iza sklopljenih očnih kapaka nije više bilo ni bogatstva ni ograde sa gazda-Salomonom, nego pustoš i mrtvilo. Ipak, on čvrsto sklapa i stiska oči. A žena s puta jednako viče.

— Vitomire, Vitomire, bolan! Prestavila se Jevda, ustaj!

Vetar tutnji i badži i fijuče ispod vrata. Dim ujeda za oči. Nikom se ne govori i niko ne može da ćuti. Oko vatre sede tri brata Nikača. Teški i brižni seljaci na ovoj visini iznad Miljacke. Među njima je, jedino žensko, njihova majka, stara ali još snažna žena koja je mlada ostala udovica, a koja se oduvek u svima stvarima priznaje i pita kao muška glava. Ona sada i govori najmlađem sinu, Radinu, ali ne gleda u njega nego u laki puhor na ognjištu, koji podrhtava od hladnog jesenjeg vetra.

— Ako ti ne znaš, ja znam. Iz tvoje kuće taj smrad ide. Ti i tvoja lijepa žena spremate torbe, da budete prvi kad se pođe tamo
dolje
po so. I da ne bi sami sramotni bili, nagovarate i druge.

— Nikom ja ništa ne govorim — kaže mrgodno Radin, gledajući preda se — jer meni do razgovora nije.

— Tvoja žena priča djeci i drugim ženama priče.

O kraljevima, o dalekim zemljama, a sve navodi govor na jedno: na so, pa na so.

— Pa ko ovdje o tom ne govori? Ko ne govori, taj misli — upada Radin mrzovoljno.

Ali starica nastavlja oštro i podrugljivo kao da ga i ne sluša i ne čuje.

— Jeste, priča tvoja krasna žena, jedno priča a na drugo misli. Bio, kaže, kralj pa udario velike poreze i danke na so, pa narod da polipsa od svakojake bolesti...

— Lipsavaće, bogme — mrmlja zlovoljno Radin.

— Pa: bog kaznio kralja i sva mu djeca pomrla; pa: ko siđe u polje i pomiješa se s tamošnjim ljudima, taj će se i osoliti; pa: neće ostati živ ko se do novine ne osoli.

Tako je govorila starica, oponašajući snahu razvlačenjem slogova i krivljenjem usta, a onda napusti sve to, okrenu se sinu i svojim prirodnim dubokim glasom, gledajući ga pravo u oči, progovori čvrsto.

— Ti, Rade, ako si čovjek i isto ono što i mi, a to jesi i to moraš biti, nemoj da slušaš što ti žena govori, nego joj naredi da uvuče jezik i ne buni ionako zbunjeno selo. Ona je meka i lakoma. Odozdo je starinom, pa sad, kad je na nas naišla nevolja, vuče je nešto tamo dolje, gdje joj je korijen i prava svojta. Ali nek ne svlači što je naše — čuješ! — jer ću joj ja ovako stara stati na put, pa će se ruglo pričati.

Umešala su se oba brata. Odobravali su majci, ali nastojeći da je umire i da njene reči ublaže svojim rečima koje nisu menjale stvar. Radin je ćutao, ne dižući pogled.

Tiho i neosetno uđe tako nesloga u seljačku zajednicu, i u prvo vreme i ne primećuje se naročito. Tek nešto duža ćutanja i brži razlasci posle jela. Zakretanje glave i kolebljivi pogledi pri susretima u poslu ili pri dodavanju nekog predmeta. Odmor i razonoda uvek odvojeno i bez iskrene radosti. Jedva primetni, sitni znaci. A ipak se oseća da negde u dubinama zajednice nešto vri i puca, kao vulkan koji će kad-tad izbiti. Nelagodnost raste. O svemu se govori više nego o onom što je uzrok spora i nesloge, ali u stvari svaki od članova misli samo o tom i u sebi postavija pitanja i sprema odgovore, pa kad sukob izbije na površinu i prepirka prasne, svaki ulazi u nju sa već gotovim optužbama i sa spremljenim odgovorima na tuđe optužbe.

