Authors: Ivo Andrić
To Avdić viče glasno uz široke pokrete ruke. Ljudi ga slušaju rasejano, sa slabim kiselim osmejkom, jer oni znaju Avdića i njegove priče, otkad znaju sebe, i te priče su isuviše slabe da bi potisnule brižnu misao u njima.
Ali zato Avdić uživa u svom pričanju, izmišlja i dodaje.
— Vraćam se ja kući uz onu strmen. U šarpelju mi so, za kapom zadjenuta svijeća, a ruke u džepu prazne, prazan i džep. Dok sam silazio mogo sam da se razgovaram barem sa one dvije akče, a sad — sam sebi ne umijem dvije riječi da kažem. Što je kleta para! Dok imaš u džepu, pa makar i ove dvije čuruk-akče, nekako si drugi čo'jek i u glavi i na jeziku. Ne onom ćelavom Nanićevom momku, nego veziru bih, čini mi se, mogao dževap dati. K'o krila da imaš. A ovo sada, svakom se sklanjaš s puta, svakom ko da si nešto kriv. I samo jedno misliš: pare odoše, so će se pojesti i svijeća će sagorjeti. A onda? Mračno i neslano. I ne mili mi se ova svijeća za kapom kad pomislim da je valja zapaliti, a opet se sve mašam rukom za nju, pipam je da li je na svom mjestu i pretrnem od pomisli da bih je mogao izgubiti. Svaki strah na siromaha čovjeka. Tako se čovjek muči i kad ima nešto da kupi, a već kad nema, onda kao da ni njega nema; još gore, jer je živ a živjeti mu se ne da. I sad ti meni kažeš: »Ostavi to!« Ostavio bih ja njega, ali neće ono mene. Ja opet kažem, pa kad bih znao da ću zbog toga sutra poginuti, da nešto tu ne valja, pa ne valja. Ili para nije dobro raspodijeljena po svijetu, ili so i svijeće i druga potreba. Nije, pa nije!
Muktar se diže, za njim i ostali. Avdić bi hteo još nešto da kaže, ono glavno, kako mu se čini, ali nema više reči.
Cigarete dogorele. Smrklo se. Niko nije ni primetio kad je ugasnuo onaj mali obasjani predeo u đaljini. I zahladilo. Ljudi kreću u raznim pravcima, svaki svojoj kući, a u susret im se javlja briga koju nikakva pričanja ni razgovori ne mogu, trajno i potpuno, da rasteraju.
Kad je trebalo da krenem u tu drevnu austrijsku univerzitetsku varoš na studije, ja sam unapred znao kuću u kojoj ću stanovati.
Zahvaljujući jednom slučaju, ušao sam među retke izabrane koji su smatrani dostojnim da stanuju u kući gospođice Marijane. (Jedan lekar, Čeh, koji je došao kao fizikus u našu varoš, a koji je za sve vreme svojih studija stanovao kod gospođice Marijane, dao mi je pismenu preporuku, u kojoj su bili svi potrebni podaci o mojoj porodici i o meni.)
Šezdesetogodišnja gospođica Marijana, poslednji član neke ugledne i nekad bogate oficirske porodice, živela je u udobnom stanu od četiri sobe. To je bio celi gornji sprat jedne stare jednospratne kuće koju je od ulice delila lepa bašta i dvorište sa velikim pločama tvrdog kamena. I sobe i sve sporedne prostorije bile su vrlo prostrane, pa ipak pretrpane stvarima koje su poticale iz veće gospodske kuće. U stvari, njoj i postarijoj sluškinji Lizi nije trebalo toliko prostora. Zato je gospođica Marijana izdavala jednu od te četiri sobe, koja je sa svojim predsobljem sačinjavala kao odvojen mali stan. Izdavala je sobu zato što joj je to olakšavalo da sa svojom skromnom rentom iziđe nakraj, ali još više radi toga da njih dve stare devojke ne bi bile potpuno same. Jer gospođica Marijana se, kao sve stare gospođice, bojala razbojnika.
Izdavanjem toga stana »otmenom samcu« bavila se u stvari Liza, otresita i pobožna usedelica, nešto mlađa od svoje gazdarice. Gospođica Marijana ostajala je povučena i nevidljiva u svojim sobama. A to pitanje da li će izdati stan, kako, kada, kome i pod kojim uslovima, bilo je dugo pretresano između dve žene. Uslovi nisu bili laki ni jednostavni. Prvo, cena je bila znatno veća nego za slične stanove u istom kraju; drugo, onaj ko je hteo da uzme stan kod gospođice Marijane morao je biti preporučen sa sigurne strane. A ceo način izdavanja, plaćanja i ophođenja bio je takav da nije ni po čemu ličio na vulgamo izdavanje studentskih stanova.
