Znakovi (5 page)

Prvih nekoliko godina proveo sam kao profesor u unutrašnjosti, a posle sam postavljen u jednoj gimnaziji u Beogradu. I tu je sada početak svih mojih nezgoda. To je bilo odmah, prve školske godine. Jednog sunčanog oktobarskog dana nešto me prosto isteralo iz mog malog stana i oteralo me pravo u glavnu ulicu, među onu gustu masu šetača i poslovnog sveta. Svratio sam u jednu knjižaru, a kad sam izišao, stao sam na samu ivicu pločnika i posmatrao gužvu i šarenilo kola i pešaka. Stojim ja tako, dok jedan malen i lep automobil naglo ukoči i stade tačno preda mnom, tako da je desnim prednjim krilom dotaknuo moje koleno. Iz kola iziđe jedna žena, dama, lepa i visoka, elegantna, i prođe pored mene tako blizu da me se dotače svojim rukavom. Šofer se vrati na svoje mesto, a ja ostadoh tu pored kola, vrlo iznenađen tim što mi se dešava. Gledam ispod oka šofera, ali on drema, ili se pravi da drema. Posle nekog vremena vrati se visoka žena. U rukama je nosila nekoliko paketića. Pre nego što je zakoračila da uđe u kola, ispade joj jedan paketić. Kao čovek koji zna red, ja se sagnem, podignem i dodam joj mali paket: manjeg u životu nisam video. Žena me pogleda zahvalno i nasmejano i pošto me dobro odmeri, da nije moglo biti sumnje ni zabune, trepnu čudnovato, kao da mi namiguje, ali sa oba oka odjednom. Ja skidoh šešir i poklonih se, kako je red. Tek kad kola krenuše, ja se zbunih i pocrveneh. Te noći nisam dugo mogao da zaspim. Sve hoću sebi da objasnim otkud to meni da se desi, i sve mi jasnije biva da ne može biti samo slučajnost: i ono naglo zaustavljanje kola, tačno preda mnom, i ono sa paketićem i, naročito, onaj znak očima. Ali, ako je znak, a znak jeste, onda mora nešto da znači. Šta je dakle htela da kaže? I ko je ta žena? Tako sam se pitao i prevrtao po krevetu dobar deo noći.

Sutradan, u školi, u razgovoru sa mojim kolegom romanistom navedoh govor, kao slučajno i ne kazujući ništa o mom doživljaju, na to kako žene ispuštaju paketiće na ulici i kako čovek mora iz učtivosti da ih digne. Kolega, mlad čovek, ali iskusan u tim stvarima, pravi viveur, znate, kaže smejući se:

— Pa to je stari trik koji žene upotrebljavaju kad hoće da učine neko poznanstvo. Ispuste ti neki predmet pred noge i ti moraš da ga podigneš. Ona zahvali i tako otpočne stvar, a posle se sama razvija dalje.

— Da li sve žene? I one otmene? — pitam ja.

— Pa sve, dabome. Samo, otmene ispuštaju fine paketiće, a obične nešto prostije — kaže on smejući se.

— Pa to je kao neki — znak?

— Znak, nego šta? I sad samo ne napuštajte trag, nego tjerajte zverku dalje.

Ne sviđa mi se njegov frivolni ton, ali vidim da u osnovi ima pravo.

Dakle, to je. Tako je kao što sam i sam mislio.

Kucnuo je i tvoj čas, kažem ja sebi, ali ti ga nisi odmah shvatio. Kako da saznam sada ko je ona lepa žena i gde da je opet nađem? Ako je to volja sudbine, a izgleda da jeste, onda ne smem da se oglušim, nego moram poziv da prihvatim. Jer, inače, zašto sam se godinama čuvao i uzdržavao, nego da jednog dana, kad naiđem na pravu... Naravno da to ne sme da bude neka neozbiljna stvar ni avantura, nego onako kako to odgovara mojim shvatanjima i mome položaju. Ali kako? Gde? — Dva dana sam proveo u toj mučnoj nedoumici. Ništa ne znam i ni na šta ne mogu da se rešim, ali nešto u meni stalno govori: tvoj čas je kucnuo. Trećeg dana prođem slučajno pored pozorišta — moj nemir nije mi dao da ostanem kod kuće — i vidim nekoliko velikih fotografija iznad kojih piše krupnim slovima: naša primadona Katarina Maranska. Odmah mi puče pred očima. To je bila žena iz automobila. Sad je moja zabuna bila još veća. Ja ne poznajem i nekako i ne volim taj umetnički svet. Tako sam vaspitan, a takva mi je i struka. Ali, najposle, ona je primadona. Slušao sam da ima ozbiljnih pevačica koje provode skroman život, ceo posvećen studijama i umetnosti. I te noći sam slabo spavao. A sutradan se rešim i uzmem sedište u Operi, pošto sam se prvo uverio da ona te večeri peva glavnu ulogu. Obučem se malo lepše. Uzbuđen sam zbog neobičnih puteva kojima počinje da kreće moj život. Ali, šta da se radi?

