Znakovi (21 page)

A žene, mlađe žene koje imaju nedoraslu decu, bile su još odlučnije i oštrije, samo ne javno i ne glasno. Njihovo područje, to je noć, noć i bračna postelja. Kad deca pospu i selo zamre u tami, između muža i žene ide šapat o soli. Muž ćuti i pravi se da spava, i zaista mu se spava, ali žena govori. Najpre blago i zaobilazno, pa zatim sve otvorenije i oštrije.

— Slušaj, ne znam šta vi ljudi mislite i da li išta mislite, ali ja više ne mogu. Nije mi zbog mene, nego zbog ove djece što mi pred očima kopne i propadaju. To ne mogu da gledam. Ako se starcima umire, oni nek pomru, ali što vuku ovu nejač za sobom? Nit umiju da nabave što treba živu čovjeku, nit puštaju druge da sami nabave, nego sjede skamenjeni. Dovijek se kamenili!

Umoran čovek brani se od tog glasa, ali žena ne prestaje. Sad govori opet blaže, ali sa providnom namerom, lijući mu u talasima svoj topal dah pravo u uho.

— Kažu, silazio jedan iz Zavalja dolje, i sćerao na konju lučevinu, i ništa mu nije bilo. Lijepo ga ljudi primili, dao lučevinu a uzeo so, i još mu pride dali.

Čovek se odmiče, ali dok god ne zaspi ne može da ne misli o onom što je čuo. A kad zaspi, on često sniva o soli i o zamršenim načinima kako bi se do nje moglo doći.

O soli svi snivaju i u snu i na javi. So im se priviđa kao voda putnicima u pustinji. Telo mučeno potrebom vidi ono čega nema. I to ih zaluđuje i zavodi. Nepoverenje se useljava među ljude, nepoverenje i zla volja, pa svi sumnjaju jedni na druge i ogovaraju se i optužuju međusobno da kriju so i da potajno sole svoju čeljad i stoku. Da se pokrve, a ni oko čega.

A sad je, evo, i u istoj kući izbila svađa i raspra. I to u kući gdje je nikad nije bilo. Ovi krupni i brkati Nikači slušali su poput male dece majku koja im je, otkako za sebe znaju, bila i otac i majka, a sad najmlađi ustaje otvoreno protiv nje, a dvojica starijih, i sami pokolebani u sebi, podržavaju je samo iz pažnje i obzira, mlako i neiskreno.

Razgovor koji je tako naglo izbio i oštro krenuo, zastao je odjednom. Na ovom neće i ne može ostati, ali dalje se, za večeras, nije moglo i nije smelo. Svi su ćutali. U tišini koja je nastala, čuo se jače fijuk novembarskog vetra, kao neprijatan odjek umuklog razgovora. Jedan za drugim, sinovi su se dizali i odlazili. Starica kao da to nije primećivala ni čula njihovo muklo »laku noć«.

Ostavši sama, držala se jedno vreme nepromenjeno uspravno i strogo, kao da još govori sinu pred sobom. I usnama je micala. Zatmn se umirila, pa opustila i nemoćno ulegla u sebe. Sva smanjena, pogrbljena i povijena nad ognjištem, ona je netremice gledala u pepeo koji se sve obilnije stvarao kao venac oko vatre. U njenim suznim i zableštenim očima, koje je sve više zastirao starački polusan, sivi pepeo postajao je srebrn, pa beo, beo kao neka izbeljena i usitnjena morska so. Nepomična, potpuno ukočenog pogleda, ona je trapovesno i nesigurno pružala mršavu ruku i sa tri prsta hvatala pepeo kao što se hvata so. Nečujno i sporo, ali stalno i uporno radila su njena tri prsta, palac, kažiprst i srednjak. Starica je mesečarskim pokretima zahvatala bez prestanka i — solila hleb i hranu. Najpre svojima, sve redom, unučićima, pa sinovima, pa unukama, pa snahama, pa svojoj stoci na solilu, pa rodbini i kumovima, pa njihovoj stoci. I sve tako, jedno za drugim, jedno za drugim, solila je i solila, neumorno i zaneseno, celom selu, svemu i svakom, čeljadetu i živinčetu. I tonući u san, sve se više nadnosila nad ognjište i ne primećujući kako se vatra gasi, i ne osećajući kako pepeo sipi i teče, ni kako noć prolazi.

Pazarni dan u kasabi pun je svakojakih šumova i zvukova, rike goveda, blejanja stoke, poslovne vike i ljudskih dozivanja. Ali iznad svega toga čuje se kroz glavnu čaršiju metalni zvuk; to seljaci pazaruju i probaju kose kuckajući njima o kamene pragove magaza.

