Znakovi (16 page)

— Ne! — odgovara Siman. — Eno ti šljive, popni se pa jedi koliko hoćeš, neka ti je halal, ali jednog ucrvka nećeš ponijeti odavde. Ne dam; hoću da te vidim kako se vraćaš sa praznim sepetima odanle odakle si se uvijek vraćao sa punim. To mi je meram i to mi je, znaj, svima mojima mrtvima za dušu, za četiri stotine godina.

Tu se Siman zagrcnu od siline svoga zanosa i ućuta. Ibraga samo steže jače vilice i odmahuje rukom, ali kratkim, jedva vidljivim pokretima, koji prate nečujan unutrašnji dijalog.

Nastaje opet ćutanje. Ibraga gleda preda se, a Siman sav cepti i brekće i prelazi nemirnim pogledom po svemu oko sebe.

— Pa kako ostasmo mi, Simane? — prekida aga čutanje.

— Ja dobro, Ibraga, a ti ne znam kako si.

— Ama, znam da si dobro, i neka si, šućur, nego šta ćemo sa šljivama?

— A, sa šljivama? Pa to se zna, onako kako sam ti reko: bilo pa nije.

— Ne more to, Simane, tako. Pametan si čo'jek; ne treba da ti govorim.

— I ne treba, vala. Nego, ja ću tebi kazati nešto, da ne duljimo lakrdiju. Evo kako je: četiri stotine godina ste vi jahali nas, sada ćemo četiri stotine godina mi vas, a poslije ćemo se razgovarati ko će koga jahati za onih trećih četiri stotine godina.

Ibraga ne sačeka kraj. Diže se bez pozdrava i oproštaja i zaputi se svom čoveku koji je stajao podaIje, uz konja, i oni krenuše odakle su i došli.

Agi se činila beskrajnom ta utrina koju je imao da prođe pre nego što nestane kmetu iz vida, izgledala mu je mnogo duža nego kad je dolazio, iako je sađa išao nizbrdo. A Siman je gledao za njim, žaleći u sebi što se tako brzo prekinuo razgovor koji ga je takvim zadovoljstvom cela ispunio. činilo mu se da ni približno nije sve kazao i da je pun neiz-rečenih reči koje naviru u rojevima. Širio je ruke i prste na rukama, nadimao grudi, zadržavajući u sebi sladak vazduh i izdišući ga glasno i polagano kroz stegnute zube. Krivo mu je bilo što je nestalo age ispred njega, jer šta ti vredi da imaš i imanje i silu kad je nemaš kome pokazati.

Te jeseni Siman zaista nije dao agi ni trećine od žita ni polovine od voća i sena, kao što je zakon i red i kao što je uvek dosad davao.

Ibraga je bio ne samo oštećen nego i teško uvređen Simanovim postupkom, i uvređen i uplašen jer se Siman nije zadovoljio onom brukom u šljiviku.

Godina rodila, trećinu nije dao agi, a sve se dobro prodaje, jer vojska sve kupuje i plaća. U svom zanosu, Siman je kupio jahaćeg konja, omalenog ali dobrog vrančića, kupio ga je lako, jer posle ove uzbune bilo je i odbjeglih i napuštenih konja koje su džambasi prodavali budzašto. Samo mu je na tom konju orma bila seljačka, više prtena nego kožna.

Jednog jutra Siman je dobro otimario svoga konja i, onako visok i krakat, poklopio se po njemu, nakrivivši kapu i zabacivši plosku sa rakijom za sebe. Projahao je kroz svu sarajevsku čaršiju, a zatim je naterao vranca pred Ibragin otvoren dućan, gde je njegov aga, pognut i prekrštenih nogu, bušio rupe na svetlim novim kajasima.

Poigrava konjčić, samo što prednje noge ne metne na ćepenak, Ibraga se mršti i ne diže glavu s posla, a Siman traži glasno da kupi novu uzdu, sa pucama i crvenim kitama.

Ibraga odgovara tiho da nema takve uzđe i da je ne bi mogao ni napraviti, jer mu je nestalo robe.

— Što, da nije moja para šugava? — pita nabusito seljak.

— Nije, ne dao bog, ali nemam, dobar čo'ječe, espapa.

Jedva se Ibraga tako odbranio te napasti i poslao svog nakićenog kmeta da dalje traži uzdu kakva mu treba.

Još je nekoliko puta projahao Siman ispred Ibragina dućana, sa srećnim osmehom na licu i poigravajući sitno na vrančiću.