Sve sam to znao unapred od lekara koji me je preporučio.
Kad sam stigao, dočekan sam s nepoverenjem. Morao sam ostaviti pismo i doći sutradan. Tada sam pažljivo ispitan ja, i pregledan moj prtljag. Zatim je Liza obavestila o svemu gospođicu Marijanu. Razrgovor o mojim dobrim i rđavim stranama bio je ne samo dug nego i vrlo glasan, jer je gospođica bila očigledno tvrda na ušima, tako da sam ga ja u drugoj sobi mogao uglavnom čuti.
Najposle dobre strane su pretegle; ja sam primljen i mogao sam da se uselim. U mom stanu nameštaj je osrednji i ćilimi jevtini, ali sve je uredno, parket uglačan, predmeti bez trunke prašine, zavese ubeljene, prozori oprani. U svemu je vladala ona bezdušna manastirska i sanatorijumska čistoća. Sve je u tim prostorijama bilo uredno, svetlo i korisno. Ništa nije za luksuz, zadovoljstvo čula i lenstvovanje; sve je u službi reda, odmora, zdravlja i dugog, bogougodnog, sivog i šturog života. Red i čistoća pobožnog sveta bez mašte i bez ličnih prohteva.
U celoj kući vladala je tišina koja je odgovarala potpuno redu i čistoći, ni tužna ni vesela tišina u kojoj se kreću ljudi koji su povazdan zauzeti sitnim poslovima samo sa večnošću onog sveta.
Kao što sam već rekao, pogodba za stan i moje useljenje, sve je to svršeno sa Lizom, žustrom, mršavom i spečenom starom devojkom, iz čijeg su crvenog lica sjale zelene oči nepoverljiva i energična pogleda. Za vreme tih razgovora Liza se stalno pozivala na svoju »gospođicu«, izgovarajući njeno ime s naročitim naglaskom gotovo pobožnog respekta. »Gospođica ne voli ovo... gospođica ne dopušta to . ..« Na kraju, ja sam počeo da zamišljam gospođicu Marijanu kao oličenje snage, mudrosti i nepristupnog gospodstva.
Sve se svršavalo sa Lizom, ali se novac za kiriju polagao lično gospođici Marijani. Tako sam izveden prvi put pred nju i predstavljen joj. Moje iznenađenje bilo je veliko. U prostranoj sobi sa tri prozora bilo je polumračno od teških dvostrukih zavesa, glomaznog i nagomilanog nameštaja. Pod je bio prenatrpan persijskim ćilimima zagasite boje, zidovi su bili pokriveni goblenima koji su davno izgubili svežinu, slikama nemačkih slikara iz devetnaestog veka u teškim ramovima od potamnelog zlata. U uglovima su bile velike sobne palme i zeleni fikusi, ali i to sve zagasito i ukočeno, kao da je od kartona.
Velika dvokrilna vrata koja vode u susednu sobu bila su širom otvorena; kroz njih se naslućivala isto tako prostrana i isto tako polumračna i nameštajem, ćilimima i slikama pretrpana prostorija.
Između malog pisaćeg stola i jedne pocrnele ali sjajne bidermajerske komode stajala je sitna ženica sva u crnini. Stajala je potpuno nepomična, kao da je sama deo ovog muzejskog nameštaja, Svetlost najbližeg prozora padala je na njeno lice. U protivnosti sa polutamom sobe i crninom haljine, koja je dopirala do pod sam podbradak i tu se završavala tankim porubom belog riša, ženino lice je bilo belo, ali nezdravom belinom zatvorenih prostorija, a njena kosa, razdeljena po sredini i brižljivo začešljana, potpuno seda. To lice i ta kosa beleli su se avetinjski, kao da je neka drevna i siva prašina napadala u toku dugih godina na nepomičnu ženu; ona je i inače ličila na voštane likove koji deci ulivaju strah, a kod odraslih ostavljaju mučan utisak uzaludne ljudske borbe sa prolaznošću. U tom sivom, bledom licu odudarale su kao dva crna kruga ženine oči bez sjaja.
Gospođica mi je kazala svega nekoliko reči, izgovarajuči svaku reč vrlo glasno, sporo i odvojeno, kao što govore gluvi ljudi. Zatim je pokretima staroga automata uzela novac koji sam ja položio na mali stolić, potpisala priznanicu, i oprostila se sa mnom ne pruživši mi ruku i prateći me ukočenim pogledom neobičnih tamnih očiju, kod kojih se ne razaznaje zenica i ne vide trepavice ni obrve.
