Znakovi (6 page)

Ogorčen, ja nisam hteo odmah da otvorim i odbio sam da razgovaram s njima o ličnoj, intimnoj stvari koja se ne tiče nikog sem Katarine i mene. Docnije su i vatrogasci došli. Pomislite! To ni danas ne razumem. Kao da sam ja neki pustaija i palikuća. Najposle, da ne bih napravio kakav ispad i da ne bi nastao skandal, ja sam pošao s njima. Iz policije sam upućen u bolnicu, gde sam proveo više od tri meseca na posmatranju. Posle sam pušten na bolovanje, a zatim i penzionisan. Sad živim ovde kod sestre. — Eto, to je ta moja »istorija«, kojoj ja nisam dao povoda i zbog koje ispaštam ni kriv ni dužan.

Izvinite, gospodine, možda vam dosađujem i možda vas cela ova moja stvar nimalo ne zanima. Ali verujte mi da se neprestano pitam: zašto je ona žena meni davala onakve i onolike znake svoje pažnje i svoje naklonosti, a kad sam ja, potpuno dosledno i logično, hteo da toj našoj obostranoj ljubavi dam jedan zakonit i častan oblik, ona neće. To mi ni dan-danas ne ide u glavu. Sad, pitam ja vas, kao pametnog čoveka: možete li vi to da shvatite? Razumete li bar tu zagonetku?

Bez uzbuđenja, samo sa velikom zabrinutošću u glasu i izrazu lica, čovek je širio bespomoćno ruke, očekujući od mene odgovor. Jedan trenutak sam se kolebao u sebi. Da li da se upustim u iskreno, iako beznadno, objašnjavanje sa »čovekom koga su upropastile žene«? Ili da ga ostavim da misli kako misli i da veruje ono što veruje? Ali onda preovlada ona slaba, troma i sebična polovina moga duha, i ja mu, sa izrazom dubokog saučešća i velike skromnosti, odgovorih:

— Ne, ne razumem. Zaista ne razumem.

Čovek sleže ramenima i učini širok pokret levom rukom.

— Eto vidite, niko ne razume. Niko!

Bio je ustao. Ustadoh i ja. Ćutali smo obojica, pogruženi. Tada se profesor trže, kao da se na nešto rešio, primače usta mome uhu i reče mi šapatom:

— A, znate, meni i ovde žene daju znake; upravo neke devojke. Nekoliko puta mi je jedna od njih isto onako trepnula sa oba oka kao Katarina pred knjižarom. Ali ja ...

Tu čovek metnu uspravan kažiprst na usta, pa ga odmah diže kao da je tim dodirom zapečatio usne, a zatim raširi ruke, sastavi na svakoj ruci vrhove palca i kažiprsta, i celim telom pokaza stav čoveka koji ide na prstima, oprezno, pravi se da niti šta čuje niti šta vidi i nastoji da prođe nezapažen. Oči su mu bile oborene, usta stegnuta, i celo lice odavalo je čudan izraz, nasmejan i pobednički, kao kod čoveka koji lukavstvom uspeva da prevari i zaobiđe opasnog protivnika.

Ima u Sarajevu i danas starih ulica koje po svojoj strmenitosti, gruboj kaldrmi i slikovitom rasporedu kuća i bašta predstavljaju pravo urbanističko čudo. U jednoj od takvih ulica živela je pre više od pedeset godina porodica Alojzija Mišiča Bana, sitnog činovnika u III odeljenju Zemaljske vlade. Žena i troje dece. Dve ćerke i sin. Najstarija je ćerka kojoj je petnaest godina. On je rodom iz srednje Bosne, iz razgranate porodice. Sve do austrijske okupacije bili su poznati jedino pod nadimkom Ban. Tek nove vlasti odredile su im zvanično prezime — Mišić, ali narod ih i sada zove samo starim imenom, a tako se nazivaju i sami kad o sebi misie i govore.

Ban je svršio četiri razreda neke fratarske gimnazije. (Postojala je već tradicija da po jedno dete iz njihove porodice ode u fratre.) Tada je neočekivano prekinuo školu, pobunivši se protiv svega oko sebe; ta pobuna je ličila na nastup mladalačkog ludila. Kad je ozdravio i smirio se, nije mu bilo dopušteno da nastavi školovanje. Prešao je u Sarajevo i srećnim slučajem uspeo da se zaposli kao prepisivač-dnevničar. Odslužio je vojsku, gdje je naučio dobro nemački i doterao do podoficira. Posle su ga zbog njegove poslušnosti i vrednoće, a naročito zbog lepog rukopisa, premestili u administrativno odeljenje Zemaljske vlade. Tu je utvrđen kao »pomoćna sila« u jednom od najnižih činovničkih razreda, sa unapred određenom granicom avansovanja. Tada se i oženio ćerkom boljeg sarajevskog krojača, pravom lepoticom. Ovu malu prizemnu kuću u strmoj ulici kupili su pre nekoliko godina na dug, koji nisu još otplatili.

