Znakovi (30 page)

Read Znakovi Online

Authors: Ivo Andrić

BOOK: Znakovi
8.11Mb size Format: txt, pdf, ePub

Vredniji i sposobniji od ostalih, on je dosta brzo napredovao i, najposle, postao i šef arhive. Oženio se jednom Novosađankom, koja je bila prešla rođacima u Srbiju, ne lepom ali školovanom i dobro načitanom devojkom, koja je bila žive reči, govorila književnim jezikom, biranim rečima, a i pomalo izveštačeno i sa nekim bezazlenim prenemaganjem. Posle prvog deteta, koje je odmah umrlo, ostali su bez dece.

Kod tog bračnog para proveo je Nikola dve lepe godine svoga dečaštva, a zatim je osetio malo teži, šegrtski život. Ali dečak je bio vredan i poslušan; i fizički i moralno umnogome nalik na strica Savu, sve je otrpeo i savladao. Tako su prošle duge šegrtske i još duže kalfinske godine, tako je došlo, najposle, vreme i Nikola je otvorio svoju radnju i oženio se iz bogate i u trgovačkom svetu ugledne kuće Kamenkovića.

Tu se prelomio život Nikole Kape, ukoliko se ono što mu je ostalo posle ženidbe sa Kamenkovića ćerkom može nazvati životom. Kao što smo videli, žena ga je pojela; nije ga progutala kao što ženke izvesnih insekata gutaju svoga mužjaka, ali ga je izljuštila iznutra, ispraznila ga i ostavila samo tanku fasadu, i taj ostatak od čoveka, koji se nazivao gazda Nikola Dimitrijević Kapa, živeo je; to jest trgovao i oprezno ali stalno širio i učvršćivao svoju radnju, kućio kuću i sticao imetak i ugled u beogradskoj čaršiji. A sve je to radio ne kao samostalna i izdvojena ličnost, nego kao muž gospa-Nate Kamenkovićke i otac njene dece. Samo kao takav on je postojao u očima svoje žene i celoga sveta, pa i u svojim rođenim. Samo i jedino kao takav on je i mogao postojati. Ni za šta drugo od živih stvorenja i mrtvih ljudi nije ostalo mesta u njegovom životu.

U prvo vreme je ponekad, krišom od žene, odlazio kod strica Save. (Oni već odavno žive u svojoj kućici, na Senjaku, koju su kupili od njegove uštede i njenog dobrog nasleđa u Novom Sadu. Kraj je pust, ali Sava je zasadio lepu i prostranu baštu u kojoj gaji pčele. Upravo te godine on je, posle dvadeset i pet godina službe, zatražio penziju. Oduvek povučeni, sad žive tu još povučeniji i stare, lepo, mirno, uporedo.) Već kod jedne od prvih poseta, Savina žena ga je zapitala gledajući ga pravo svojim kratkovidnim dobrim očima i naglašavajući svaku reč, kao na pozornici:

— Jesi li bar srećan?

— Pa, jesam, strina.

— Nisi, Nikola, i ne možeš biti. Ta vidim ja, meni ne treba da govoriš. Ali, šta se može? To je tvoj teret, zbaciti ga ne možeš, pa treba da ga nosiš što pristojnije. Imaš pravo.

Stric Sava je pri tom samo zbunjeno treptao očima.

Ubrzo je gospa Nata saznala za te posete, i Nikola je, »radi kućnog mira«, morao da odustane i od njih; stricu je odlazio samo dvaput godišnje, o slavi i o Božiću.

Tako se sav i potpuno zarobio.

Mršav, tih, sav istanjen i krut, bled i rano osedeo, sa očima koje su usled toga postale kao veće i tamnije, uglađen, korektan i ljubazan sa svakim, bio je uvek svečano i kao za sahranu odeven: u crnom odelu, u krutoj košulji sa visokom kragnom i tamnom kravatom, sa crnim mekim cipelama na nogama. Takvog ste ga mogli videti u radnji kao i na ulici, gde je na svačiji pozdrav duboko odzdravljao svojim crnim, uvek kao novim šeširom.

Takav je živeo, to jest takav se kretao preko dvadeset godina ne menjajući u životu ništa i ne menjajući se gotovo ni sam. A posle dvadeset i četiri godine braka nenadano je umrla gospa Nata.