Sve je to, naravno, vređalo i uznemirivalo Ibragu, i on se žalio komšijama i grizao u sebi i plašio isprva. Ali stvari su se u gradu sve više smirivale. I njegovom pobesnelom kmetu dodijalo, izgleda, da mu projahuje ispred dućana. Tako se Ibraga polako smirivao. Peče ga uvreda i zabrinjuje šteta, ali kad pogleda oko sebe i vidi koliko su ljudi mnogo gore postradali, on je srećan što je sa porodicom preživeo bunu i što opet može da radi u svom dućanu; uveren u svoje pravo, on je rešen da čeka bolja vremena a nije mu to ni teško jer gladi nema u njegovoj kući. A nije ni trebalo dugo čekati.

Siman je proveo zimu u nekoj vrsti zanosa. Ispekao je rakije koliko nikad dotada, i popio sa društvom, uz pšeničan hleb za koji su svi govorili da je sladak »k'o kad je aginski«. Ugojili se ukućani te zime, a Siman je i podbuo malo od rakije. Na kraju, i aginsko se pojede. Siman je posejao svojim semenom, ali je od Đurđevdana počeo da kupuje žito. A u isto vreme dobio je i prvu pozivku kotarske političke vlasti »u stvari tužbe Ibrage Kološa«.

Siman se nije mnogo iznenadio, jer je već ranije čuo da se pozivaju seljaci koji su uskratili trećinu, još manje se uplašio, jer aginsko dobro koje je pojeo i popio ove zime kolalo je u njegovim žilama kao vrela snaga; pomalo se i radovao što će se pred hrišćanskim sudom sresti sa agom, i otišao je na raspravu kao na malo Kosovo.

Rasprava se rđavo završila. Upravo nije se ni završila, nego je prekinuta. Siman je bio zgranut i ogorčen kad je video da pored činovnika koji presuđuje sede dva domaća čoveka, prisjednik, jedan musliman, predstavnik aga, a drugi hrišćanin, predstavnik kmetova. On je to i rekao. Činovnik ga je opomenuo. Zatim je Siman na svoj način izneo kako je otac ovog Ibrage, Salih Kološ, došao do kmetovskog prava i kako, po njegovom mišljenju, »prava« ne može biti dvaput aginska, i onda kad je turska i onda kad je hrišćanska vlast. Kad je onda naše?

Činovnik je citirao i »carsko pismo« od 28. jula 1878, godine i »sefersku naredbu od 1859. godine« i »ramazanski zakon od 7-og dana ramazana meseca 1858. godine«. A tu se Siman gromko i široko nasmejao turskim zakonima i rekao za njih nešto što se ne govori u kancelariji, nešto tako ružno i teško, da ga je činovnik odmah izbacio napolje i da je posle imao da odgovara za uvredu vlasti. Odležao je osam dana zatvora. U isto vreme, pala je presuda da ima da nadoknadi agi lanjsku trećinu i da je ubuduće redovno daje, jer su svi stari zakoni na snazi dok se novi ne donesu.

Siman nije mogao sebi da dođe. Omrzla mu ku~ ća, a usev i šljivik gleda kao da su tuđi. Uložio je priziv. Tada se obratio »učitelju« Aleksi, koji je bio neka vrsta javnog pisara i budžaklijskog advokata.

To je bio bivši učitelj srpske škole. Pre osam godina, kad je sarajevska srpska škola tražila pomoćnog učitelja, on je došao u Sarajevo iz Zemuna. Novi učitelj nije bio ni glup ni nedruštven čovek; naprotiv, bio je duhovit i druželjubiv, i suviše. S jedne strane njega je, kako su govorile gazde iz crkveno-školske opštine »prenosila pamet«, a s druge, njegovo druželjublje teralo ga je stalno po krčmama i u društvo onih koji se vesele i piju.

Plav, onizak, rumen i nasmejan, sa modrim oči~ ma uvek zalivenim nekim radosnim suzama, novi učitelj je bio središna tačka svih mehanskih šala, teferiča i veselih društava.

