Znakovi (9 page)

Gosti tog hotela bili su kao vetrom sneseni sa svih strana zemljine kugle. Tu je bilo i skandinavskih studenata, i poljskih pijanistkinja u traganju za dobrim i uglednim profesorom i za brzom slavom, i južnoameričkih emigranata, i ostarelih francuskih i stranih parova koji su se povukli iz života.

Takav jedan bračni par živeo je do moje sobe. Starac i starica, ljudi otmena izgleda, ali toliko nesavremeni u nošnji i držanju da su više ulivali neko avetinjsko poštovanje nego što su izazivali osmejak. Izgledali su kao živi modeli na nekoj pokretnoj izložbi kostima i naravi s kraja prošlog stoleća. I što je najčudnije, to odelo na njima nije bilo pohabano ni sirotinjski dotrajalo, nego dobro očuvano i negovano. A oni su ga nosili sasvim prirodno i neusiijeno, kao dobri glumci koji svoje pokrete saobražavaju duhu i vremenu kostima koji imaju na sebi, i u svemu se držali kao da je ceo svet oko njih isto tako odeven po modi od pre pedeset godina.

Ona je bila koščata, sasušena žena, a on pognut i uveo čičica sa živim crnim očima i srebrnim negovanim zaliscima na još uvek malko rumenom licu. Znalo se da su došli iz Austrije, da je ona Jevrejka i da su zbog toga napustili zemlju na nekoliko nedelja pre dolaska Hitlerovih trupa, a da je on nekad bio trgovac slikama i antikvitetima, veliki stručnjak u tom poslu, sa jakim vezama u mnogim zemljama, naročito u Francuskoj.

Bili su nerazdvojni i mogli ste ih sresti svuda u blizini našeg hotela, na klupama mladog parka ili pred nekom od malih kafana. Na hotelskom stepeništu učtivo su pozdravljali susede, učtivošću XIX veka, ali nisu se družili ni s kim, nit su se posle jela zadržavali u trpezariji ili u minijatumom salonu.

Tako je to dvoje već prestarelih, nepoznatih ljudi starilo tu, na moje oči, kao da sa svakim danom bivaju bar za mesec stariji. Nije na njima bilo znakova bede, nego neke teške emigrantske izgubljenosti i beznađa. Kao vezani jedno za drugo, a odvojeni od celog ostalog sveta, oni nisu hodali nego mileli, kao što buba mili uz slamku bez određena pravca i vidljiva cilja. Teški sami sebi i nepotrebni svetu oko sebe. Tako su se kretali dok su mogli, celu jesen i zimu, a kad je već stalo da osvaja proleće, »stari gospodin« je zanemogao. (Prvi put se desilo da se čudni par nije pojavio na ručku). A dva dana docnije upala je kod mene sobarica i rekla mi da moj sused umire. Naišla je i gazdarica. Gonjen nekim nemirom koji u takvim prilikama valjda svaki čovek oseti, izišao sam i ja, želeći da se nađem toj staroj ženi, iako nisam znao tačno u čemu bih joj to mogao pomoći. Sve se svršilo bez uzbuđenja i suvišnih reči.

Kad je starac izdahnuo, žena je napustila sobu i nije se u nju vraćala dok nisu stigli ljudi sa kovčegom, zatvorili u nj mrtvaca i odneli ga u mrtvačnicu. »Ne treba da ga vidi mrtva«, rekla je gazdarica. A da za to vreme ne bi sedela dole u tesnom i uvek hladnoni salonu, ponudio sam ženi da pređe kod mene gdje je bilo šire, svetlije i toplije. Prihvatila je.

Sedela je u fotelji, pored staklenih vrata koja vode na balkon, sva u svojim haijinama od teškog štofa, somota i raznobojnih čipaka, vezova i šljokica. Nepomično, u atmosferi one naročite učtivosti svoga vremena, koja čoveka obavezuje pri svakom pokretu i u svakom trenutku, a koju ta vrsta ljudi ne odlaže nikad, ni u najdubljoj šumi, ni noću kad je sama i neviđena u svojoj postelji. Nudili smo je da nešto pojede ili popije. Sve je odbijala i pri tom je ličila na kip koji i ne zna za hranu i piće. Na kraju, ipak je pristala da popije malo kafe u koju je gazdarica, sa onom velikom životnom mudrošću koju francuske žene pokazuju u malim stvarima, brzo i neprimetno ulila pola čašice konjaka.