Dan, dan, dan ... cin, cin ... ten, ten!

Tako povazdan odjekuje čaršijom.

Seljak ne misli mnogo ni dugo unapred o poslovima, ali u trenutku kad posao svršava, on sav legne na njega i tada misli uporno, usredsređeno i nekako celim telom i svom snagom. Takav je posao i kupovanje kose.

Ovaj Vitomir je sa suncem sišao u kasabu sa svog strmog i visokog sela, prodao ono što je imao da proda i sad je pred njim prolećni dan i u njemu jedna misao i jedan posao: da kupi kosu.

Prvo malo porazgovara s ljudima i raspita, zatim prođe nekoliko puta ispred svih gvožđarskih magaza, i najposle se reši i uđe u onu koju najbolje poznaje. Trgovac ga pita šta mu treba, a on odgovara lukavo, nejasno, i samo prelazi očima preko povešane robe, tražeći kose. Najposle, malo se oda on, a malo pogodi trgovac, i šegrt iznese pred njega željene kose, umotane jutom, uvezane likom u snop, kao sablje.

Seljak čuči, vadi jednu po jednu, zagleda joj krivinu, boju i sjaj, opipava prstom rez, hvata je obema rukama, prinosi obrazu kao pušku i gleda niz oštricu, kao da nišani. Pljucka na čelik, liže ga i trlja. Pored njega stoji šegrt, sitan i krezub, a očice mu već igraju, lukavo i nedetinjski.

Kad izabere i odvoji dve-tri najbolje, seljak izlazi sa njima napolje i tu stane da kuca svakom kosom o kameni dućanski prag, jednom po jednom, dugo i pažljivo. Šegrt je pošao za njim i ne skida pogleda sa kosa, a on bi dao mnogo da se može osloboditi toga vižleta i ostati nasamo sa kosom koju ispituje; tako bi joj, čini mu se, lakše otkrio nedostatke. Trudi se da zaboravi i šegrta i sve oko sebe. Kucne kosom o kamen, pa je odmah prinese uhu, kao horovođa zvučnu viljušku, osluškuje dugo zvuk čelika i prati ga i onda kad ga niko više ne čuje. Izraz lica mu je potpuno zanesen i odsutan jer, idući za tim zvukom, on i nije tu u čaršiji, gde nema šta da radi i gde dolazi samo po nuždi, nego negde u svom čairu, u jeku kosidbe, gde čuje tu istu kosu kako, već nasađena i otkovana, sikće kao guja u travi i prevaljuje otkose u pravilnim polukružnim šarama niza strmu livadu.

Seljaci u prolazu zaustave se i zastanu trenutak-dva pokraj njega, osluškuju i sami, čine primedbe i daju savete, ili prosto kažu da sve to kucanje ne pomaže mnogo, jer nema više nekadašnjih varcarskih kosa
¹
. Vitomir svakom odobrava, ali u stvari ide samo za svojim uhom i svojom mišlju.

Dugo tako kuca i osluškuje, dok i trgovac ne izgubi strpljenje, veliko i nasleđeno čaršijsko strpljenje, pa ne iziđe na vrata i ne stane mirnim glasom, u kom ima slabo savladane ljutnje, da ga savetuje i da mu preporučuje da izabere slobodno jednu od dve najbolje.

— Ne treba ti misliti, Vitomire, dobra je koju god uzmeš; tu falinke biti ne može.

—Jà! — kaže seljak, ali ne zato što je saglasan, nego da bi dobio vremena da razmišlja slobodno i nezavisno od trgovčevih reči.

Tu je ona što na tamnoj površini nosi krupan i Vitomiru nerazumljiv natpis zlatnim slovima »Boehme Sohn, Wiener Neustadt«, i koju seljaci zbog toga zovu Zlatka. Ima druga koju zovu Tirolka i koja je sva u tamnomodrim prelivima od kaljenog čelika; slova na njoj sitna i srebrna, a kao zaštitni znak: slika deteline sa četiri lista, i ona srebrna.

— Ne treba ti glavu lupati — navaljuje trgovac — vidiš pismo i sliku, djetelinu.

— Jà, jà! — govori seljak rasejano, a u sebi dobro zna da pismo prevari i onoga koji ume da čita, a da slika opseni oči čoveku pa od onoga što gleda ne može da vidi ono što je u stvari.

— Jà, jà!

Svega toliko odgovara trgovcu, ali sam u sebi on neprestano govori, govori kosama koje drži u rukama i koje su mu ispunile i vidno polje i sve misli i vezale celu pažnju, za koju je on u ovom lažljivom i podmuklom čaršijskom mravinjaku sposoban.

