Znakovi (28 page)

Mladić se mnogo izmenio. Pustio je brkove i nosi crne naočari, na sebi ima tesno, tuđe odelo, ali nema sumnje da je to on, mislio je inženjer. Kuda ide? Sa kakvim ciljem? I šta traži u toj šarolikoj grupi putnika na platformi vagona treće klase? Trebalo bi da mu se javim! Da, ali možda njega prati policija, a verovatno da ni njemu samom ne bi bilo prijatno da ga neko ovde pozna. Bolje ovako, mislio je Inženjer, a negde duboko u sebi osećao je da nlje bolje, da čak nije nekako ni dobro ni lepo.

Od toga je samo raslo njegovo nezadovoljstvo samim sobom i svim oko sebe u ovoj nesrećnoj i porobljenoj zemlji, ali to nezadovoljstvo nije imalo snage da ga pomakne s mesta.

Možda mi se samo pričinilo? Glas je njegov, ali držanje je izmenjeno. »Možda ipak nije on« — ponovi sam sebi nemoćno. »Možda sam se prevario. Neću ženi ništa govoriti o ovome.« I sklapajući oči čvrsto, sad je mislio samo na ženu, na njenu porodicu, na svoj brak.

»Da, prevario sam se.« To se već nije odnosilo na mladića sa crnim naočarima, nego na brak sam. To je brak kakvih ima dosta. Siromašan mlad inženjer iz porodice koja se zlopatila i zaduživala dok je njega školovala, darovit iznad proseka, ambiciozan i željan života i njegovih dobara koja onima koji ih živo žele izgledaju uvek veća nego što su, on se, kao toliki njegovi vršnjaci, u svojoj dvadeset sedmoj godini našao na raskrsnici: da gradi svoj život sam svojim rukama, ili da se »dobro« oženi i da skrati put i olakša sebi napor. Devojka, koju je upoznao u veslačkom klubu, na Savi, bila je zdravo i bistro stvorenje, upisana bez ikakve nužde i bez imogo ubeđenja na filozofski fakultet. Otac joj je hio preduzimač i rentijer Šandanović. Sitan i ćuttjiv čovek, on je za četrdeset godina, veštim kupovanjem i preprodavanjem kuća i zemljišta, od pečalbara zidarskog majstora postao više nego imućan, jedan od onih skromnih i povučenih, ali solidnih bogataša. Dva sina je školovao, tri kćeri, od kojih je svaka »nosila« po veliku kuću i siguran miraz u gotovu, dobro je udao. Ostala je ova najmlađa sa mirazom koji nije ništa manji i sa mogućnošću da bira muža prema sebi i svom mirazu. Izabrala je Šeparevića i postigla da on izabere nju.

Nije se brzo ni lako rešio na tu ženidbu. Savetovao se i sa dvojicom najbližih prijatelja. Prvi, njegov kolega u Ministarstvu saobraćaja, inače ljubitelj umetnosti i esteta, govorio mu je ovako:

— Ništa se ne premišljaj. U ovoj varoši čovek tvojih godina i tvoga položaja treba da proda što skuplje može to malo čapre. Uzimaj devojku. Startovačeš sa položaja na koji bi svojim radom i drugačijom ženidbom došao u najboljem slučaju za deset-dvanaest godina.

Drugi prijateli, asistent na tehničkom fakultetu i malko osobenjak, savetovao je protivno. Šeparević ga je naročito izveo na dužu šetnju, čak u Košutnjak, da bi ga upitao za savet.

— Ti ćeš učiniti što si naumio — odgovorio je prijatelj posle kraćeg razmišljanja — ali kad si me već upitao, onda ti kažem da to nije put za tebe; on samo izgleda lakši, a za ljude kao što si ti ispada na kraju i skuplji i teži. Prodaćeš se za male pare i za njih kupiti ono što ne valja i što ti nikako ne treba.

I pokazujući rukom na čudno lepu, modrikastu varoš ispod sebe, on dodade:

— Kad bi te i takve šandanovske porodične sreće uistinu davale ono što obećavaju pre braka, ono dole bi se zvalo raj zemaljski; ali ne daju, i ono se i dalje zove samo — Beograd.

Poslušao je prvog, a posle godinu dana braka počeo je sve češće da misli na drugog.

Za nepune četiri godine došlo je dvoje dece. Deca su bila velika radost, i briga; a žena i sve ono što je išlo uz nju — teret koji niti se može nositi ni odbaciti; on o tome teretu nikom ne govori ni u sebi ne nalazi za njega imena, ali kad god se ovako osami i sklopi oči, on ga vidi u celosti i oseća da je teži nego što je bio juče.

Kad se vratio u Beograd, nije ženi rekao ništa o svom susretu u vozu.

Prošle su tri nedelje, možda i četiri, toga vremena kad su i nepoznati ljudi po beogradskim ulicama hvatali jedan drugom pogled, tražeći svuda i u svemu objašnjenje za ono što se dešava oko njih.

Te večeri se zadržao nešto u varoši i došao je kući svega desetak minuta pre osam sati, to jest pre policijskog časa. Žena je bila uplašena i zlovoljna. Prekorela ga je što stiže tako u poslednji minut i baca je u brigu. Žalila se na zamorenost, jer ih je devojka pre dva dana napustila, a bedinerka pomaže samo pre podne. U tišini okupiranog grada i nevesele septembarske večeri čula se zloguka piska lokomotive sa stanice.

Inženjer je oprao ruke, obišao decu, i upravo su se spremali da sednu za večeru, kad na vratima stana zazvoni zvono.

— Jao, Nemci! — ciknu žena prigušeno, sklopivši ruke.

Inženjer joj samo rukom dade znak da bude mirna i, usiljavajući se da i sam izgleda prirodno i mirno, priđe i otključa.

Nisu bili Nemci. Bio je Predrag. Sasvim pristojno, gotovo elegantno odeven, bez crnih naočara, ali sa brčićima. Bez mnogo pozdravljanja i uvoda, on im reče da se izvinjava, ali je prisiljen da ih zamoli da prenoći kod njih. Žena se pomače, sevnu očima na muža i htede nešto da kaže, ali mladi čovek uze inženjera lako pod ruku i odvede ga u udubljeni širok prozor u dnu trpezarije.

Govorio je tiho i bio je kratak. Tamo gde je trebalo da prenoći pokazalo se — nezgodno. Nije zgodno ni ovako upasti rođacima u kuću, ali kad čovek nema izbora ...

Mladić je govorio stvarno, gotovo poslovno. Ne treba da se boje. Nije mu policija na tragu, ali bi mu bilo nemogućno da sada, posle policijskog časa, a bez »ausvajsa«, ide i traži neko drugo konačište. Stanove koji nisu sumnjivi, policija obilazi retko, a i kad naiđe, ne pretresa ih. On će još razmisliti i sve će učiniti da rizik za njih bude što manji. Najkasnije u pet sati izjutra napustiće stan. Hteo je da kaže još nešto, ali žena nije izdržala i prišla im je naglo. Drhtala je, širila ruke i govorila isprekidano:

— Pego, znaš, imamo vrlo nezgodnog nastojnika, vrlo, a tu gore ima i nekih sumnjivih studenata, šta li su. Zbog njih motre na kuću. I mi ne bismo mogli nikog primiti, a da ne prijavimo. Znaš kako je, ja imam decu. I molim te ...

— Pusti, Dano, nas dvojica ćemo sve urediti — prekide je muž, postiđen.

Žena se nije dala zaustaviti. Podigla je glas i nije više zaobilazila u govoru ni tražila reči. Otvoreno je rekla da nije lepo ni pravo da ih dovodi u takav položaj, da svak za sebe radi i za sebe odgovara, da ona nema prava da izlaže život svoje dece, i najposle: neka ide gde hoće, ali ovde prenoćiti ne može.

Muž je svaki čas pokušavao da prekine njen go* vor. Kad su oboje ućutali, mladić je rekao prosto:

— E ja, vidite, moram da ostanem ovde. Nemam za sada kud, i ne mogu i neću da iziđem.

Nastalo je neprijatno ćutanje. Žena je bila poražena. Lepim rečima i sažaljivim pokretima muž je uspeo da je odvede u dečiju sobu.

Vratio se posle desetak minuta i nastavio razgovor s mladićem koji je raspitivao o svim stanarima kuće, o nastojniku (koji nije bio nimalo nezgodan, naprotiv), o sporednom stepeništu koje prolazi pored kuhinje, o sporednim izlazima i ključevima. Ponuđen, jeo je malo ali brzo, dok je inženjer žvakao kao mrtvim ustima.

Posle su otišli da razgledaju kuhinju i devojačku sobu u kojoj će Predrag spavati. Vratili su se i jedno vreme ćuteći stajali u trpezariji. Tada je mladić izjavio da je umoran i da želi da legne. Još jednom je rekao da veruje da će se sve dobro svršiti i da zbog njega neće imati velikih neprilika.