I ovaj spor zbog soli tinjao je dugo, a sad, kad se o njemu otvoreno govori, vidi se da još nije zreo ali da sazreva brzo i da se neće moći zaustaviti. Ne javlja se on samo u ovoj porodici i ovom prilikom, nego već mesecima seljak, hteo ne hteo, mora da misli o soli i svojoj muci sa njom.

Već godinama niko iz sela ne silazi dole u Polje gde se sa obe strane Miljacke brzo razvija i sve lepše raste tursko naselje. (Kad je dan vedar, lepo se vidi, kao bela tačka, kamena munara i grobljansko kamenje oko nje.) Selo ograničava i smanjuje svoje potrebe, odriče se trampe i kupovine i prodaje, i svakog posla zbog kog valja silaziti u ravnicu, zabranjuje svojima odlaženje »dolje, u novinu«. Ali kako godine prolaze i dole u Polju niču magaze i hanovi, prodavnice i kuće skladna izgleda i ponosna držanja, ti napori sela bivaju sve teži. Sve bi se još nekako moglo podneti da nije te zlosrećne soli i stalne potrebe za njom. A so se zaustavlja dole kod novog naselja, ima već nekoliko godina. I sve je ređa, sve skuplja, i sve se teže nabavlja. Ipak, sve do ove godine ponešto je dolazilo i do sela na visokoj ravni. Ali od početka ove godine zrno jedno ne prolazi dalje. Ko hoće soli, mora da siđe po nju i da je nabavlja od Turaka.

Oduvek je selo, zajedno sa svim ovim visinskim krajevima, brinulo brigu i mučilo muku zbog te soli. Između soli i čoveka, skupe a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, ubacuje se ko god može i ko god stigne, i hrišćanski vlastelin i ta nova turska vera i vojska, i trgovac Dubrovčanin i prekupci po gradovima, i skeledžija na vodi i haramija na putu, i carina i trošarina, i slučajna šteta i nezgoda. Dok sve to podmiriš i skloniš s puta, ti ogoliš i otančaš da ti posle ni so ne pomaže. I šta dođe od tvog grumena soli do tebe? Dok svaki od njih samo jednom lizne, ne ostade ništa. I tako čovek stoji na ovoj goloj i vetrovitoj visiji, ore i kopa planinsku zemlju, lebdi i kapa nad stokom, a osoliti se čestito nema čim, jer svak od njegovog dela pomalo krnji, a on ne može ni od čijeg. A so je život. Hrana i krv i toplina i snaga koju možeš u torbi doneti i sačuvati za najgore doba godine, i za čeljad i za stoku.

Možes — kad je ima. Ali kad je nema ni za lek, i evo se navršava ubrzo godina da niko zrna soli nije vidio. Obljutaveo život, omlitaveli ljudi i ubleđela deca. Poodrasli muškarčići govore nekim piskutljivim glasom, kao da se nikad neće zamomčiti. Odrasli se brzo zamaraju na poslu, a rade ga teško i bez volje. Marva se vuče kao prebijena, krmeljivih očiju i dlake bez sjaja; jede, i opet nikad nije sita.

Sve doskora ljudi su trpeli i podnosili, držeći se opšteg mišljenja i pravila: da se nikad i ni zbog čega ne silazi i da se nikako ne stupa u dodir sa novom vlašću i ne meša sa novim ljudima. Ali od nekog vremena i to se menja. Teško bi bilo određeno reći kad je to počelo i u čemu je promena, ali promena govori sama. A počelo je kod mlađih ljudi i kod žena.

Nekad se svako pominjanje soli i nestašice soli smatralo neumesnim i nepristojnim. A sada mladići, u prazničnim razgovorima, govore otvoreno o tom. Mladost ih goni. Jedan je pred svima rekao da ne treba trpiti bez nužde i da bi on kadar bio sići sa još dvojicom drugova u Polje, nabaviti nešto soli, ne kazujući ko je i odakle je, i zaobilaznim putem se vratiti, bez ikakve štete po selo. Stariji su ga ukorili zbog toga kao da je rekao nešto ludo i bogohulno. Ali ni posle toga nisu mlađi ljudi prestali da bacaju poglede put belog naselja u Polju, samo nisu kazivali glasno šta misle.