Authors: Ivo Andrić
— Sećam se, sećam.
— I znaš kako sam bio izradio plan, sve do pojedinosti...
— Znam, znam.
Ja sam ih slušao, u svom mladićkom nerazumevanju, i čekao još samo da im Liza donese užinu pa da ponovo zaspim.
Posle večere, oko deset sati, profesor V. izišao je da prošeta. Sobarici koja je za njim zaključala vrata rekao je da će doći u deset sati, i da ga čeka čaj. Tako je radio često. Šetao je tada obično glavnim ulicama. Odmarao bi se gledajući, bez zastajanja, osvetljene dućane i u njima luksuznu robu koja njemu ne treba, koju nikad ne kupuje i o kojoj može mirno i nezainteresovano da misli.
Ne puši, nikad nije pušio, ali voli da razgleda osvetljene kutije sa krupnim, žutim ili tamnim, pažljivo upakovanim cigarama iz drugih podneblja, dalekih stranih zemalja. Tako giedajući, pogled mu pređe sa cigara na prste jedne ruke koja je držala zgužvanu somotsku kapu. Podiže pogled: crn rukav, kratak somotski žaket ispod koga se vidi modra jevtina haljina; riđa crvena kosa gotovo prekriva lice koje se naslućuje mlado, rumeno i od sebe i od hoda i vazduha. To je bio onaj kratki i uvek smešni trenutak kad neki stari gospodin u crnom šeširu i crnom staromodnom kaputu, sa debelim štapom u ruci, gleda preko naočara mladu devojku umesto predmete iza dućanskog stakla.
Odjednom se devojčica trže, krenuvši celo telo onim žustrim ali prirodnim pokretom koji je svojstven prvoj mladosti i kojim se inače samo ribe pokreću iz mirovanja ili menjaju pravac u plivanju. Njene su potpetice tukle — to ne žali ni sebe ni cipele ni trotoar! — i kako je odmicala, video je da je oniska ali dobro razvijena. Razmahivala je oko sebe desnom rukom u kojoj je držala stegnutu vagnerovsku kapu od somota, a kosa joj poigravala i menjala boju prema osvetljenju dućana pored kojih je prolazila. Odmicala je živo. Ako ovako nastavi, izgubiće je iz vida. Profesor opruži korak. Nikad nije na svojim večenjim šetanjima išao tim tempom. A treba li tek kazati da nikad nije, ni kad je bio u godinama u kojima se te stvari dešavaju, jurio za nepoznatim prolaznicima. Da li je devojka ubrzavala korak? Sudeći po profesorovom nesvesnom ubrzavanju, jeste. Sad je razmak između njega i devojke ostajao isti. Mogao je da je gleda. Ali čim odstojanje između njih počne da se smanjuje, ona poveća brzinu. Naravno, i on.
Nijednog trenutka nije se upitao šta on to radi, kuda ide, zašto ide, kad to ne priliči njegovim godinama i ne odgovara njegovoj naravi. Ima toliko godina da se nije okrenuo za ženom na ulici. Ne bi mogao kazati tačno koliko godina ima, ali za dvadeset i pet bi se mogao zakleti. Dakle, posle dvadeset i pet godina. U šezdeset i prvoj! To nije mogućno, a ipak, on maše štapom sve brže, jedva dotičući asfalt, i maršira, i oseća kako mu od nagla hoda prolaze trnci uz listove i neka vrelina uz grudi.
Devojka gazi. Profesor ne zna više koje su ulice kroz koje idu, ni kako se zovu. Kod svakog čoška devojka zastane za trenutak, okrene se i kad vidi da je još iza nje, pojuri još brže. Kašljuca od brzog daha. Dobro je pristigne, ali ona zamakne za ulični ugao. Dok on stigne do ugla, vidi da je u novoj ulici odmakia daleko. Znači da je iskoristila onih nekoliko minuta, dok je nije video, i trčala. Sad opet ide hodom i okreće se razmahujući pramenovima kose. U profesora, od brzog hoda i zagrejanog lica, stakla na naočarima zahuknuta i neprozima. Briše naočari držeći štap pod pazuhom. Sve u hodu.