Inženjer kao da je hteo na rastanku još nešto da kaže, već je i zaustio i učinio pokret rukom, ali onda je odjednom ućutao, okrenuo se i otišao.

Bilo je tek devet sati kad se inženjer našao sa ženom u spavaćoj sobi.

— Šta je? Šta misliš? — dočekala ga je ona uznemireno.

— Svuci se pa lezi.

Žena je počela da se svlači ali u polovini je stala.

— Slušaj, Mile! Ovo ovako ...

— Pusti da razmislim ja.

Nastavila je da se svlači, navukla je dugačku svilenu spavaćicu, ali nije legla nego je prelazila uznemireno od prozora do vrata, postavljajući kratka pitanja i sipajući reči i uzvike, lomeći ruke, da se u tami čulo kako joj pucketaju zglobovi u prstima.

On je želeo da malo odahne, da mirno razmisli.

— Stani, smiri se! Čekaj malo!

— Neću da čekam, neću da se smirim.

I zaista se nije smirivala; neprestano se kretala i neprestano je otpočinjala razgovor, čas molećivo, čas jetko i uzbuđeno. Sa njom kao da se kretalo i sve ostalo u sobi i sprečavalo ga da se pribere. U sobi je bilo tamno. Prozori su bili otvoreni, a drvene roletne na njima spuštene; između letvica ostao je razmak kroz koji je prolazio vazduh, ali i svetlost sa ulice. Te dve roletne bacale su u sobu svoju fantastično izduženu senku; čitav ćilim od svetlih i tamnih pruga koje su se prostirale po širokom bračnom krevetu, po protivnom zidu, po dvokrilnom ormanu, i sve do polovine plafona. I kako je na ulici, prekoputa, slab noćni vetar nihao električnu lampu, tako se i svetlost te rebraste šare lagano kretala. Od toga je čovek imao utisak da se i soba i cela kuća nišu, kao brod koji plovi.

Sve je oko njega, kao ukleto, pokrenuto i uznemireno. Ipak nastoji da se sredi i da razmišlja o svom položaju, o svim mogućnostima. Recimo, pojavi se patrola. Nemci ili Specijalna policija. Ko sve stanuje ovde? On će im odgovoriti...

— Mile ...

— Molim te lezi, i ostavi me za trenutak na miru.

— Neću da te ostavim. Ovo je užasno. Ovo je skandal.

— Ti praviš skandal.

— Ja? Ti, ti si bez srca. Hoćeš da upropastiš i decu i mene ...

Žena se zagrcnu od suza i gneva, i tek docnije dodade:

— ... i sebe i...

— Dano, budi pametna!

Svaka njegova opomena dražila je ženu još više, Ustumarana po sobi, ona je siktala nekim novim glasom neke nove reči, reči bez maske, gole, reči-činjenice, reči-udarce. Nikad takve reči nije čuo od nje i nikad ne bi pomislio da ih ona zna. One su, izgleda, ležale u njoj kao nasleđeno porodično oružje koje se retko, samo u krajnjoj nuždi, upotrebljava.

Najposle je ipak legla. Savladale su je više suze i umor nego njegovo nagovaranje. Ali mira nije bilo u sobi. Šeparević je osećao kako mu krv bije u ručnim zglobovima i slepoočnicama, i u istom ritmu poigrava i madrac pod njim. Velika prugasta senka roletni na zidu ne miruje ni za trenutak. Kako da se čovek sabere i smisli nešto? A oseća da žena ne spava i da se svakog trenutka može dići i nastaviti sa kuknjavom. I to mu smeta da hladno misli. Odnekud se javi pitanje: šta bi u ovom položaju uradio onaj prijatelj sa tehničkog fakulteta koga, otkako se oženio, vrlo retko viđa. Odbaci to pitanje i nastavi opet svoju misao.

Recimo, pojavi se patrola. Pita ko sve živi u kući. I on će hladnokrvno da odgovori: ja, sa porodicom. I oni će pregledati legitimacije i...

— Mile! Mile!

Vikala je prigušeno ali oštro. Video je kako se, kao neka zverka iz zamke, ispetljava iz svoje duge spavaćice nekim brzim i neprirodnim pokretima nogu, a u istom trenu već je stajala pored njega.

— Mile!

Glas je bio dublji, suzan ali tvrd, kao kod ljudi koji govore tešku ali dobro smišljenu stvar.

— Mile, ako ti nećeš da mu kažeš da ide, ja ću telefonirati policiji i kazati da se kod nas nalazi takav i takav čovek. I gotovo. Ja svoju decu...

Inženjer skoči, uplašen, i nesvesno je odgumu, ne jako ali neprijateljski. Bez dodira i reči, ustremljeni inženjer je gonio ženu pred sobom. Idući natraške, ona je uzmicala kao da je vetrom nošena. Tako su došli do vrata dečije sobe; ona ih laktom otvori, a čovek je ugura u sobu, napipa ključ, kao da ga je maločas ostavio u vratima, i dvaput ga okrenu.

Ostao je još trenutak kraj vrata iza kojih je žena šapatom vikala njegovo ime. Teturajući se, ode u predsoblje. Upali svetlost, pogleda na niskom stolicu telefon, kao da ga sad prvi put vidi. Vrata na trpezariji bila su sada zatvorena, isto kao i vrata na hodniku koji vodi u kuhinju. Stajao je jedno vreme nasred osvetljenog hola, kao uhvaćen, trepćući od svetlosti. Osećao je potrebu da vidi živa čoveka, da ode do mladića koji spava u devojačkoj sobi, da razgovara sa njim i da sad on od njega zatraži pomoći i saveta, ali je osećao isto tako koliko bi neumesno bilo buditi čoveka u tom položaju i koliko besmisleno.

Pognute glave ali sigurnijim korakom vrati se opet u spavaću sobu. U mraku prošaranom senkama oseti studenu jezu i pade, popreko, po niskom, širokom bračnom krevetu.

Tako je ležao, sa dlanovima na licu, ostudeneo i nepomičan, a budan kao da nikad neće zaspati. Po njemu i po belini kreveta ležala je isprugana senka kao pokrivač.

Iza zatvorenih vrata na dečijoj sobi nije bilo glasa ni šuma.

Gostinske sobe u kućama imućnijih beogradskih trgovaca počele su posle 1919. godine da se preobražavaju i, sa manje ili više uspeha i doslednosti, pretvaraju u salone po građanskom ukusu toga vremena. Tada je iz njih izbacivan ne samo suvišni jevtin nameštaj nego i pirotski ćilimovi i rodoljubive oleografije, uveličane i u boji. Sve je to upotrebljavano u sporednim sobama, ili čak bacano među stare i nepotrebne stvari, u ostavu ili u sobu za mlađe.

U maju mesecu 1944. godine, posle drugog teškog amerikanskog napada iz vazduha, zanoćio sam čudnim sticajem prilika u jednoj napola razorenoj kući koja je pripadala takvoj trgovačkoj porodici. Zapalo me da spavam u tesnoj devojačkoj sobi, na tvrdom ležaju na kome su se za poslednjih dvadesetak godina izmenjale mnoge Slovenke i »Totice« koje su služile u ovoj imućnoj kući.

Uzbuđen, zabrinut i rasanjen, a nesposoban da čitam, ja sam pri svetlosti improvizovanog žiška razgledao najpre oskudan nameštaj, a zatim sam prešao na gomilu sitnih i krupnih predmeta koje je ovo kućanstvo odbacilo u toku vremena i koji su ležali u jednom uglu, pod starom prašinom i novom naslagom maltera kojim ih je jutros zasuo potres od eksplodiranih bombi.

Tu je bio čitav mali svet svakojake neme a rečite starudije koju su vreme i ljudi izbacili iz mode i upotrebe: pokvarenih igračaka, lepeza sa slomljenim rebrima, okrnjenih gramofonskih ploča, zastarelih kalendara, zalomljenih školjki u kojima je na sedefskoj unutrici bila slika Dubrovnika ili Opatije u bojama, reklamnih prospekata bečkih firmi i francuskih banja i lečilišta, štampanih poziva na nekadašnje priredbe i »Redova igara« na starim balovima. Najkrupniji od tih predmeta, koji je najviše privukao moju pažnju, bila je velika porodična slika u teškom pozlaćenom okviru.

To je bila do krajnjih granica mogućnosti uveličana i do besmisla retuširana fotografija bračnog para, po odelu sudeći, negde iz devedesetih godina prošlog veka. Fotografija je još i kolorisana. Naročiti veštak, koji se i potpisao, pobrinuo se da licu, očima i odelu bračnog para da neke boje koje sa bojama kakve u životu gledamo nemaju mnogo veze, ali približno odgovaraju onom pojmu boja koje gazdinsko lice, oči i odelo po konvencionalnom shvatanju treba da imaju. A tu svoju kolorističku pažnju i veštinu posvetio je naročito granatskom brošu i zlatnom lancu gazdaričinom i ordenima — svetog Save i Crvenog krsta — koji vise na grudima muževljevim.