Taj Ban je sitan i onizak čovek potuljena izgleda, velikih modrih očiju, koje lako obara, i kratkih negovanih brčića. Odeva se pažljivo i drži povučeno. Tiha i bezbojna egzistencija malog bosanskog čoveka u državnoj službi početkom ovoga veka, koja jedino svojom povučenošću može da padne u oči. Ne puši; ne pije. Izuzetak u tome je njegov imendan, koji pada negde sredinom leta. Navečerje toga dana Ban proslavlja na svoj način, skrovito ali svečano.

Tog dana pisar gleda svakako da skrati poslepodnevno radno vreme u kancelariji. Idući kući, izuzetno svrati u kafanu, tu popije čašicu-dve rakije i pod bilo kakvim izgovorom časti nekog od gostiju; ako nikog nema, onda bar sedokosog mrkog kelnera. Uz put nabavi dve flaše dobrog mostarskog vina i finih cigareta, kupi za decu malo voća ili bombona. A zatim se sporo i svečano ispne do svoje kuće u najstrmijoj sarajevskoj ulici.

Kod kuće ga žena dočekuje sa naročitom, bolnom pažnjom. Večera se rano, još za videla, a večera je bolja, svečanija i traje duže. Pisar pije vino i bled od uzbuđenja kuca se sa ženom, koja mu sa nekoliko ubogih reči čestita sutrašnji imendan i samo skvasi usne u vinu. Deca ga poljube u ruku i povuku se. Ono dvoje mlađe legnu da spavaju, a najstarija ćerka, Lucija, pomaže majci u kuhinji.

Žena hoda na prstima po kući. Iznalazi bezbroj sitnih poslova i neprestano navraća u sobu u kojoj njen muž tiho i sabrano sprema svoju svečanost. Sa lica joj ne silazi brižan i uplašen izraz, i samo kad joj se oči sretnu sa muževljevim, u njima zaleprša tanak, bojažljiv osmejak.

Kad stane da pada letnji mrak, u sobi je sve spremno. Ispod velike porculanske lampe stoji obasjana pisareva fotografija i jevtina vaza sa kitom letnjeg cveća. Na stolu je vino sa dve čaše i otvorena ali nenačeta kutija cigareta. Ban pijucka, pomalo ali često, pevuši, šeta, a prolazeći sobu po dužini, svaki čas se pogleda u zidnom ogledalu i svaki put dobaci ponešto onom koji mu se smeši ili mršti iz pozlaćenog okvira. Prozori na sobi su otvoreni. Iz male bašte struji topao dah. Pisar ne prestaje da šeta između čaše i ogledala, upućujući im stalno čas osmejak, čas neku grimasu ili jednosložnu reč koja treba mnogo da znači.

— Hm, hm! ... Da, da!

Pisar se menja i raste. Sad već ne može ceo da stane u okvir ogledala. Sve življe i šire maše rukama, ispršava se, i posle svakog gutljaja ironično se klanja levo i desno od sebe. Počinje glasnije da govori. Reči se slažu u rečenice, još polujasne ali povezane.

S vremena na vreme naiđe žena, kao slučajno, ili pošalje ćerku. Isprva je pred njima spuštao glas ili prekidao započeti pokret, a onda je i to napustio. Sad govori bez prekida i obraća se njima. Kad žena hoće da zatvori prozore, on joj to zabranjuje.

— Ostavi to! Sutra je velik i svečan dan i večeras treba da je sve otvoreno i slobodno. Ništa ja nemam da krijem i ni pred kim neću da se sklanjam. Dosta sam se ja previjao i pravio niži no što sam, manji od makova zrna, što se kaže. E, došao je čas da se pokažem u pravoj veličini.

Pisar širokim pokretom ispija čašu. Žena i nehotice diže desnu ruku, kao da hoće da ga zaustavi i dozove, ali on se brani živim pokretima i oštro odgovara.

— Ne, ne, znam ja dobro. Nije velika ta veličina, ali od makova zrna je veća. Dakle, dosta sa makovim zrnima! Ne, neću da se pravim malen. Ni velik, ne, ni velik neću da se pravim. Hoću da budem ono što sam, onoliki koliki sam.