Kad tako naglo i neočekivano nestanu takvi ljudi čije je samo postojanje značilo pritisak na sve oko njih, tada nastaje čudna tišina i velik poremećaj ravnoteže kod svih za koje je taj pritisak bio sastavni deo života. Gazda Nikola se odjednom našao na neslućenoj i opasnoj raskrsnici: da li da linijom svoje dosadašnje egzistencije i on krene za ženom, ili da ostane i da, ako je mogućno, nastavi ženidbom prekinuti život, to jest da živi za sebe i svojim životom. Praznina u kojoj je iščezla žena, vukla ga je sebi kao kovitlac dubokog vodenog vira, a ona trunka ličnosti što je, pored svega, ostala negde u njemu, zadržala ga je u životu. Jedno vreme se nije moglo znati na koju će stranu krenuti. Bio je sasvim utanjio, došao još tiši i mršaviji, kao izgubljen čovek, ali onda se ipak oteo.

Godinu dana posle ženine smrti, kad je i drugu kćer udao za mladog i okretnog čoveka iz svoje struke, i ostao sam, gazda Nikola je počeo da staje na svoje noge i da se oporavlja. A i to nije išlo brzo ni lako.

Čovek koga posle dužeg tamnovanja iznenada i pre vremena puste na slobodu, prolazi uvek u početku manje ili više kroz tešku krizu. Takav čovek, pre nego što ponovo dođe do svog starog slobodnog hoda i kretanja, prođe kroz dug period privikavanja. U tom periodu mogu se, otprilike, utvrditi tri faze. Prva faza. Ma kuda išao i ma kako se kretao, čoveku se čini da čuje za sobom korake stražara koji ga u stopu prati, i samo bi trebalo da se okrene pa da ga vidi. Druga faza. Hodajući slobodno po ulicama, čovek oseća da mu nešto nedostaje: ne čuje korake i nema više osećaj da bi, čim se okrene, ugledao ranijeg večnog pratioca svih svojih pokreta i izlazaka — naoružanog stražara za svojim petama. To mu smeta, uznemiruje ga i plaši na svoj način. I, najposle, treća faza. Čovek ne čuje korake za sobom i nema osećaj da ga neko prati, ali to mu ne smeta, jer i ne pomišlja više na stražu ni na vreme tamnovanja. To znači da je robiju ne samo preživeo nego je i preboleo i uspeo da ozdravi od nje. Tek tada može bivši robijaš kazati da je opet slobodan čovek koji se slobodno kreće. (Možda ove faze i nisu kod svakog pojedinca potpuno ovakve ni ovako oštro ni jasno određene ni podeljene, ali nesumnjivo svak ima od svake od njih ponešto.)

Slično je bilo i sa Nikolom Kapom. Ali najposle je potpuno prezdravio.

— Jeste li videli kako je živahnuo Kapa?

— Živnuo, bogami.

— Ama šta »živnuo«? Vaskrso čovek!

Tako se govorilo po čaršiji i među poznanicima.

A Nikola se nije pitao ni šta se govori ni kako kome stvari izgledaju. On je živeo.

Nestalo je onog osećanja nejasne, olovne obaveze, koje je on od početka svog braka nosio kao tešku i skrivenu muku u sebi. On se nije pitao kuda je nestala, nego kako je mogla da postoji. Pa onda, nije se pitao ništa, zaboravio je da je postojala. Osećao je samo da je veliki smrtonosni teret spao s njega, da su se mračne i gole planine razmakle i da je pred njim otvoren svet. I njemu je to dosta. On ništa ne traži od tog sveta. Živi malim, skromnim životom. U kući u kojoj za četvrt veka niko bez Natina odobrenja nije smeo prozor otvoriti, parče drveta u peć metnuti ili stolicu pomeriti, sad je slobodno, prostrano i vedro. Odahnula je i smirila se ne samo posluga nego i nameštaj i kućni zidovi.

Gazda Nikola ustaje rano, ali kad on hoće. Sedi na terasi ispod venjaka. Na zidu od ograde, u dugom nizu saksija sa cvećem. Oko nogu mu igra pseto, maleno, belo i umiljato. Sve stvari koje se nekad nisu mogle zamisliti, jer Nata je bila odlučan protivnik cveća, tvrdeći da to stoji novaca, zahteva posla i prlja kuću, a ne služi ničem, dok je pse, kao i mačke i ostale životinje mrzela duboko i nije ih podnosila ni u susednoj kući. Tu mu svako jutro donesu najpre čašu vode i parče šećera, tu doručkuje, diše slobodno i gleda mirno i radosno.