Sarajevski opštinari su znali unapred da gotovo svaki učitelj koga dobave iz Austrije mora da ima neku manu, inače ne bi napustio svoje lepo mesto i došao u ovu tursku varoš, gdje je život težak i neobičan, i bili su spremni da mu progledaju kroz prste, ali gospodin Aleksa se naglo i nezaustavno pretvarao u tešku pijanicu. »Tužna zemlja, brate...«, govorio je učitelj pri svakoj čaši rakije, žaleći se na sredinu u kojoj je živeo. A ko rakijom tu-gu leči, taj ne ozdravlja od tuge, nego umire od rakije. Što je najgore, rakija je štetno uticala na temperament i karakter novog učitelja: on je naglo padao u svakom pogledu, postajao je neuredan u školi a osetljiv na primedbe i razdražijiv u razgovorima sa gazdama i prvacima iz opštine. Posle dve godine, opstina je otkazala pomoćnom učitelju službu. Na to je on izjavio da otkaz ne prima, da će opštinu tužiti sudu za prekršaj ugovora, i — da prelazi na islam.

Zaprepašćenje je bilo veliko, opštinari su činili sve da ga odvrate od toga čudnog koraka, ali bez uspeha. Razumni Ijudi među muslimanima u čaršiji nisu bili nimalo oduševljeni ovim novovernikom, ali našlo se nekoliko učiteljevih drugova u piću, a i nekoliko fanatičnih hodža, koji su u Arifefendiji, kako se sada zvao učitelj, videli dobitak za svoju versku zajednicu i gubitak za hrišćanstvo. Oni su preverenom učitelju skrojili nove i posve propisne muslimanske haljine, i odmah ga oženili jednom imućnom udovicom, u čiju se kuću i uselio. Samo je bivši učitelj trošio više nego što mu je žena davala, i tako je počeo da se bavi pisarskim poslom. U tome ga je zatekla i okupacija Bosne.

Sa dolaskom austrijskih trupa nestalo je Arifefendije. Pojavio se posie dva meseca, kad se sve smiriio, ali sada opet odeven alla franea, sa čudnim i staromodnim cilindrom na glavi. Uzeo je opet svoje prvobitno hrišćansko ime i prihvatio se opet svoga pisarskog zanata, a uz to je vršio još jedan posao, za koji je sada postojalo novi ime: 
špicl,
 posao policijskog dostavljača. Narod ga je zvao »potajnikom«. Prezirali su ga i muslimani i hrišćani, ali on je, pijući sve više, već bio u onoj fazi alkoholizma kad kod čoveka dmštvena svest i lično dostojanstvo potpuno tamne i nestaju. Sedeo je redovno u Besarinom hanu, malo pođalje od ostalih gostiju (odnosno, oni su sedeli podalje od njega) i pisao molbe i pisma ili prevodio sa nemačkog i mađarskog. Pred njim je stajao metalan divit sa mastionicom, pes-kamicom i nekoliko pera, a pored njega čokanj rakije, uvek nekako dopola ispijen.

Razgovor sa Simanom bio je onakav kakav je sa svima klijentima učiteljevim. Najpre su se pitali za zdravlje, mrzovoljno i kratko, ne čekajuči odgovora na pitanje, a zatim je Siman upitao pošto će mu napisati »utok«.

Sekser ako je na srpskom, a dva ako je na nemačkom. Koji je »tvrđi« i sigumiji, pita Siman. Siguran je, što se sigurnosti tiče, i jedan i drugi, ali nemački je opet sigurniji.

Siman je imao u džepu svega tri seksera, ali je bio pokoleban svojim dosadanjim neuspehom. Ko zna koji jezik pravda najbolje razume?

— Piši njemački — rekao je odlučno.

Učitelj je razvio svoje hartije i otvorio divit, sve to sa svečanim i neprirodnim dostojanstvom pijanice. Pisao je brzo i samopouzdano, pravilnim slovima, u ravnim redovima, a početna velika slova bila su majstorski izvijena i isprepletena. Kad je završio, posuo je još vlažne redove sitnim zlaćanim peskom iz metalne peskamice, tako da su deblje linije bleskale zlatnim i modrikastim sjajem, a zatim je poluglasno i svečano pročitao priziv, podvlačeći pojedine reči i neobične izraze, od kojih svaki bije kao maljem, kako je učitelj uzgred uveravao zablenutog seljaka.

Nikad stvar nije Simanu izgledala tako siguma. Zajedno su popili po deci rakije, posle čega se Siman grohotom smejao prvoj presudi.

A kad je taj poziv odbačen od više političke vlasti kao neosnovan, Siman se opio u mehani kod Kreštalice, zagmuo rukav sve do ramena, udario pesnicom o sto i zapevao što ga grlo nosi:

Puče puška s pećine
 — 
nema agi trećine.