Čovek širi ruke, istura grudi i gleda u nisku tavanicu kao da je zvezdano nebo nad planinskim vrhom. Žena se, uplašena, povlači nečujno. On to ne primećuje, nego nastavlja kao da su i žena i ćerka tu.

— Šta je, šta ste se prepale i uznemirile kao da je kuga u kući? Šta me gledate tako? Nisam rogat. A nisam ni pijan, iako vi mislite da jesam. Plašite se što sam raspoložen i što glasno govorim. Pa strahujete, u strahu ste začete, za strah ste i rođene! A moj strah je večeras umro. Naprečac! I za pokoj njegove duše pijem ovu čašu. Tako. Requiescat in pace!
¹
Sad, da živimo malo bez straha. Da vidimo i to kako je! Pa, jeste malo neobično. Širina oko mene svuda, sve veća. I vidici se neki otvaraju, kao da su se brda oko Sarajeva razmaknula. A lagan sam, lagan, moram da se pridržavam da od te lakoće ne poletim uvis. Lagan, a jak.

Pisar stoji visoko uzdignute glave i drži se za sto, kao govornik, a sve mu se čini da je taj njihov stari sto malen kao dečija igračka i da se gubi i savija u njegovim dlanovima. Nije lako održati ravnotežu kad se odnosi i razmere oko čoveka i u njemu menjaju; sve se smanjuje, a on raste. Pomalo je i strašno — ovako bez straha. I čudno je kako se sve, odjednom, vidi i zna, onako kako zaista jeste, bez prikrivanja, utvrđenih formula i titula. Najneverovatnije misli i najsmelije slike dolaze same, prosto i lako.

Sve je to do suza uzbudljivo. Pisar hvata za čašu koja se, izgleda sama puni. Ispija naglo, a vino ga munjevito odmah obasja iznutra. U toj svetlosti otvaraju se novi prizori. Evo, na primer, danas slavi čovek svoj imendan, prema svojoj stvarnoj vrednosti i veličini, a ne prema činovničkom stepenu na kom se, ko zna kako i zašto, slučajno nalazi. On je viđao u zgradi Zemaljske vlade kako šefovi odeljenja, njih četrnaestorica na broju, odlaze da čestitaju imendan »civilnom adlatusu«, baronu Johanu fon Krigneru. Tačno četiri minuta pre dvanaest napuštaju svoje kancelarije i silaze niz stepenice. Na svakom od njih je »salonrok«, u jednoj ruci visoki cilindar, u drugoj »glase« rukavice. Šef Bosansko-hercegovačke vlade prima ih u salonu; oni prilaze, sve po rangu, klanjaju se i čestitaju u ime svoje i »potčinjenog im osoblja«. Taj prizor u salonu on, naravno, nije mogao da vidi, ali je slušao o tom od poslužitelja, i zamišljao ga je često. A neki topal i prijatan dah toga dana širio se po celoj zgradi i dopirao sve do u najzabačenije kancelarije u kojima su prepisivači i registratori.

Isti taj praznički dah sad navire sa noćnim vazduhom kroz otvorene prozore, meko ali snažno ga podiže i odjednom prenosi u salon Zemaljske vlade. Tu na širom otvorena vrata ulaze, svečani i ozbiljni, svi šefovi odeljenja, ali ovog puta da čestitaju Alojziju Banu njegov imendan. I ne samo oni nego i mnogobrojni predstavnici duhovnih i civilnih viasti. Prizor nije ništa manje svečan nego onaj na dan Svetog Ivana, prilikom čestitanja baronu Krigneru. Još je uzbudljiviji. Samo, cela slika je malo izvitoperena, kao u snovima, i treperi kao da bi se svakog trena sve moglo pretvoriti u dim i paru, i nestati. A što Bana naročito ljuti i vređa, iako to ničim ne pokazuje, to je da ni red nije onakav kakav bi trebalo da je. Jer kako bi se inače kao prvi stvorio pred njim šef njegovog odeljenja, gospodin Haze? Ban hoće da mu pokaže svoje čuđenje i negodovanje, i pravi se kao da ga ne vidi ili ne poznaje. Protegljasti i mladoliki šef klanja se sastavljenih peta.

— Vladin tajnik Haze ...

— Znam — kaže Ban, prihvatajući mekano njegovu ruku — znam, i milo mi je. Samo moram da vas ispravim i opomenem zbog netačnog predstavljanja. Niste vi Zec
²
 nego — zečiji brabonjak. Tačno je da ste vladin tajnik, ali samo po tituli, a po onom što vrijedite i što radite niste niko i ništa. Bar to znam. Ja prepisujem u čisto vaše »koncepte«, koji su vaša prava slika i prilika. Ne usuđujem se slovo jedno da izmijenim, dabome, a dolazi mi da se pobljujem na vaš sastav. Još u noći budi me gorka pljuvačka. Hvala! Dalje! — O, milo mi je, vi ste vladin savjetnik August pl. Korač. Sa vama, naravno, nemam nikakva službena dodira, jer ste visoko iznad mene, ali znam sve o vama. Otac vam je bio viceadmiral u carsko-kraljevskoj ratnoj momarici, cijenjen i sposoban oficir, i da nije bio Hrvat, dospio bi i do najvišeg položaja. Majka vam je bila iz bogate bečke kuće. (Vi ste se bacili na majku i otišli na tu bečku stranu!) Tim familijarnim vezama imate da zahvalite jaku protekciju u višim krugovima. Sami po sebi, vi ne biste nikad došli do stepena na kome ste. To svak zna. Za vas kažu da ste »gospodska danguba«, slab kancelarijski radnik, ali dobar lovac, alpinist i, oprostite, veliki ženskar.

No, o tome nećemo govoriti! Jer vi ste, gospodine vladin savjetniče (i to se zna), dobrodušan čovjek, širok i darežljiv, nesposoban za rad ali i za ružnu misao i nisko djelo. Zahvaljujemo vama i potčinjenom osoblju na čestitci. I ja vama želim sve najbolje. — Molim, idući!

Ali tu se očigledno kvari utvrđen red, jer iz magle u kojoj je nestao vladin savetnik Korač iskrsava, preko reda i mimo očekivanja, sarajevski župnik, krupan i dostojanstven gospodin, u mantiji od fine materije i dobrog kroja. Zlovoljan i iznenađen, Ban širi ruke u čuđenju i zabacuje glavu i gomji deo j tela unazad.

— A, to ste vi, velečasni! Hvala što ste se potrudili. Nije trebalo. Ali, kad ste već tu, hoću da i vam kažem, uzgred i u poverenju, da bi za vas bolje bilo da pijete manje konjaka. A to što neprestano sišete kisele bombone i što ste, polazeći ovamo, pregrizli nekoliko zrna pržene kafe, to ne pomaže mnogo. Iz vas bazdi alkohol. I pravo da vam kažem, ja se čudim da vi kao oštrouman čovjek (Travničanin ste!) naivno mislite da se toliki konjak može tako lako i prosto sakriti i zabašuriti.

A mogu da vam kažem i to da u Nadbiskupskom ordinarijatu već ozbiljno govore o tom da vas maknu sa položaja na kome ste. Jer kažu, i mislim da su u pravu, da važno mjesto sarajevskog župnika ne treba da zauzima jedan »solo-trinker«, koji se sve više odaje tome poroku. Bićete naimenovani kanonikom. Dakle, vidite i sami: »promoveatur ut amoveatur!«.
³
Nego, s vama hoću da se kucnem i ispijem čašu vina. Tako. Nazdravlje! Kao što vidite, umijemo i mi da potegnemo, velečasni, iako ne trošimo konjak i ne pijemo kriomice, sagnuti ispod pisaćeg stola. — A sad dosta! Abtreten!
⁴
Odlazite svi, jer ako ovako nastavite, sve što je moćno i ugledno promarširaće večeras ispred mene. Zahvaljujem, ali ne primam više čestitke, bar ne lično i usmeno. Što je previše, previše je. Godinu dana ja pred svakim od vas, od najrnanjeg do najvišeg, skidam šešir na ulici, a vi — ili me udostojite pogleda, ili ni toliko. A sada ovolika pažnja i tolike počasti! To se već teško podnosi. Nadimam se i dižem kao balon. Dosta! Napuštam salon i zgradu Zemaljske vlade. Hoću ovo veče da provedem sam, kod svoje kuće. Evo ovako, u ova četiri zida. Jer, pravo govoreći, i ovi što se zovu »moji«, suvišni su mi, ne shvataju me i ne žele mi dobro. I podmukli su. Da, podmukli. Evo, neko je iza mojih leđa opet natočio moju čašu, koju sam maloprije iskapio. To si ti, Lucija kćeri, a nagovorila te na to tvoja majka a moja supruga, gospođa banica, sa podmuklom namjerom da se tako što brže opijem, legnem i zaspim. Ona zna da mene vino brzo hvata, da me već poslije četvrte ili pete čaše savlada i obori u krevet. Ovo je peta, ili možda šesta. Tako ona misli da me se oslobodi, da me ućutka, i prekrati ovu moju svečanost. Ali nije dobro sračunala. Ko je natočio, taj neka i popije. Ja više ne pijem, i meni se ne spava. Nikad ovako slavno nisam bio budan.