Odlazi u radnju, ali sve više kao gost, jer poslove prepušta malo-pomalo mlađem zetu. Retko odlazi kćerima. Starija ima već dvoje dece, dečaka i devojčicu. Gazda Nikola ih gleda kako rastu, mrki, zdepasti, grlati i nasrtljivi; još neistanjena Kamenkovića krv. Pokušao je jednom-dvaput da ih pomiluje, ali deca se brane ili ravnodušno okreću glavu, naročito devojčica. Tek prohodala, a već zapovednički odmahuje rukom kao da će sada progovoriti i kazati nešto kruto i neprijatno što počinje rečima: »Idi, bogati, čoveče ... !« »Nata! Naataaa!« misli gazda Nikola u sebi, ali bez bojazni i uzbuđenja. Neka rastu i neka se množe, ali sve to nema više vlasti nad njim i ne može ništa da promeni ni pokvari u životu koji se otvorio pred njim. S tim će se drugi nositi i boriti; on je spasen i — živi,

Najčešće odlazi na Senjak kod strica. Kućica koja je nekad bila usamljena, sad je okružena malim vilama, ali Savina bašta, koju on neguje već dvadeset i pet godina, sad je bujan voćnjak u koji ne dopire ni šum ulice ni pogled suseda. Sava je davno prešao sedamdesetu, ali je zdrav i čio starac, kao što često biva kod ljudi koji su u mladosti tihi i povučeni bili. Strina je takođe prešla šezdesetu, ali je okretna i rečita, voli knjige i govori birano i knjiški kao i nekad. Ugojila se i prolepšala s godinama, kao što biva kod žena koje u mladosti nisu bile lepe. Oboje su potpuno sedi.

Tu, u gustoj i negovanoj bašti, nedaleko od pčelinjaka koji je postao čitavo ulište, sede stric i sinovac, pola na suncu a pola u seni, malo govore o svakidašnjim stvarima. Strina im iznela užinu, koju pologano i slatko jedu. Sava reže zalogaje hleba malom džepnom britvom, po seljačkom običaju valjevskog kraja. Strina ga kori zbog toga, ali nasmejano i bez nade da će ga od te navike odučiti. (Prekori između tako starih i harmoničnih supružnika bezazleni su, bez oštrine, ne sudaraju se, nego klize lako kao oni kamenčići beluci koje je reka u toku godina zaoblila i uglačala do savršenstva, tako da više vezuje par ljudi nego što ga dele.)

Oko njih zuje pčele, trava dahne svežinom i pomešanim raznim mirisima. Nikola Kapa oseća da živi i da je slobodan i radostan.

Radostan je i umro gazda Nikola u četvrtoj godini svoga udovačkog života i svoje slobode. Umro je od srčane kapi, ne poznavši bola ni bolesti, smirio se odjednom, u stolici, na terasi svoje kuće. U čaši vode, pored njega, topilo se ispušteno parče šećera i slalo uvis sitne fine mehuriće, kao iskre.

OSATIČANI

Osatica. Varoš na uzvisini, ali ta uzvisina sama opkoljena je sa svih strana visokim planinama sa golim, krševitim obroncima. Tako su podjednako u pravu i oni Osatičani koji tvrde da je njihov grad na brežuljku, kao i oni koji kažu da nije, nego da se naprotiv, nalazi u rupi. Ali ono što je zajedničko svima, bez obzira na sva podeljena mišljenja, to je da svi Osatičani imaju neku urođenu težnju za visinama i da i najskromniji i najugledniji među njima žele da se ispnu bar za pedaij više od mesta na kom su. Da se ispnu, i da se to vidi i zna. Ko ne može ništa drugo, on bar sanja ili priča o izdizanju. I ta želja za usponom svake vrste i po svaku cenu, za iluzijom visine, ne ostavlja ih nikad, sve do smrti, koja je kraj svih želja i, za Osatičane, neka vrsta poslednjeg i naročitog uspona. Ona prelazi sa starijih na mlađe, od naraštaja na naraštaj.

I u tom »osatičkom propinjanju« nema razlike između muslimana i hriščana, iako se inače dve osatičke vere u malo čemu slažu, čak i žive odvojeno. Hriščanski deo grada je u krševitom kraju na brežuljku, oko crkve, koja je na najvišoj tački, a muslimanski na padinama toga brežuljka, gde je sve »pod nogu«, gde se zemlja lakše radi i bolje rađa.

Dok je bila turska vlast u Bosni, češće i više su se »propinjali« oni iz donjeg dela kasabe. A i moglo im se, jer su bili zaista sultanovi sinovi i sa konja na ovaj svet gledali... Iako je, razume se, i među njima bilo više sirotinje koja je tuđe konje vodila, nego bogataša i kolenovića koji su ih jahali. Pa i kad je nestalo vlasti i popustilo imanje, ostao je glas i ugled i visoko mišljenje o sebi, i stotina priča o svemu tome. Sve se one sa zanosom pričaju i sa slašću slušaju, a dovoljno je ispričati samo jednu od njih pa da se to lako razume, na primer priču o Hasimu Glibi, koji se u poslednjem rusko-turskom ratu pročuo pravim osatičkim podvigom.

Kad je turska vlast među muslimanima po Bosni kupila nizam za rat protiv Rusije, branio se svak živ od regrutovanja, kako je ko bolje mogao i umeo. Što je ko ugledniji i imućniji i veštiji, to se uspešnije i lakše otimao nizamu. Neko je ipak morao da krene, makar po jedan ili dvojica iz svakog naselja, i to su bili obično siromašni mladići, nadničari, bez jačeg roda, veza i ugleda. Služiti rok u earskoj vojsci i obući na sebe zapadnjačku, »tijesnu« uniformu, nije uspon, nego pre pad; zbog toga je iz Osatice krenuo jedan jedini vojnik, Hasim Glibo, neugledno i sitno momče koje nije imalo ničim da se iskupi, nikog ko bi ga zaklonio i odbranio. Ali se taj jedan jedini Osatičanin proslavio mimo svu carsku vojsku i, bar u osatičkoj priči, popeo više od ostalih. Nije se doduše nikad vratio u svoju kasabu, ostao je negde na nekom etapnom položaju, gde je, umotan u svoje tanko ćebe, umro od opšte iznurenosti i dizenterije, i pokopan u zemlji crnici i negašenom kreču, zajedno sa nekoliko desetina istih takvih bezimenih askera koje je ista bolest ukinula s nogu. Ali u Osatici je nikla priča o njegovoj veličanstvenoj pogibiji; i ta priča nije samo lepša od nelepe stvarnosti, nego će i duže trajati no što bi trajao Hasim da je ostao u kasabi,i mnogo više vredi nego što je on, živ, za kasabalije vredeo.

To svako dete zna. Zatvorili se Rusi u neki vrletni grad, poboli svoj barjak navrh tvrđave, pa se pomešao sa oblacima. Gleda ga turska vojska, ali mu ništa ne može. A naš Hasim, gledao i on, gledao, pa nije više mogao da odoli srcu. Zatražio izun od komandanta da se ispne i skine kaurski barjak. Komandant ni da čuje. Govorio mu Hasim ko je i odakle je i uveravao ga da za čoveka iz Osatice, koji se inače celog veka penje i spušta, nema krša ni strmine uz koje se ne bi mogao popeti. Najposle, komandant ga oterao, zajedno sa njegovom ludo smelom zamisli. Ali Hasim krenuo sam, na svoju ruku.

Krenuo u samo svitanje. Smenjuju se dan i noć. Još nije otpočela svakodnevna topovska paljba, ni već uobičajene rovovske borbe, čarke i manevrisanja u podnožju tvrđave. Bos, zasukanih nogavica do kolena i rukava do lakata, samo sa nožem za pojasom, Hasim se peo uz liticu koja nije bila zaštićena, jer su je Rusi smatrali nepristupnom. U početku nije ga niko video, jer se nije ni pomišljalo da se neko s te strane može uspeti. Najposle, primetile ga obe vojske, i turska i moskovska, ali niko nije pucao. Ne mogu Ijudi da se priberu od čuda i iznenađenja. Sve stalo kao skamenjeno i samo gleda uvis. Ide šapat kroz tursku vojsku: »Ama, šta je ono?!« »Pelivan?« Dok će neko: »Hasim iz Osatice!« Jeste Hasim, nije Hasim! Dok oni tako nagađaju, osveste se Moskovi, u neko doba, i stanu da pucaju. Ali Osatičanin sve od kamena do kamena, iz jednog mrtvog ugla u drugi, penje se i penje sve više, ne znaš na što staje, sagledati ga dobro ne možeš. Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.

Gledaju vojske šta Hasim radi. Hvataju ga komandiri na durbine i topdžije na nišan, dok se on tako ne ispne na najviši bedem i ne pokaza na čistini ispod barjaka. A odozdo osula po njemu ruska vojska da puca iz svega što pucati može. Sipa kuršum kao gràd, a Hasim već pruža ruke za barjakom. I skinuo bi ga da nije bilo izdaje. Ali onaj Hasimov komandant, murtatin i zavidnik, naredio nekim svojim ljudima pa i oni pucaju. I tako je naš Hasim od turskog kuršuma poginuo, i nije mu bilo suđeno da snese moskovski barjak i da se proslavi i on i njegova Osatica u Bosni.

Other books

Beyond the High Road by Denning, Troy
The Encounter by K. A. Applegate
Vital Signs by Bobby Hutchinson
That Camden Summer by Lavyrle Spencer
The Ogre's Pact by Denning, Troy
The Final Silence by Stuart Neville
Married to the Sheikh by Katheryn Lane
Jewel of the Pacific by Linda Lee Chaikin