Starica je malo oživela, ali njen razgovor se kretao u najužim granicama, hvalila je ne samo moju sobu nego i moj ukus, sudeći po jedinoj slici na zidu, koja i nije bila moja. O pokojniku nismo progovorili ni reči. A kad su javili da je sve svršeno i da je sanduk odnesen u mrtvačnicu, žena je učinila pokret kao da hoće da ustane i da se oprosti. Zahvaljivala je, ali je i dalje sedela. Na njenom licu prvi put se pojavilo nešto kao grimasa plača, ali jedva primetna. Sasvim slabo poigravanje očnih kapaka, bez traga suza u sasušenim i izbledelim očima. Rekao sam joj da joj i dalje stojim na raspoloženju. Ne znam kojim sam rečima to rekao, tek starica je, nadovezujuči na moj govor, stala da priča. To što je govorila nije bilo mnogo ni naročito, ali ipak neočekivano i u očiglednoj suprotnosti sa njenim navikama i celim njenim držanjem pre i posle toga.

Težak je ovakav gubitak, rekla je otprilike, a naročito u ovim godinama i ovakvim okolnostima. Ali ona ima sestru udatu u Engleskoj, i otići će tamo da živi.

Da, rekao sam i ja neodređeno, to je sreća; bar će imati nekog svog, s kim da razgovara, i tako.

Razgovor, tako reći, kraj mrtvaca. Ali tada je starica, ostajući nepomična, svojim bezbojnim glasom, u kom se ipak osetila neka tvrdoća i nešto kao ponos, neočekivano rekla:

— Ja na razgovor nisam navikla.

Opet joj je preko lica prešla, kao senka, tanana grimasa plača, i nestala.

— Preko trideset godina smo proveli, moj pokojni muž i ja, u braku. A to je bilo trideset godina ćutanja. Evo sad, ne mogu da se setim da mi je ikad išta kazao osim neophodnih poslovnih stvari i životnih sitnica. Stideo se kad ja govorim u društvu. To sam ubrzo primetila. A kad bismo ostajali sami, on je ponajviše ćutao i nije krio da ga svaki moj pokušaj razgovora smeta u mislima. Našli smo neki način sporazumevanja, i razumeli smo se dobro, ali razgovor to nije bio nikada. U početku mi je bilo teško, izgledalo je neizdržljivo, a posle sam se pomirila. Vek smo proćutali jedno pored drugog.

Njeno mrtvo lice opet je jedva primetno živnulo. Da li se meni učinilo, ili je preko njega stvamo prešao neki izraz čuđenja, nešto kao slab osmejak? Žena je, nastavljajući, zaista rekla:

— Da, čudno je to. Ali najčudnije je ono što se desilo noćas. Prva dva dana bolovao je miran i ćutljiv kao uvek. Ni sa doktorom nije gotovo ništa govorio. Ali poslednje noći, pred zoru, dozvao me je, uhvatio me za ruku, govoreći da je sve oko njega tamno i da je u toj tami neizdržljivo strašno. U sobi su gorele sve sijalice. On je ponavljao da je tamno i strašno, i molio me da govorim, da mu pričam. »Sta da ti kažem?« — »Reci nešto, ma šta, samo govori!« — I tako je neprestano ponavljao, jednako me moleći da govorim. Bila sam iznenađena i zbunjena. Htela sam da mu pomognem, da ga utešim, stavila sam mu ruku na čelo, ali reči jedne nisam umela da nađem ni da progovorim. Padao je na mahove u agoniju i ćutao, ali čim bi malo došao sebi jednako je ponavljao, preklinjući me: »Govori, Paula, govori! Kaži šta bilo, ma šta, samo reci nešto, reci!« — Tako sve do jutros, kada je izdahnuo. A meni se stegla usta i zaista reči jedne nisam uspela da izgovorim, iako sam živo želela i iskreno nastojala da to učinim. Gukala sam mu kao detetu i trljala mu ruke koje su stale da se hlade, ali reči, reči nisam umela, nisam mogla da kažem.

— Čudno!

Rekao sam to u mučnoj tišini koja je odjednom nastala i koju je valjalo nekako prekinuti. I to je bilo sve što sam, zbunjen i iznenađen ovim nastupom iskrenosti, našao da kažem.

— Da, da, čudno! — rekla je starica.

Oči su joj se smračile i kapci malo zacrveneli, ali suza nije bilo.