»Znam ja to, znam«, govori on u sebi, »sve što se piše i slika lijepo je da ne može biti ljepše i — sva ta ljepota traje dok čovjek ne kupi i ne plati, a onda počinje ono što nije lijepo, ono na čem svak zarađuje a seljak gubi. Čuvam se ja ljepote i zlatom vezene jazije k'o guje u travi. Ali učuvati se ne možeš! Ne zna oštra trava na Dikavama šta su slova i slike, nego traži kosu. A kosa? Bar to znam šta je, nije mi ovo prva koju kupujem; dok je gledaš u dućanu ti bi reko sablja, bog dao, a kad je izneseš na onu kletu visinu dikavsku, nasadiš na kosište, otkuješ i staneš da kosiš, ona se, rospija švapska, topi u travi k'o vosak i nestaje pod belegijom k’o ledenica. Sve ja to znam!«

Tako govori Vitomir u sebi, pa opet kuca, čas jednom čas drugom kosom o kamen, i udarcima hoće da ih natera da kažu o sebi istinu koja se krije iza šarene laže i nerazumljive pisane reči.

Zatim opet uzima svaku pojedinu i dugo je gleda. U zlatnim i modrim vijugama na kosi on »čita« njenu sudbinu i vidi sav put koji je prešla dok je iz bela sveta došla do njega, seljaka sa Dikava. Vidi — više sluti nego što vidi — rudnik iz kog je vađena gvozdena ruda, i nekakve peći u kojima je topljena, i kovnice u kojima je dobila ime i oblik kose, i stotine ruku kroz koje je posle toga prošla, od fabrike, preko trgovaca na veliko, preprodavaca u Beču i Sarajevu, preko reka i zemalja, vožena, nošena i pretovarivana, dok nije preko Romanije i Semića na kiridžijskim kolima stigla u Višegrad. — I u svakoj je ruci ponešto ostalo, svak je od nje nešto imao. Svak.

Sve to naslućuje Vitomir mutno i nejasno, ali živo kao fizički bol. A sad, posle svega, treba da je kupi on i da se nosi sa njom do njenog ili svoga kraja; mora, jer drugačije biti ne može. »Ah, posustalica svjetska!« — Vitomir gnevno udari jače kosom o kamen, tako da trgovac ponovo podiže glavu iza tezge, i da i on sam, prenuvši se iz svog maštanja, zastade malo postiđen.

Posle dugog kucanja, premišljanja i oklevanja, najposie se reši za jednu od one dve kose. I to se reši nekako odjednom, kao kad čovek u vodu skoči. Tada nastaje još duže pogađanje sa trgovcem. (To zamori i samog trgovca, navikiog na beskonačno, ceremoniozno, neiskreno i uporno cenjkanje. I on će večeras, kad dođe kući, umije se i sedne za večeru, sa dubokim uzdahom reći ženi ono što joj je toliko puta rekao: »Ah, mučna je ova rđa seljačka; teža je njegova krajcara nego nečija forinta«.)

Kad najposle pazari i plati, Vitomir pojaše svog konjčića, na kome je doterao prodane jabuke, a kosu zadene u prazne arare savijene na samaru, iza sebe.

Uz put je svratio i popio rakiju, porazgovarao s ljudima o svačemu pomalo, a najviše o kupljenoj kosi. Častio je dvojicu kumova koji su navalili i traže alvaluk; i sam je popio jednu, pa i dve i tri više nego obično. Sve zbog kose. A sa sumrakom krenuo je uzbrdo, put svoga sela.

Mili konjčić, pripijen uz strminu, kao mrav. Vitomiru se bistri u glavi, a rakija mu nekako ne muti pamet, bar tako se njemu čini, nego podiže klo-nulu snagu i hrabrost, izaziva svakojake misli, razapinje mu grudi i hoće da progovori i propeva iz njega. Sad tek počinje da jasno gleda i dobro razumeva i sad bi tek, čini mu se, mogao da lepo razabere zvuk kose i da razgovara sa trgovcem kako treba. A to uvek tako: dok je dole u čaršiji, on je zbunjen i nespretan, u svemu manji i pun nemoćnog nepoverenja u sve oko sebe, pa i sebe sama, a čim se izmakne iz one čaršijske vreve i teskobe i stane da se penje put Dikava, sve mu postaje jasno, vraćaju mu se snaga, sigurnost i vera u sebe. Tada sve vidi i razume. Ali, idućeg pazarnog dana sve će se ponoviti i neće biti ništa bolje.

Eto, to ga uvek ljuti i muči.