Sad sam znao kako je u stanu do mene i kako izgleda gospođica Marijana, čije ime Liza izgovara sa strahom i poštovanjem i na čiju se volju poziva kao na najviše, neporecivo i neopozivo sudište. I otada mi je bilo dopušteno da je svakog prvog dana u mesecu u Lizinom prisustvu vidim na nekoliko minuta, da joj se poklonim i da primim potpisanu priznanicu.
Zauzet poslovima i, još više, razonodama studentskog života, nisam mnogo ni mislio na gospođicu Marijanu. Ali, ako nisam imao prilike da je često viđam, mogao sam gotovo svakog dana da je čujem. Kao što sam već rekao, soba u kojoj je gospođica provodila dan bila je do moje sobe. Nekad su te dve sobe bile vezane vratima, ali sad su ta vrata bila zakovana, zatrpana dušecima i prikrivena teškim ćilimom čije su bujne i ne baš najukusnije šare ispunjavale moje vidno polje i jutrom pri buđenju i noću kad sam gasio svetlost i sklapao oči na san.
Ne znam da li je bilo i da li će još biti studentskog naraštaja koji je manje i neurednije spavao, nego što je bio naraštaj kome sam ja pripadao. Paljenje električnih svetlosti bilo je za nas isto što i svitanje. Tada je počinjao naš pravi život, po kafanama, krčmama, parkovima ili studentskim sobama. Svejedno gde, tek glavno je da ne spavamo. Najteža i najbolnija stvar bio je za nas rastanak i trenutak kada se polazi kući na spavanje. I kad bismo već krenuli kućama, mi smo još uvijek po nekoliko puta pratili jedan drugog, često do zore. I ja sam spadao među te studente koji su imali odvratnost prema noćnom spavanju i nezdravu, neobjašnjivu potrebu za bdenjem. I razumljivo je da sam ostajao do pred podne u postelji. Ali već druge nedelje Liza mi je izjavila odlučno da gospođica smatra da moj način života ne valja ništa i da u svakom slučaju ne može dopustiti da se u njenoj kući sobe nameštaju tek u podne umesto već ujutru, kao što radi ceo razuman i pristojan svet. Ni sam ne znam kako ni zašto, ja sam se pokorio volji nevidljive gospođice Marijane. I dalje sam dolazio pred zoru, spavao svega tri-četiri sata, a u osam sati ustajao i izlazio iz kuće. Naravno da sam zbog toga morao da odspavam po dva-tri sata posle ručka. Samo, ni to nije išlo bez teškoća. Oko tri posle podne počinjao je gotovo svakog dana u susednoj sobi glasan razgovor između gospođice Marijane i nekog očigledno starijeg i vrlo razgovomog čoveka. Njegov glas bio je hrapav i mukao, ali jak i prodiran. Zbog ženine gluvoće čovek je govorio još povišenim glasom, izgovarajući reč po reč i često ih ponavljajući.
— Draga Marijano, ne možeš zamisliti, zamisliti ne možeš, kakvo je gadno vreme napolju; pogano vreme, kažem ti.
— Je li hladno?
— Ali, nesreća od vremena, kad ti kažem.
Tim rečima budio bi me obično gost gospođice Marijane iz mog poslepodnevnog sna. One su sporo i grubo prodirale u moju bunovnu svest, u kojoj su još odjekivaie pojedine rečenice noćašnje studentske diskusije o najkrupnijim stvarima u svetu i najvećim vrednostima života.
Ma koliko da sam bio umoran i sanjiv, nije se moglo više ni pomisliti na spavanje. Bio sam osuđen da kroz mučan polusan slušam razgovor koji je u susednoj sobi vodilo ovo dvoje starih ljudi, bez i najmanjeg zazora i obzira, ne pomišljajući da bi mogli kome da smetaju, ne pitajući se da li ih ko sluša i šta misli o njihovim razgovorima. Ti razgovori kretali su se u najnižim oblastima svakidašnjice. Najčešće je bila reč o vremenu, o zdravlju i bolestima, o zajedničkim poznanicima, koji su uvek nazivani po imenu, pa o kursevima hartija od vrednosti, o cenama na pijaci i vestima iz novina uopšte.
Stari gospodin promuklog glasa doneo bi obično čitavu hrpu novosti, sve iz tih nižih regiona života, i istresao ih pred staricu, koja bi samo s vremena na vreme upadala u reč i zapitkivala svojim reskim glasom beznadežno gluvih ljudi.
— Danas sam sreo Agatu — počinje čovek, ali ga žena prekida.
— Koga? Agatu? Šta hoće ona?
— Ništa neće. Ima žuticu.
— To je i bila njena farba — viče gospođica Marijana.
— Ali boluje od žu-ti-ce! Razumeš? A on leži kod kuće; ima išijas, sav je uzet, kaže.
— To je on oduvek imao.
Starac gunđa i prelazi na drugu vest: akcije društva »Montana« pale su opet osetno. Žena to prima s ogorčenim kliktanjem.
— Dokle će tako? Ja više ništa ne razumem.
— Ja razumem sve — kaže gorko starac više za sebe, jer žena teško da ga čuje. — Svet je već odavno krenuo naopakim putem. Sve je pošlo nizbrdo i tako ide, srlja i prolazi.
— Ko dolazi?
— Niko ne dolazi. Sve se okrenulo naopako, kažem.
— Pa šta da se radi?
— Ništa. Čekati treba. Najveća bi ludost bila sada prodavati, jer to Jevreji i hoće, da ovom
besom
nateraju sve u paniku, tako da pošten svet odbaci akcije koje će oni onda pokupovati budzašto.
Posle vrlo kratkog ćutanja dolazi razgovor o onome što donose jutrošnje novine. I to uvek o sitnim vestima sa poslednjih strana, koje se odnose na svakodnevni, materijalni život čovekov: o cenama plemenitih metala, o berzi, o novom leku protiv raka, koji je pronašao neki nemački profesor, o platama i nadnicama, o štetnosti duvana za ljudski organizam, o značaju životinjskih otpadaka, perja, dlake i kostiju u privredi zemlje. Povodom svake pojedine od tih vesti razvije se duža ili kraća raspra. Glavnu reč vodi starčev glas, a žena učestvuje samo kratkim pitanjima i odmerenim uzvicima čuđenja ili odobravanja. To služi starcu kao podloga za njegova duga i glasna razmatranja. Svakog dana on povodom neke takve vesti održi čitav govor, u kom se uvek osuđuju ljudi i njihove mane, a hvali on sam i njegova pronicljivost i dalekovidnost.
Probuđen, ja sam morao da ga slušam po pola sata, nekad i ceo sat, sve dok ne dođe vreme užini. Tada se začuje Lizin glas, zveckanje porculana i kašičica, služi se kafa ili čaj, valjda. Posle toga razgovor malaksava i biva blaži.
Tako svakog dana. I svakog dana je predmet njegovog razgovora drugi, ali negodovanje isto, isti oštri, ironični sudovi o ljudima i ustanovama, isto hvaljenje svojih sopstvenih shvatanja i sposobnosti. Predmet je sporedan i slučajan, ali prezir prema svetu i poštovanje prema sebi stalni su i nepromenljivi. Brzo sam se privikao na to i počeo sa izvesnom radoznalošću da slušam starčev ljutiti i oholi glas, koji se dizao do gromke vike i koji se približavao i udaljavao, jer je čovek pri govoru očigledno hodao po sobi.
— Vidiš, molim te, — otpočne starac glasno, kako se govori sa gluvima — vidiš da u San-Francisku izvade godišnje preko osamnaest miliona dolara iz starih krpa, kutija od konzervi, i kostiju. To je pametan i praktičan svet. A ja sam još pre dvadeset i dve godine, to je bilo 1891, izradio plan »O iskorišćavanju gradskih smetlišta i drugih otpadaka«. I niko u ovoj zaostaloj, prokletoj varoši nije hteo ni da pročita moj plan ni da me posluša. Predseđnik opštine je tada bio neki magarac, kao što je i ovaj sadašnji. Da uzmemo samo najskromnije uspehe u obzir, otada pa do danas naša je opština mogla podići čitavu jednu gradsku četvrt novcem koji bi bio dobiven na osnovu mog plana. Ali ne, ništa se ne može postići sa ovim socijalističkim praznoglavcima što sede u opštini. I ništa tu ne pomažu ni najbolji planovi ni najrazumniji predlozi. Niko se ne osvrće na to. A ja sam, eto, na dvadeset i dve godine pre Amerikanaca shvatio važnost ovoga pitanja. Proniknuo sam i ovde u suštinu stvari kao i u tolikim drugim problemima. Sagledao sam jasno ono što drugi ne vide, što većina i ne sluti i što ni danas nije sposobna da shvati i primi. Ali šta to vredi? Među konjima i magarcima, među kojima živim, ne vredi ništa. Tako su propali, jedan po jedan, svi moji najbolji planovi, najkrupnije zamisli i najkorisniji predlozi. Ti se sećaš kad sam ja 1895. tebi, u ovoj istoj sobi, izlagao plan o eksploataciji vodenih snaga u okolini naše varoši. Mora da se sećaš!?