Sve je to trajalo svega nekoliko minuta. I sve je bilo rečeno stvarno i tvrdo, i nije ni po čem ličilo na neprijatne intimne ispovesti. Onda se starica digla, nekako odlučno, i napustila me sa nekoliko običnih reči svoje starinske učtivosti, koje nisu imale veze sa onim što je ovako neočekivano izgovorila, sedeći nepomično u fotelji.

Tako se, posle nekoliko dana, i oprostila sa mnom, zahvaljujući mi istim formulama na dobrom susedstvu i maloj usluzi onog dana. I otputovala je u London, sa obilnim prtljagom u kojem je negde bila i urna sa pepelom njenog muža.

Ostao sam na stepeništu malog urednog hotela, u svesti sa slikom čoveka koji je u najtežem času uzalud tražio jednu jedinu reč, kao kap vode u pustinji, i sa mojim nedoglednim razmišljanjima o životu ljudi i o smislu i vrednosti reči. Posle nekoliko dana sam otputovao i zaboravio.

A te misli su, evo, sada odjednom preda mnom, iste i isto onako bez kraja i rešenja.

* * *

Iz mog unutarnjeg razgovora sa samim sobom trgla me i probudila nagla promena. Mrkozelena brza reka predela počela je da usporava svoj tok, pa da tamni, i najposle se zgusnula u sive, krute mase. Šum govora pored mene dopirao je lagano do moje svesti i bivao sve jači i razgovetniji.

— Beograd. Vidiš, vidiš, bogati. Kad pre Beograd?

To je govorio Demežan, koji nije bio ni prestao da govori. Gledao sam ga kako, i dalje govoreći, skida i pažljivo sprema svoj uredni prtljag i otresito i bez pogovora doziva nosača kao da je oduvek tu i samo njemu na službi. Zatim se oprostio sa mnom, kratko i sa mnogo brzih reči, uveravajući me kako je potrebno da se jednom nađemo i na miru malo duže porazgovaramo.

Nosio sam svoj prtljag, u reci sveta koji je sporo napredovao ka izlazu. Ispod sebe sam video Demežana kako u živom razgovoru sa nosačem brzo odmiče napred, probijajući se kroz gusto mnoštvo ljudi, lako kao da su senke.

Ja sam napredovao teže i sve više zaostajao. Moj unutarnji monolog je umuknuo. Sporo me prožima topli i bučni život beogradske stanice i polagano potiskuje i prekriva beskrajnu pustinju smrtnog ljudskog ćutanja, koja je tako neočekivano bila iskrsla u meni.

To je bilo pre nekoliko godina. U severoistočnom delu zemlje, kao što se to kaže u meteorološkim izveštajima. Bila je neka proslava, neka tristagodišnjica, jedna od onih kulturnih svečanosti koje naši ijudi iz tih krajeva umeju lepo da organizuju. Sve je bilo dobro. Bez mnogo govora, bez imalo dosade. Svečana sednica, koncert, zajednička večera. Osečao sam se prijatno, u nekom pomalo uzvišenom raspoloženju. Prošlost, koju smo proslavljali, izgledala mi je jasnija i svetlija nego što je to obično kod mene slučaj. Sadašnjost, topla, radna i lepa, oko mene razumni, preduzimljivi ljudi. Budućnost, u svakom pogledu daleko iznad sadašnjosti. Kad god čovek oseti tako potpuno zadovoljstvo sa sobom, sa svim oko sebe i sa onim što je bilo i što će biti, to predstavlja za njega opasan trenutak, potpunu demobilizaciju onog najnužnijeg, minimalnog opreza koji je vezan sa postojanjem i održavanjem svakog živog bića. U takvom trenutku pune euforije, kad osećate potrebu da prema svakom budete i ljubazni i poverljivi, nailaze na vas neprimetne sitne ili krupne neprijatnosti.

U svom dobrom raspoloženju, razgovarao sam sa svakim, odgovarao na sva pitanja, prihvatao svaku temu. U toku te večeri, već potkraj, prišao mi je čovek koga dotle nisam bio ni zapazio, izgledalo je kao da je sad stigao. Pojavio se odnekud, kao ona trinaesta vila koju su, kako se priča u bajci, zaboravili da pozovu i koja je sada došla da se sveti.

— Ja sam Nikolić.

I vi ste verovatno primetili da u nas ima takvih ljudi, naročito u manjim, izdvojenim sredinama, koji vam kažu svoje ime kao da se radi o imenu neke opštepoznate svetske firme. »Ja sam Nikolić« kažu, a izgovaraju to tako kao da je Nikolić jedan na svetu i kao da svi ljudi znaju, i moraju da znaju, bar po čuvenju, to jedinstveno ime, iako niko od njih ne zna puni smisao i celu težinu toga imena.