Već za vreme aplauza, posle prvog čina, izgledalo mi je da me je primetila u gledalištu, iako sam namerno aplaudirao umereno, kako ne bih ničim pao u oči, i puštao druge da se propinju i ističu. Ali kad dođe drugi čin i u njemu njena velika solopartija, razleže se aplauz na otvorenoj sceni. Moja poznanica se duboko pokloni dva puta, a onda se okrenu pravo prema meni, trepnu očima isto onako nasmejano i blagonaklono kao pre tri dana na ulici i, da bi zaturila trag, pokloni se i po treći put. Valjda je mislila da sam ja otpočeo aplauz, pa htela da mi zahvali. Drhtao sam od uzbuđenja. Predstava se nastavi, a ja vidim da žena i dalje koristi svaku priliku da me što češće i što značajnije pogleda. U jednom trenutku, za vrerne trećeg čina, njen se pogled toliko zadrža na meni da ja počeh, u neprilici, da crvenim i da se vrpoljim, jer mi je izgledalo da sva publika mora da to primećuje. Okrenuh se levo i desno. Zaista, moj sused sa levog sedišta gledao je ljubopitljivo i začuđeno u mene, kao i onaj sa desnog. Verovatno da su primetili njen pogled. Te noći sam slabo i nemirno spavao. Sva moja buduća sudbina otvarala se preda mnom, sa bezbrojnim pitanjima moralne i materijalne prirode. Činilo mi se da to, najposle, dolazi zaslužena nagrada za moje dugo i bolno iščekivanje. Osećao sam da se na tako jasne znakove ne smem oglušiti ni zaustaviti na pola puta, ali nisam znao šta treba da radim. Pomalo sam se ljutio i na nju što me dovodi u taj položaj, ali na kraju, šta je i ona mogla drugo da učini?

Posle dugog razmišljanja reših da se poverim onom mom kolegi romanisti. Živahan je i viveur, ali inače pametan čovek i uvek vrlo pažljiv prema meni. Ispričah mu sve. Najpre me je slušao začuđeno, kao da je i sam u nedoumici, ali onda mu se razvedri lice i on me udari snažno po ramenu. Čestitam, kaže, kolega. Čestitam! A, to je dakle ono s paketićem! Vama je pala sekira u med. Vi ste, kaže, podmukli i opasni osvajač, koji samo krupnu zverku goni. — Vidim da on shvata stvar na svoj način, olako i neozbiljno. Ali, što je glavno, vidim da ni on, po znacima koje sam mu ispričao, ne sumnja u moj uspeh i smatra da se stvar mora nastaviti. Nisam hteo da mu poveravam svoje dalje planove, ali sam bio čvrsto rešen da svar izvedem na čistinu.

Tih dana bio je 29. oktobar, moj rođendan. I upravo te večeri Katarina je pevala Tosku, jednu od svojih najboljih uloga. Posle dugog razmišljanja, ja se rešim da joj pošaljem buket ruža — to se, kao što znate, šalje pevačicama — i sa ružama naročito pismo. Kupim lep buket crvenih ruža i priložim pismo. U pismu joj stavim diskretno do znanja da sam razumeo i njen pogled, prvi put, u glavnoj ulici, pred knjižarom, i znake njene naklonosti koje mi je davala sa pozornice, i kažem da je njena naklonost našla u mom srcu punog odziva. Potajno sam se nadao da će u prvom činu, kad Toska treba da se pojavi sa buketom cveća, izići sa mojim ružama. Hteo sam, znate, da budem načisto. I, zaista, pojavi se ona sa buketom crvenih ruža. I sve ih pritište uza se i miluje pogledom. Slušam je i gledam u onom mraku i ne mogu svojim očima da verujem. Eto, nisam iskusan u tim ženskim poslovima, ali ipak, nisam se prevario. Ta žena, kojoj u zanosu aplaudiraju hiljade ljudi, voli mene. O tome sada ne može biti sumnje. Te noći nisam spavao, ali sada od sreće i od mnogih misli. Šta treba dalje da radim? Kako će se razvijati naš odnos? Kako da se sjedine dve dotle tako različite egzistencije? Sve sam to mislio i najposle zaključio da je najbolje da joj ponovo napišem pismo. U pismu sam zahvalio na znakovima pažnje i ohrabrenja, i odmah dodao da ja, razume se, ne želim da stvar ostane na ovome, nego kao čovek ozbiljan i na svom mestu smatram da treba da uzme dalji tok i nađe svoj prirodan i logičan završetak i, na kraju, tražim da se sada, kao što je prirodno, vidimo i porazgovaramo o svemu. Već sutra pre podne predao sam pismo vrataru Opere. Na moje veliko čudo, odgovora nisam dobio. Nisam znao kako da tumačim stvar. I opet se posavetujem sa onim kolegom, romanistom. Ispričam mu sve ono sa ružama u Toski. On mi čestita. Ali pravo objašnjenje za njeno sadašnje ćutanje ne može ni on da nađe. Smeje se. Takve su žene, kaže, nestalne i ćudljive, a ona još i primadona. I sve tako u šali i smehu, kao čovek viveur. Tako sam ne znam šta da radim. Osećam se kao čovek koji je u uspehu imao neuspeha, i nigde mira ne nalazim. I sam moj predmet postaje mi težak i dosadan.