Ulice postaju uboge i nepravilne, kaldrma rđava. Vlaga je tolika da asfalt izgleda kao pokisao. Mora da su već blizu reke ili nekog parka. Devojka ponekad promeni trotoar i pri tom pretrči ulicu. Njega počinje da izdaje dah. Već se rešava da stane, ali se ona tada okrene, samo za trenutak, i još brže nastavi hod, a profesor zaboravlja umor i svoju odluku da stane, i juri dalje. Jedno vreme je skinuo šešir i nosio ga u ruci, ali je osetio kako mu osetljivo teme, na kome već davno nema kose, hladni pod kapljama znoja i večernjom vlagom. Metnuo je šešir na glavu, a otkopčao kaput.
Kuće su sve ređe, a drveta i bašte sve ćešći. Pod nogama nije više asfalt nego šljunak. Pod njenim škripi sitno i žustro, pod profesorovim krupno, uporno. Tu joj se primakne sasvim blizu. Tada se ona dade u trk. Nije mu bilo lako ni prijatno, ali potrča i on. Da je počela da skakuće na jednoj nozi ili da hoda na rukama, verovatno je da bi to pokušao da učini i on toga istog trenutka, iako ni kao osnovac, koliko se seća, nije bio vešt ni okretan za te stvari. Nije to učinila. Samo je trčala, sitno i izazivački, s vremena na vreme se okretala, pokazujući munjevitom brzinom lice, i ne zaustavljajući se ni za sekund. Pri tom joj je oko glave obigravala, sa obe strane, njena kratka gusta kosa, ne u pramenovima, nego kao dva teška velika grozda koji joj čas sakrivaju, čas otkrivaju lice.
Bili su na nekoj čistini. Sa reke je duvao hladan vetar. Videle su se oskudne svetlosti iz nekog naseija od koliba, baraka i cirkuskih kola. Iza prvog ugla udari ga u prsa vetar neočekivanim zamahom i ponese mu šešir. Nastojeći da ga uhvati, ispusti štap.
Dok je on sakupljao štap i šešir, devojke je nestalo.
Mračna ulica, upravo krivudav šor, između kućeraka. Nemogućno je da tu stanuje. Ali gde? Nema je nigde, kao da je u zemlju propala. Naprezao je vid i prodirao pogledom tamu, dišući teško i kratko.
Pred prvim kućerkom iz koga je kroz pritvorena vrata dopirao nemiran sjaj vatre, bila su dva direka kao dovratnici, ali bez vrata i ograde. Sve je to primećivao uzgred, kao u snu, jer su mu oči tražile samo jedno. Činilo mu se da će pasti, i to ne na zemlju nego u dubinu, pošto mu je kretanje izgubilo cilj i telo uporište. Trgnu se kad primeti da se uz jedan od ona dva direka nešto maknu. Bila je neka visoka i mršava žena. Nije joj razaznavao ni lice ni oblike. Tek što je zastao, ne znajući da li da se javi ili da produži put, na kućerku se otvoriše vrata. I po njemu i po ženi pade slaba svetlost, ali je odmah potamni krupan muški lik koji se ispreči na vratima.
— Ulazi ovamo! — vikao je grub glas sa vrata.
Žena se odmakne od direka i pođe oborene glave u kuću. Covek sa vrata se pomače da je propusti, zagleda se u došljaka i pusti neki uvređen glas. Nešto kao:
— O, hoooo!
Svakako nešto što nije ni zvučilo lepo ni obećavalo neki prijatan susret. Profesor htede da nazove dobro veče, da upita za put, ili tako nešto, ali ga preteče glas grubog čoveka:
— Ulazi, ulazi i ti!
Sa dva koraka nađe se u kući. Upravo, u jednoj jedinoj sobi koja je bila zakrčena ćebetima, punim džakovima, konjskom opremom i oruđem svake vrste i razne veličine. Sad vidi da je žena što je maločas ušla u kuću, u stvari Cigančica, polunaga, mršava i ižđikala. Pogleda u čoveka. Bledo lice, retki opušteni brkovi, oči nimalo dobre.
— Šta tražite vi? — pitao je profesora prilazeći mu sasvim blizu. Glas je zvučao lažno i podmuklo.
Profesor je uzalud nastojao da uzme prirodan stav i izraz. Osećao je da bi trebalo nešto kazati; na primer, objasniti da se ne radi o ovoj Cigančici, priznati da je dojurio za onom rumenom devojkom koja se izgubila, ali ga bledi čovek preteče. Uhvati ga za kaput i prodrmusa.
— A, naše devojke traži čiča! A, u našu baštu preskače gospodičić!