Kako nisam pokazao ni čuđenje ni radosnog iznenađenja, preko njegovog lica prešla je laka i stroga senka negodovanja. Stisnuo mi je čvrsto ruku, pogledao me značajno, poverljivo i malo prekorno. Odmah me je povukao u stranu.

Bio je predsednik mesnog suda, sada u penziji. Sitan čovek, prosed, staromodno i gotovo siromaški odeven, ali čist i dobro izbrijan. Dostojanstveno i tužno-svečano držanje, kao kod čoveka iz građankog društva koji se sprema da vam izjavi saučešće ili da ga primi od vas. Velike čvornovate, već staračke ruke, sive i isperutane, kakve se vide kod hirurga, mnogo prane jakim sapunom i oštrom četkom. Uopšte, ceo čovek je bio, po boji kože, odela, kose i očiju, sivkasto-zelen. A te dve ruke bile su uvek sklopljene, ili sastavljenih dlanova ili prepletenih prstiju, kao što je to slučaj kod ljudi koji uzalud traže oslonca u svetu i, ne nalazeći ga nigde, hvataju se jednom rukom za drugu. Zeleno-plave bistre oči, koje se naizmenično smeškaju i mrače. Oči kakve se vide kod manijaka koji svojim pogledom hoće mnogo više da saopšte ono što nose u sebi, nego da posmatraju oko sebe i da saznaju nešto o onom sa kim govore.

Hteo je, kaže, da govori sa mnom. Ima autobiografiju — tu je snizio glas i bacio strog i nepoverljiv pogled na svoje sugrađane koji su glasno razgovarali u grupama, oko nas — i hteo bi da je objavi. Obimno delo u kome je opisan njegov život, a taj život je pun zanimljivih događaja, putovanja i susreta. To ide još od prvog balkanskog rata, u kom je učestvovao kao dobrovoljac. Otišao u Srbiju i prijavio se. Tu je ceo prvi svetski rat. Tu su mnogi nacionalni i socijalni problemi, sve sa statističkim podacima, originalnim tumačenjima i zapažanjima na terenu. Tu su i njegovi književni i naučni planovi, koje nije stigao da ostvari ili uspeo da izda, zbog prilika i uske sredine u kojoj živi. Mnogi vrlo ugledni ljudi izrazili su mišljenje da bi tu autobiografiju svakako trebalo podneti nekom izdavačkom preduzeću.

Čestitao sam mu i savetovao da stvar što pre štampa, ali on me pogledao kao čoveka koji ne zna šta govori.

— Pa o tome sam baš i hteo da govorim s vama. Znate, u ovoj sredini to ne ide; nemaju ljudi razumevanja.

U svom vedrom i druželjubivom raspoloženju, ja sam ga i dalje hvalio i hrabrio, izražavao nadu da će ipak delo izići i mišljenje da treba svakako da iziđe.

— Ne, ne! Naša sredina nema za to razumevanja.

U nas se mnogi ljudi žale na »sredinu«, i ne bez razloga, ali se žale toliki i tako mnogo i često, da je reč »sredina« počela da gubi svoj smisao i da postaje opšti razlog svakoj nezgodi pojedinaca, otprilike kao reč »satana« u srednjem veku.

Dok sam ja to mislio, nisam ni primetio da je čovek preda mnom napustio stav molioca i da je, govoreći još jednako o sredini, upro prst u moje grudi, da me gleda i da mi govori kao da ima pred sobom đaka koji ima sve uslove da bude odličan, ali sa svoje strane ne pokazuje volje i ne čini napora koliko bi trebalo.

— Tu biste vi mogli i morali da pomognete, ne zbog mene, nego zbog stvari. Kad biste stvar pročitali, vi biste se uverili i vi biste mogli lako naći i izdavača.

Potpuno otrežnjen, počeo sam da se branim. Ali sudija je govorio dalje tiho i sve upornije, kao da želi da me svojim rečima prikuje za mesto.

— Ja vas molim da pročitate. Baš vi treba da pročitate. A posle, kad vidite o čemu se radi, ja sam siguran da ćete sami tražiti puta i načina da stvar bude što pre objavljena. Jer, to je vaša knjiga; zbog takvih ljudi kao što ste vi, ja sam je i pisao.