Dva dana docnije nađem u svom sandučetu za pisma štampan program jednog dobrotvornog koncerta koji treba da se daje tih dana i na kome učestvuje i ona. Njeno ime je podvučeno crvenom pisaijkom. Kako sad ovo da razumem? Ovamo, ne odgovara mi na moje važno pismo, a ovamo ... Kupim odmah ulaznicu za taj koncert. Kad tamo vidim i moga kolegu romanistu i još nekoliko članova našeg kolegijuma. Bacaju poglede na mene i smeju se između sebe. Otkud baš i oni? To mi je malo smetalo. I uopšte, izgledalo mi je kao da me ona nije ni primetila, a zašto mi je onda poslala onaj program i podvukla svoje ime? A možda i nije ona? Ali ne, ne! Ko bi drugi mogao? I zašto? Rešim se da joj napišem još jedno pismo. Opet nema odgovora. Onda se setim telefona. Ali u telefonskoj knjizi nema njenog imena. Obratim se opet vrataru Opere. Neće da mi kaže njen broj. Dabome, veli on, kad bi primadone objavljivale svoj broj telefona, on ne bi povazdan prestajao da zvrji. Ne razumem i ne uviđam zašto bi njoj drugi ljudi telefonirali. Druga je stvar sa mnom. Najposle, uverim ga da je moja stvar ozbiljna i za dobar bakšiš on mi dade broj telefona. Odmah odem i potražim njen broj. Javi se oštar glas »Šta želite?« Meni se u radnji, kad uđem i kad me prodavačica dočeka tim rečima, podseku noge i obuzme me odmah želja da iziđem. Kažem ponovo svoje ime, izgovarajući jasno svaki slog. Posle malog ćutanja, odgovara mi isti glas da gospođica nije kod kuće i da se ne zna kad će doći. I zatvara telefon. Ostajem u potpunoj nedoumici. Još dva puta sam pokušavao da govorim sa njom telefonski, ali bez uspeha. Čim kažem svoje ime, ili mi odgovore da nije kod kuće ili se telefon, kao sam od sebe, zatvara.

Opet se posavetujem sa kolegom. On mi objašnjava šta može da bude: voli vas, ali ne želi da se viđa sa vama, jer možda nije slobodna, možda ima druge obaveze. Svašta može biti kod žena, kaže on, i smeje se glasno i bez razloga. To mi nije jasno, pravo da kažem, a nije ni ubedljivo ni logično, jer ako ima druge obaveze zašto bi meni davala onako nesumnjive znakove?

Nastali su teški dani za mene. Nesanica, nesposobnost da se smirim i saberem za vreme predavanja. I odnekud i kolege promeniše prema meni držanje. Sve se nekako okretalo kako ne treba. I sam kolega romanist nije više onako predusretljiv kao ranije. Šali se i hoće sa šalom da pređe preko stvari, a ne hrabri me i ne nagovara više na preduzimljivost. Ostavite, kaže, to su ženski kaprisi, i dobro je neko, ne znam sad više ko, rekao: voleti, znači stradati. Uzalud mu ja objašnjavam da ja nisam dete, nego ozbiljan čovek, da nisam uzalud ostao, evo, do svoje trideset i sedme godine čist i sačuvan, jer sam ljubav shvatao ozbiljno i duboko moralno i najposle, da nisam ja Katarini počeo da dajem znakove, nego ona meni. On mi ipak savetuje da se zadovoljim uspehom na odstojanju i da ne teram stvar dalje. Tada sam video da imaju pravo oni koji za njega kažu da nije ozbiljan čovek i koji ga nazivaju prevrtijivcem i spadalom. Viveur!