Dok ga je tako drmusao, u dnu bedne sobe stade da se miče neki čađav pokrovac i iz gomile prnja i haljetaka pojavi se nakazan i prestareo ljudski lik. Kao kreč belo lice, puno modrica, upaljene oči, siva duga kosa u krutim, pravim čupercima. I to lice se nasmeja, zacereka neverovatno i neočekivano, i brzim majmunskim pokretima i kreštavim glasom poče da podstrekava čoveka:
— Udri, udri ga samo! Udri!
Ni po liku ni po glasu ne bi se moglo pogoditi da li je to čudovište što viče bilo žena ili muškarac. A čovek se nije obzirao na njega. Pošto je prestao da grdi i drmusa starog gospodina, reče mu hladno i brzo, pravo u lice, da je osetio njegov dah i zadah.
— Vadi pare!
Taj glas, taj ton, nikad u životu to nije čuo ni slutio da postoji, i nikad ga neće moći zaboraviti. Tome se glasu nije moglo odoleti. Dao bi mu odmah sve što ima, kad bi se to moglo učiniti mišlju samo, ali je bio nesposobon da se makne. Tek kad ga uhvati za bradu i stade ponovo da drmusa, profesor se mehanički maši za novčanik, izvadi dve-tri banknote, ne brojeći, i pruži. Čovek ih nesavijene strpa u džep i samo reče:
— Još!
Dade još. Držeći novac u rukama, covek mu se unese u lice:
— A, ti hoćeš da zoveš policiju, je li?
Dade mu bez reči i ostatak novca.
Za sve to vreme ona mlada žena sedela je nepomično na jednom sanduku, gledajući mrzovoljno nekud u stranu, a izludela starica je s vremena na vreme razmahivala rukama i kreštala.
— Udri ga, udri!
Kad se našao na vlažnom vazduhu, u mračnom i nepoznatom kraju, profesor nije verovao da je psovkama i drmusanju kraj, da može slobodno ići, vratiti se u varoš, svojoj kući i svome poslu, kao obično, kao uvek. Činilo mu se kao da ga prate lice i dah onoga čoveka.
Trebalo mu je dosta vremena dok se orijentisao i izišao iz tog ciganskog i ribarskog predgrađa. Pa i kroz samu varoš put je bio bez kraja dug. Sad je tek video koliko je prešao trčeći za devojkom. Okretao se često. Činilo mu se da čuje korake za sobom. Ali nikoga nije bilo. Izgledalo mu je još uvek neverovatno da ga niko ne prati, da je sa ono malo straha i sa nekoliko stotinarki zaista sve svršeno, srećno, bez traga i zauvek.
Ušao je u prvu veću kafanu. Poručio čašicu konjaka, i otišao u toalet. Tu je na velikom ogledalu video svoje lice, bledo, i oči pune straha. Za jedan trenutak učinilo mu se da je student prve godine, da su danas neki drugovi položili ispite, da se mnogo jelo i pilo, da mu je mučno u stomaku, i da se bled i zelen, sa zamršenom kosom i pomerenom kravatom, gleda i klati u kafanskom ogledalu. — U želji da što bolje ispita svoje lice, bio su suviše primaknuo i njegov brz i vreo dah je zahuknuo ogledalo za trenutak. Kao kratak dah prođe četrdeset godina i iz ogledala je opet gledala glava profesora V. sa umornim ali već stišanim crtama lica, sa očima čiji se pogled sve više smirivao i dobivao svoju pređašnju blagu sigurnost, sa vencem retke kose koja se opet bila slegla i izgladila.
Popio je konjak. Put do kuće prešao je bez trzanja i obziranja, i prilično smiren i siguran stigao kući. Sobarica je bila zadremala. Čaj je bio hladan. Poslao je sobaricu da spava. Ostavio čaj. Svlačio se brzo. Neprijatan mu je bio pogled na obuću koja je bila prašnija nego obično. Čim je ostao sam, oprao je još jednom dobro ruke, zatim lice i grudi, i seo na neku malu stolicu na kojoj inače nikad ne sedi.
Četvrt sata do ponoći. Sve je opet u redu. Srce još kuca nešto jače i ne posve pravilno. Damari u nogama biju i listovi bride. Čim legne i to će proći.
Verovatno da ga pri ovoj neverovatnoj trci za devojkom niko od poznanika nije video. Kod nepoznatog čoveka u onoj čatrlji nije ostavio nikakva traga. Osim banknota kojima se ne zna sopstvenik i koje se promeću i lete brzo od ruke do ruke. Nikakve druge veze sa događajem. A kako je zapao u tu neverovatnu situaciju? Otkud to trenutno ludilo, koje je neko slučajno ili smišljenom klopkom iskoristio? Da li je rumena devojka u vezi sa onim opasnim Ciganinom, da mu dovodi prestarele ili nezrele muškarce, ili je sve bio samo slučaj ? Bilo bi beskorisno i nezdravo razmišljati više o celoj stvari. Najbolje je zaboraviti je. Ne na silu, ne ono što se kaže »pokopati u zaboravu«, nego prosto poći dalje. Tako je i uradio.
Samo otada nije više uveče izlazio u šetnju. Šetao je danju, a sa mrakom ulazio u kuću. Na njegovu stolu za rad čekala je več upaljena niska lampa. Širila je krug mlečne, prijatne svetlosti u kojoj su se belele hartije, napola ispunjeni kartoni za fiše, i pisaljke razne boje i veličine. Tamo gde se taj svetli krug svršavao, počinjao je polumrak u kom je tonula njegova soba za rad. A dalje, iza toga, izvan kuće, širio se svet, zgušnjavala se tama i noć u mračne puteve, sumnjive i opasne predele kojima uvek poneko gaca i posrće.
»Ko se oženi od Šandanovića taj ima mnogo rođaka.«
Tako je mislio inženjer Milan Šeparević na stanici u Stalaću, čekajući da mu kondukter otključa kupe druge klase. Stajao je u hodniku, na kraju vagona. Vagon do njegovog bio je vagon treće klase i to starinskog tipa, sa prostranom otvorenom platformom na kraju. Kroz staklo na vratima svoga vagona on je mogao da je vidi i, kad bi glasovi porasli, da čuje šta se dešava na toj platformi, na kojoj se nalazilo sedam do osam putnika koji su tesno sabijeni stajali ili sedeli na svojim nevidljivim koferima. Ta šarolika grupa koja se našla na platformi pretrpanog voza zbila se, kao što to biva u našim vozovima, u jedno društvo koje se nudilo jelom i pićem, zasipalo šalama i dosetkama i diskutovalo o svemu i svačemu, kao što u drugom svetu mogu samo bliski i dobro poznati ljudi.
U sredini te grupe inženjer je video s leđa visokog mladog čoveka u tesnom, kratkom i izgužvanom kaputu, sa isto tako tesnim i smešno okruglim šeširom na glavi. Ne može dobro da ga sagleda, ali sve mu se čini da je to Predrag, rođak njegove žene. Mladić se šaljivo prepire sa nekim postarijim čovekom koji sedi na svom kofera, u uglu, i kome se vidi samo crn nabijen šešir, delić velikog nosa i kraj sivog dugačkog brka.
Po pojedinim rečima i iskidanim delovima rečenica koji se gube u lupi točkova, razabire se da se čičica žali na ovo »mutno vreme«, a da visoki mladić i dve rumene devojke okreću stvar na šalu. S vremena na vreme, graja poraste i smeh pokrije sve ostale šumove.
Inženjer je zamišljeno posmatrao taj narod koji nalazi snage da se šali i smeje čak i u ovoj opštoj atmosferi straha, brige i potištenosti, krajem avgusta 1941. godine.
Kondukter je stigao da otključa kupe, ali inženjer je ostao još malo posmatrajući i slušajući svet sa platforme. Na jednom zaokretu, iskre i dim iz lokomotive zasuše celu grupu. čiča se zakašlja, devojke pociknuše, a visoki mladić skide za trenutak crne naočari, zakrenu se u stranu i protra oči. Tek tada inženjer zaista poznade u njemu svoga rođaka po ženi, Predraga, i naglo se povuče u kupe.
Sedeo je sklopljenih očiju i mislio. Ne, nije se prevario. To je Predrag, pastorak njegove svastike Jelene. Ta starija sestra njegove žene, lepa, mlada i školovana devojka, udala se pre desetak godina neočekivano za trgovca, bogatog ali postarijeg i jednostavnog čoveka udovca. Trgovac je imao iz prvog braka već odraslog sina, gimnazistu, bistrog i oštroumnog mladića sa kojim je inženjer voleo da razgovara. Zvao se Predrag. Docnije, na univerzitetu, on se istakao u pokretu napredne omladine. Jedanput je i hapšen zbog toga. Završio je prava pred sam rat, ali sa rođacima u poslednje vreme retko se viđao i još ređe razgovarao. U aprilu mesecu ove godine mobilisan je i više se nije vratio kući. Jelena je govorila da je, kako su čuli, odveden u zarobljeništvo.