Ošine konja, pa se okrene i pogleda tu skupo plaćenu kosu koja ga je i danas toliko namučila a sad je tu, vezana iza njegovih leđa, nerazdvojna kao venčana žena. A ko će pravo i potpuno znati narav mrtvoj stvari? Ko zna da li je izabrao najbolju kosu? Ko zna da nije preplatio? Vidi izraz trgovčevog lica u trenutku kad su pazarili, ali ne ume da ga odgonetne, isto kao što ne ume da pročita ime fabrike. Ko zna da ona pirgava i kolasta, koju je dugo obrtao i naposle ostavio, nije bolja i tvrđa od ove, iako je ova izgledala »glasnija« i »ljuća«. Sad je svršeno; za jednu se na kraju morao rešiti, ali sumnja ga muči jednako i nagoni da se obazire neprestano i da s nepoverenjem, oštro i krivo, posmatra svoju kupovinu.

Okrene se nadesno, vidi joj mrku petu, okrene levo, vidi joj vršak, kao čeličan polumesec na kome stvarni mesec, koji se upravo pomalja na nebu, ostavija blag srebrnast sjaj. A svaki put kad se okrene, kaže svojoj novoj kosi po nekoliko reči koje su i ljubavnički nežne i dušmanski jetke.

— Jordami ti još malo, jordami. Nećeš dugo! ... Ne znaš ti još u kakvo si se selo udala, mladice! Ti misliš da će neko gledati u tebe k'o od zakletve i čitati zlatna slova? Neće, ne boj se! Ne gledaju u nas ni na šareno ni na pisano. Nema ovdje lakoće ni kolajluka ni travki ni kosi ni živu čovjeku...

Pamtim ja kako nas je moj pokojni đed Ristan — krvav čo'jek! — išćerivao sve, i staro i nejako, da kupimo sijeno. Zvijezda pripekla, pa djeca padaju u neznan. Majke mu se mole da pusti djecu, a on se ispriječi na njih: »Kupi to sijeno, rđo! Meso vam se ne jede, koža vam se ne dere, pa zašto ste na ovoj božjoj zemlji nego da radite!« ... Pamtim iha, pamtim i gore od toga ...

Vitomir se smeška kosi koja fino presijava na mesečini, i kroz stegnute zube završava sa oštrom slašću u sebi:

— De, de! Udariću ja tebe sutra na bakvicu i pod čakanac, da sve iskre iz tebe vrcaju i da niz čaire odjekuje. Pa kad te stane piska pod mojom belegijom, viđećeš šta su Dikave! Spašće s tebe sva ta gizda i varancija. Jakako! ... Planina je ovo, gospoja, ljuta i velika planina!

Tu Vitomir ugleda na slaboj mesečini zaravan, zvanu Pod grabićem. Odmah se oseti bliže selu i zapeva iz sveg grla, zavi vučki i otegnuto, bez jasnih reči i određene melodije, kao da se nekom sveti i nekog izaziva.

¹ 
Varcar (sada Mrkonjić-grad), mesto u Bosni, nekad poznato po izradi dobrih kosa.

Hladno i pusto u sumračnoj prostoriji bez prozora koju zovu »kuća«, a koja je u isto vreme i kuhinja i trpezarija i ostava i spavaonica za ostarele članove porodice. Na ognjištu više pepela nego vatre. Slaba svetlost zimskog popodneva pada odozgo, kroz badžu. Ne zna se tačno koje je doba. Neka studena, ujednačena mrka večnost. Izgleda da nema živa stvora. A tu su ded i baba, Vitomir i Jevda, povučeni u mračne uglove prostorije, tako da se ne primećuju dok se jedno od njih ne makne ili ne oglasi. Snaje su sa decom po sobama. Oba sina u šumi; izvlače nekakvo drvo, pre velikog snega.

Jevda je bolesna. »Pokvarila se« ima dve godine i gotovo stalno leži, a kad se malo digne, vuče se kao prebijena. Vitomir je dobro preko ostalog dela godine, i obilazi posao sa sinovima i u Višegrad slazi na konju, ali kad nastupe vlažni zimski meseci, i on sedi nepomičan kraj ognjišta. (»Srce zdravo, ali noge ne mogu.«)

Tridesetak godina su živeli obično, gotovo dobro, kako se živi ovde na Dikavama. Osmoro dece su izrodili. Troje je umrlo. Dva sina, oženjena, žive tu sa njima. Kćeri su se poudavale po okolnim selima. Imaju unučad već na udaju i za ženidbu. Sve obično. Ali u poslednje vreme, otkako »ne valja«, žena je promenila narav. Preko godine dok je lepo, Vitomir i ona se malo i susreću, a još manje govore. Ali zimi kad ostanu ovako vezani za kuću i sami, oni ćute kao dva stranca. A kad se desi da progovore, pregone se kao dva nemoćna a nepomirljiva neprijatelja.