Tu moj sabesednik duboko uzdahnu, pogleda me pažljivo svojim plavim svetlim očima i odmah nastavi:

— Ne znam da li ste ikad bili u sličnom položaju — izvinite što sam indiskretan — da vas jedna žena voli i da vam o tome daje nesumnjive dokaze, da i vi nju isto tako volite, a da ne možete da se sastanete ni objasnite. To može da dovede čoveka do ludila, do ludila. Ali ja nisam čovek koji staje na pola puta. To ne. Jednom malom veštinom, i bez bakšiša, dobijem u Operi adresu njenog stana. I jednog dana, oko jedanaest sati pre podne, zaputim se i zazvonim. Otvori mi jedna postarija žena, oštra izgleda, čoškasta, i sva u crnini. Po glasu bih rekao da je ona ista koja me je na telefonu pitala šta želim. Promeri me pogledom.

— Jeste li vi iz pozorišta?

Misleći na ono što je bilo između nas na predstavi Toske, i inače u Operi, odgovorih:

— Da, to je ... iz pozorišta.

Žena me pusti unutra. Tek tada se objasnimo. Vidim da se kaje što me pustila da uđem. Tražio sam da govorim sa Katarinom, zahtevao da joj kaže samo moje ime. A žena je bila neumoljiva. Jednako je tvrdila da gospođica nije kod kuće. Dobro, rekoh, ja ću da čekam. Ne možete, kaže ona, jer ja odlazim poslom u varoš i moram da zaključam kuću. Povisi glas, povisih i ja. Svađajući se, iziđosmo oboje iz kuće. Rastajući se, rekao sam toj ženi da ću opet doći, jer moram da govorim sa gospođicom, a gospođica će znati i zašto. Žena zovnu nastojnika koji me isprati čudnim pogledom.

A sutra pre podne, upravo kad sam završio svoje časove i spremao se da odem do Katarine i da je po svaku cenu vidim, pozva me direktor u svoj kabinet. Najpre je zaobilazio u govoru. Žao mu je, kaže, što mu moje ponašanje, još donedavno besprekorno, daje sada povoda da bude nezadovoljan i da mora da me ozbiljno opomene. Na kraju, kaže mi da mu je poznato da sam pisao i telefonirao Katarini i da sam odlazio njenoj kući, i napastvovao je na sve moguće načine. Kad to čuh, krv mi jurnu u glavu i suze udariše na oči. Ja sam, dakle, nju napastvovao! Pomenu nešto i onog kolegu romanistu i neke neslane i bezdušne šale njegove koje zaslužuju kaznu; ali ja to nisam ni slušao; meni nije do šale. Hteo sam da se objasnim sa direktorom, da mu iznesem, kao pametnom čoveku, sve po redu, kako je i šta je bilo, ali grlo mi se steglo i reč oduzela pred tolikom nepravdom. Onda sam jurnuo iz direktorove kancelarije i otrčao u njen stan da tražim razjašnjenje zbog nezaslužene sramote koja mi je nanesena. Ona mršava žena u crnini isprečila se opet na vratima. Sudarili smo se, iako je, čini mi se, ni dodirnuo nisam, posmula je i odletela čak do zida. Hteo sam da joj se izvinim, da joj pomognem, ali ona je vrištila i dozivala u pomoć, kao da su razbojnici u kući. Onako ogorčen i ojađen, prošao sam pored nje da bih što pre došao do Katarine. Hteo sam samo da se objasnim, da je najučtivije i najmirnije zapitam na čemu sam, šta mogu da očekujem, kako da se upravljam, i kako sve ovo da razumem. Ali tada ugledam nju, Katarinu. Napola odevena i raščupana kao furija, protrčala je vrišteći kroz hodnik, upala u kupatilo, i tu se zaključala. I zašto? Od koga se zaključala? Kao da sam ja neki nemoralan i nasrtljiv čovek. Ah, Toska! A ja sam se tako našao odjednom kao budala, u tuđoj kući, prevaren i osramoćen kao niko. Obuzeo me takav sram i takav gnev da se nisam mogao smiriti. Činiio mi se da mi neki vatreni trnci raznose noge i ruke na sve strane, a u isto vreme da se predmeti od metala i porculana, kao nekom čarolijom, obaraju na mene i da sa treskom lupaju o parket i prskaju u parčad. Ali, pre nego što sam mogao da donesem neko razumno rešenje u toj glupoj situaciji, neko je zazvonio, pojavio se nastojnik kuće sa policijom.