Zbog toga je osuđen na tri dana zatvora, a zbog onog što je tom prilikom rekao o carskoj vlasti, još na sedam dana.

Od tada je Siman Vasković pošao nizbrdicom koja je bivala sve strmija, dok se nije sasvim propio i proskitao, zanemarujući sve više i zemlju i porodicu.

Oduvek je on važio kao plahovit i nesrećan čovek; prkos je u njemu bio veći od snage koja je bila velika, a mašta brža od pameti koja nije bila mala. Još dok je mladić bio, otac je govorio za njega:

— Ovaj moj Siman nit je na mene ni na pokojnu majku; dobra je bila, bog da je prosti, i krotka — to je bila žena štono se kaže: usta ima, jezik nema; crna zemlja, bog dao. Nego, na ujake se bacio. Takvi su mi šuraci. Laki i povodljivi, nemirni i bundžije4judi. I takav je i on otkako se ispilio: haj-huj! Dobra je srca, može i da posluša i da uradi, ali pamet u oblacima. Ne gleda ono što je pred njim, nego sve da mu je ono što bit' ne može.

Sad je sasvim pošao tim putem. Uzalud su mu dolazile komšije i kumovi, oprezni, iskusni ljudi, i opominjali ga, govorili mu da je nerazumno to što radi, da je pametnim ljudima odavno jasno, a da je sada i budalama, da ovo nije »ono« i da austrijska puška nije ona koju su oni očekivali da pukne s pećine, da pod novom, hrišćanskom, carevinom ostaje kmet kmet, a aga aga, i da je stoga njegovo pregonjenje besmisleno i njegov prkos samo dušmaninu veselje. On nije mogao da uvidi, a i kad bi na mahove uviđao, nije hteo da prizna da se prevario i nije mogao da se zaustavi, nego je išao za svojom strašću dokraja, prosto krenuo da se raskući i niko ga nije mogao zaustaviti. (Dešava se tako da opšta misao o oslobođenju od jednog društvenog zla, koja sazreva u masama, izbije ponekad u pojedincu kao prevremena i usamljena eksplozija i uništi ga.) Prešlo mu je u običaj da »tražeći svoju pravu« obilazi bez potrebe razne kancelarije, dere klupe po sarajevskim kafanama i čama po ćepencima. Parničenje je bilo samo povod. A kad nas seljak stane bez reda i potrebe da napušta posao i da se meša sa čaršijskim Ijudima, to je vidan znak njegove već gotove propasti.

Iduće zime Simanu je za nedelju dana umrlo oboje dece od difterije. Žena, i in^če slaba i bolešljiva, sasušila se od žalosti. Siman odlazi od kuće kad god može, i za to nalazi stotinu povoda i izgovora.

Treće godine Siman je odgovarao pred istom agrarnom vlašću; tužio ga je aga na osnovu paragrafa 8 iste one »seferske naredbe od 1859. godine«, kojoj se on pre tri godine grohotom smejao. Činovnik nije bio isti i prisjednici su bili drugi, ali je zakon bio večito isti i sa njim i aga, miran, nenasrtIjiv, siguran u svoje pravo.

Činovnik je čitao paragraf osmi:

»Ako kmet zanemari obrađivanje imanja i bez zakonitog povoda prestane da ga obrađuje, tako da vlasnik bude prikraćen u svom viasničkom dohotku, ili ako na drugi način nanese štetu zakonitom vlasniku, ili ako bez važnog povoda odbije da preda vlasniku deo koji ovome pripada, ili, ukratko, ako radi protivno odredbama između njih sklopljenog ugovora, pa vlasnik podnese vlasti tužbu — tada će vlast, pošto ispita stvar i punovaljanim dokazima se uveri o opravdanost podnesene tužbe, a ako nema izgleda da bi se kmet mogao popraviti, istoga udaIjiti sa dotičnog kmetovskog selišta.«

To su ti zakoni i naredbe! Ti se smeješ, a oni te pogađaju pre ili posle, sigurno i neumoljivo.

Svi su se saglasili da je to slučaj Simana Vaskovića. Kmet se glasno vajkao i tvrdio da nema tog zakona po kome on, Siman, treba da se raskući i ode u prosjake, a njegov aga da prima svoju trećinu od svakog kmeta i pod svakim carem. Ali u sebi je i sam osećao da, eto, ima, i da ono što je činovnik pročitao pristaje na njegov slučaj kao rukavica na ruku. I posle je pijan govorio neprestano sam sebi: