Znakovi (14 page)

Anica zna dobro tu priču, ali ona je svaki put prati i proverava u svom jakom pamćenju da li četkar štogod menja, oduzima ili dodaje. I začudo, priča je svaki put do sitnica verna i jednaka, kako samo pričanje izmišljenih doživljaja može da bude.

— Da, da, draga moja, nije gazda Andrija neka zadušna baba — kaže čovek u spavaćici nekim uvređenim glasom i prekorno, iako žena nije ništa rekla, a gornja usna mu na jednoj strani lako podrhtava.

Žena, u neprilici, obara pogled.

Najposle, čovek se rešava da legne, gasi svetlost, umotava se u jorgan od ružičaste svile, da brzo zaspi, uz neko lagano gunđanje koje biva sve tiše. A rasanjena žena širi oči i u tami gleda neprestano nepravilne oblike gomilice koju jorgan i njen zaspali muž stvaraju tu pored nje. San joj neće na oči.

Prve godine ona je slušala muževljeva hvalisanja i sitne priče u kojima je on uvek velika ličnost, slušala bez uzbuđenja, gotovo bez ikakvog učešća sa svoje strane, uzdržavajući se da ne zeva i pretvarajući se da je stvar bar donekle zanima. Ali njegova pričanja su rasla, bivala sve duža i smelija, sve nasrtljivija i čudnija. Počelo je da joj se gadi. Izgledalo joj je nedostojno da mora satima da sluša hvalisanja i izmišljotine ovoga čoveka i da pokazuje pažnju i iskreno učešće. Vređalo ju je što on misli da pred njom kao pred mrtvom stvari ili stvorenjem bez pameti može da pusti maha svojoj uobrazilji i ne smatra za potrebno ni da obuzda svoj jezik, ni da umeri svoje laži i maštanije. Još kao devojka ona je slušala od udatih žena i drugarica da ima nevaljalih i nastranih muškaraca koji imaju bolesne prohteve i koji traže od žena nedostojne i neprirodne stvari. Ona ne poznaje ni takve ljude ni njihove načine, ali ovo što radi njen muž moglo bi, kako joj se čini po njenom osećanju, biti to ili nešto slično. U svakom slučaju, ona se oseća kao stvorenje koje zloupotrebljavaju i zlostavljaju na bezdušan, podmukao, a prividno bezazlen i dopušten način. Ona se stidi zbog svega toga. Boli je i peče neizdržljivo, svakim danom sve više, to duboko osećanje poniženja i stida, ali umesto da taj bol izazove u njoj prirodan nagon za samoobranom, on joj oduzima potpuno reč, koči pokret, ubija svaku odluku još u samoj zamisli. A ta njena pasivnost i neotpornost podsticala je još više četkara da se smelo i bezobzirno zaleće u sfere hvalisanja i junačenja. Ta zdrava i pametna žena, razbuđena a nezadovoljena u svojoj jakoj ženskosti, mogla je jednim pokretom svoje snažne ruke da obori sitnog čoveka, da ga povije u njegov jorgan kao neku nakaznu bebu i da mu pripreti da spava, mogla je jednom rečju da ga ućutka i dozove pameti, i da mu pokaže koliko je lud kad tako govori i još luđi kad misli da ima nekoga ko je toliko lud da ga sluša i da mu veruje. Mogla je i želela je svom dušom da to učini, pa ipak nije nalazila snage za to. I kao ukleta, morala je da sluša ono što je prezirala, da gleda ono čega se gadila i da trpi ono što je mrzela. I puštala je svako veče da četkar izvodi pred nju kao pred najmljenog svedoka svoju maskaradu laži i nezdravih tlapnji.

A kad on, zasićen i zadovoljen, legne i zaspi, ovako kao sada, ona tek onda potpuno oseti izuzetnu težinu i nakaradni jad svoga položaja. Oseća se unižena, zgužvana i uprljana, kao da su o nju otrli neke vlažne i nečiste ruke, a zatim je bacili u ovu mračnu dubinu. Pomišlja da bi trebalo da se brani i spasava, ali ne vidi kako. I nesreće imaju svoje kategorije. U koju spada ova? Izgleda da to ne može da se odredi. A ono što ne može da nađe mesta ni u jednoj od postojećih kategorija, treba svak da snosi sam, jer tome nema leka. Jedan čovek, pogotovu jedna žena, mora u odbrani svojih prava i svoje ličnosti da se osloni na druge ljude i na svoje pravo onakvo kakvo je formulisano u zakonima, ili bar u shvatanjima i navikama društva. A na šta ona može da se požali u ovom prividno savršenom braku? Kako da kaže drugima da je zlostavljana na izuzetno ružan i tako nepodnošljiv način, da mora da beži i da se spasava ako neće da izludi i svisne od dosade, stida i gađenja nad njim i nad samim sobom? Kako da dokaže da je život u ovoj čestitoj, bogatoj kući uz muža, pametnog, ljubaznog, sređenog čoveka — nepodnošljiv? I zbog čega? Kako da to učini, kad ni sama pred sobom ne ume da se izrazi, kad ni ovde među četiri zida, pred samim ovim kukavcem, ne nalazi snage da se odbrani i zaštiti? Zna samo jedno, da pati i da dugo neće moći izdržati. Možda to i jeste prava, velika i potpuna ljudska nesreća, kad je čovek nem od gađenja i ukočen od stida zbog onoga što drugi sa njim čine, tako da ne ume i ne može da brani svoje pravo, nego mora, pored toga što je žrtva, da uzme na sebe i izgled krivca.

U ovim trenucima ona najčešće misli o bežanju iz ove kuće. Kao što se u detinjstvu, ovako u toploj postelji i tami, mašta o fantastičnim doživljajima, velikim srećama i čudnim uspesima, tako ona sada zamišlja kako bi i divno i strašno bilo napustiti ovu kuću i ovoga čoveka. Jednom odlukom i jednim pokretom osloboditi se svega i zauvek. Oseća dobro koliko bi to smelo bilo, koliko bezumno i kako strašno po nju i nerazumljivo u očima porodice i sveta. Uviđa da je to nemogućno i neizvodljivo. Pa ipak, već minut docnije uhvati samu sebe kako opet zamišlja svoje bekstvo do u sitnice. U trenutku kad nikog nema u kući, pobacati u svoj devojački kofer najnužnije stvari, samo one koje je donela, i okrenuti leđa svemu. Prosto se vratiti u malu očevu kuđu na periferiji. Tu su pored oca još i najmlađa sestra i brat. Ona studira filozofiju i piše stihove, a on je bolešljiv i ne voli da radi, ali lepo svira u gitaru i tako je dobar da ima nadimak »anđelska duša«. Istina, otac je nabusit, čovek na svoju ruku. Istina, kuća je teška. Posla mnogo i uvek ponešto nedostaje. Ali šta je to sve prema ovome ovde? Kao neostvarljiv san i nedostižna sreća izgledaju joj sada sirotinja i kulučenje njenog nekadašnjeg života, kao nešto što se ni po koju cenu i ni na koji način ne može postići kad se jednom napusti. Jer ona zna dobro da je otac ne bi ni primio u kuću, da bi se našla sama, protiv celog sveta, da bi bekstvo značilo nelogičan i strašan korak, isto što i samoubistvo. I žena sklapa oči čvršće i, budna, ipak uporno sanja i dalje svoj san o bežanju očinskoj kući.

Sve su češći i sve duži bivali ti časovi bez sna, u kojima ona leži pored male humke zaspalog čoveka, koji će prvom prilikom, u razgovoru sa gostima, kazati skromno, a samouvereno:

— Ko radi, taj ne zna šta je nesanica. Otkako znam za sebe, ja zaspim u istom trenutku kad legnem, i ne pamtim da sam ikad išta sanjao.

Zna ona tu rečenicu napamet, kao i sve ostalo.

I dok to misli, mlada žena oseća bol u otežalim dojkama, bol koji raste, raste i nagoni je da pritiskuje prsa obema rukama, ali tada se bol razlije po telu i ona guta jauk sa suzama. Mišići na bedrima poigravaju tako da je njene rođene noge gone da ustane. Dušnik joj svaki čas poleće ka ustima i oduzima dah.

Tako bdi i tako u neko doba i zaspi, kad je njen umor uveri da je uzaludno tražiti izlaz tamo gde ga nema i da će sutra biti, bogzna kako i otkud, bolje, bolje ili bar drugačije.

A sutra je isto, i gore.

Do podne se oseća još nekako mirna i zaštićena. Između nje i sinoćnje večeri stoji pregrada od malo sna i zaborava. Gubi se u izdavanju naredaba i sitnim kućnim poslovima. Ali već oko podne počinje strah od noći i onoga što ona može da donese. A može da donese sve.

U neodoljivoj potrebi da uzdiže sebe i nipodaštava sve što živi i stoji pravo, četkar je svake večeri razarao i obarao poneku ustanovu, neku struku ili neku istaknutu ličnost, i na tim ruševinama postavljao svoj sopstveni lik u natprirodnoj veličini svoje dugo tajene, razbesnele i groteskne mržnje na sve, i svoje zavisti svakome na svemu. Tada je pod svetlošću njegove kritike i ironije sve oko njega ispadalo nejako, nedovoljno i nesavršeno: državna uprava, vojska, privreda; pa i sama crkva, za koju je pokazivao još najviše poštovanja, bila je suviše liberalna i labava u svojoj organizaciji. Radništvo je raspušteno i nedovoljno iskorišćeno, sudovi suviše blagi i spori, sve vlasti zaražene mekuštvom i neradom. Svi ljudi pokvareni ili nesposobni i lenji. Ukratko, svet pun rugobe i nesavršenstva.

Bilo je i večeri kad je gazda Anđrija vodio svoju ženu u pozorište. To su bili za nju radosni sati. Od detinjstva je volela pozorište, naročito operu. Osim toga, za nju je bio srećan svaki trenutak u kom nije morala da bude nasamo sa mužem, jer tada je on bio onaj mirni, ozbiljni gazda Andrija, sa svojim poznatim »lepim načinom«, bez traga onog samo njoj poznatog naličja.

Kad bi se vratili iz pozorišta, žena je uvek nastojala da što pre legne, izbegavajući razgovor, kako bi u sebi sačuvala ono raspoloženje svetlog i toplog uzbuđenja koje u njoj ostaje posle pozorišnih predstava, naročito posle muzike i igre. Ali je sve ređe u tome uspevala. Četkar ju je gonio do u postelju. Pošto bi dugo i pažljivo izvodio svoje spremanje, kao neku liturgiju u čast samom sebi, našao bi se pred ženom koja je već unapred strepela, prikleštena u krevetu, iz koga nije bilo bekstva ni spasa. Nadugo i potanko joj je objašnjavao tada kako balet Narodnog pozorišta ne valja ništa, kako je sve na pogrešnoj osnovi, nesavesno, nesposobno, slabo, aljkavo. Nadnosi se nad nju i dokazuje kako slavni igrač Krajevski, koga su gledali te večeri, uživa nezaslužen glas, kako je večeras mlako i nemuški igrao mladog viteza oko usnule princeze.

— Šta misli taj lepotan, da je sva veština u bademastim očima i ufitiljenim brčićima? Zar onako prilazi zaljubljen čovek ženi za kojom čezne? Nisam igrač ni umetnik, niti je to moj posao, ali dođe mi da se dignem pa da mu ja pokažem kako se to radi. AIi, ne bio im ja dirigent i baletmajster! Ne bi kod mene bilo vrdanja ni zabušavanja, to možeš da budeš uverena, niti onog kobajagi skakutanja hop-cup. Imali bi oni meni da stoje na prstima i da se vrte oko sebe dok im krvavi svetlaci ne počnu da skaču. Imao bi taj da leti kad ja samo okom krenem — razumeš? — a ne da se krevelji i čengija, a ovamo veliku platu prima i zove se umetnik i igrač.

I, onako opremljen za spavanje, dugoj spavaćici, bez zuba, sa vatom koja viri iz nosa i uha, četkar se naginje nad ženom u krevetu i diriguje nemom orkestru i nevidljivim igračima, strogo i neumoljivo, a zatim se propinje silovito i pokazuje kako bi, po njegovom mišljenju, trebalo da radi slavni igrač oko princeze na sceni.

I sve se to završi njegovim tvrdim, bezobzirnim snom, na koji je on tako ponosan, i njenom bolnom nesanicom. A sutra naveče ponavlja se ista igra sa drugom sadržinom.

Ona ne zna više ni kako sebi da to objasni, ali samo vidi da se njen muž po svršenom poslu, kad posle večere ostane s njom nasamo, prosto pretvara u čudovište. I svake večeri to je neka druga uloga koju on pred njom igra, svaki put sve manje logična i verovatna, sve odvratnija i strašnija. Ona ne nalazi snage da ga u tome spreči, ni da se brani, sluša ga sa dosadom, sa gnušanjem, pa sa užasom, jer nju od tih razgovora počinje u poslednje vreme već istinski strah da hvata. Zna da je sve samo naklapanje nemoćnog jadnika, koji noću, u časovima posle trezvenog dnevnog posla i pre mirnog noćnog sna, otvara svoj vašar čudovišta i pokazuje svoje, svetu nepoznato, naličje, i to samo pred njom, ženom koju hrani i odeva i pred kojom, dosledno, ne mora da ima nikakvog stida ni obzira. Zna, pa ipak je hvata strah. Jer u svom hvalisanju i nabrajanju svega što bi on mogao da uradi, da je nešto onaj i onakav kakvim se u tom trenutku zamišlja, četkar je već odavno prešao granice ne samo onoga što je verovatno i mogućno nego i onoga što je dopušteno i prirodno.

Sad su večeri sve češće bivale za njega prava orgija sujete, žudnja za vlašću, pomame za silom i slavom i bogzna još kakvih nagona koje je preko dana krio, ili za koje ni sam nije znao da ih nosi u sebi — a za nju potajni užas i sve duža nesanica. I svaka stvar je mogla da posluži kao povod. Razgovor pođe, na primer, od jedne opšime vesti iz kriminalne hronike. Na pustoj poljani, ispod železničkog mosta, nađena je mrtva neka žena, strankinja, izbodena nožem. Žena je bila mlada, lepa, otmena, očigledno iz boljeg društva. Ceo slučaj bio je neobjašnjiv. Sva se štampa raspisala o njemu i svi se pitaju: ko je tajanstvena lepotica? Ko su ubice i kakav bi mogao biti povod zločinu?

Gazda Andrija čita najpre naglas reportažu o zločinu, a onda se zavali u fotelju i sa značajnim osmehom govori ženi:

— Budale! Šta tu ima mnogo da se pita? Zar je malo tajnih društava ili špijunskih organizacija? I zar je jedna takva lepotica u njihovoj službi? A sa tim društvima ti je ovako: vrbuju te i ti uđeš; zakuneš se, zakuneš se na revolver i kamu da ćeš bez pogovora izvršavati sva naređenja i da nećeš nikad i nikome odati tajnu. Posle, pogrešiš nešto ili odaš, i već si osuđen. Spasa ti nema. Kad se najmanje nadaš: nož u leđa. Tako i treba! Tu nema milosrđa ni oklevanja. Da mi je rođena sestra, ja glasam: smrt. I presuda se izvršava, automatski, munjevito. Ako treba, izvršavam je sam svojom rukom. Razumeš? I sad se ova blesava i mekušna policija rastrčala i raspričala. Te »radi se o cmomanjastom snažnom čoveku visokog rasta«, te ovaj bi mogao biti, te onaj je isključen, a za ovoga nije verovatno. Ništa oni ne znaju, ja tebi da kažem. Svi su oni slepci i slabići, i po sebi sude i ostale.

Gazda Andrija se diže, prilazi bliže ženi:

— A možda je ubica baš onaj koji je po mišljenju naše mudre policije »potpuno isključen«, na koga niko i ne pomišlja. Možda nije ni cmomanjast ni visok. Možda šef kriminalne policije prolazi svakog dana pored njega, i pozdravljaju se kao stari poznanici. Možda ih ubica sa uživanjem posmatra kako lutaju, vodeći istragu u sasvim pogrešnom pravcu, i smeje im se u sebi. Ha, ha, ha, ha!

Gromko se smejući, četkar obiđe jednom oko stola i opet se nađe lice u lice sa ženom.

— Ko je da je, taj je majstor u svom poslu, čovek u kome damar jedan ne zadrhti kad ima da se izvrši kakav zadatak u interesu viših ciljeva, čovek sigurna oka i još sigumije ruke.

Četkar podiže stisnutu pesnicu i gleda ženu oštro, pravo u oči.

— To mogu da kažem, jer takav sam i sam. Svi misle: gazda Andrija ljubazan, mek čovek, dobričina, a ne znaju i ne slute ko je i šta je Andrija Zereković! Ha, ha! Nisam ja bubica ni bravak, nego arslan, arslan, i to onaj potajni, najopasniji. Razumeš? Eto, ja znam da i ti misliš kako ja ne bih ni u snu mogao da ubijem tako nekog prestupnika kao što je ova žena na poljani.

Četkarevo lice se preli, kao svetlošću, osmejkom punim sažaljenja i prezira koji dolazi sa visine.

Žena obara oči, krv joj udara u obraze, usne se miču, ali ne nalazi reči.

— Eto, vidiš da misliš — nadnosi se četkar inkvizitorski nad nju — vidiš da sam pogodio. A to je zato što me ni ti ne poznaješ, kao ni ostali. E vidiš, kad se radi o načelu, o interesima neke svete stvari kojoj sam se zakleo, za mene je ubiti ovakvu jednu belosvetsku skitnicu u svili i krznu isto što i popiti čašu vode. »Izdala si — zna se šta te čeka!« Prvi udarac tu, ispod vrata, gde prolazi glavna arterija — na! — a zatim još tri udarca, jedan u leđa i dva u grudi — na! na! na! — i gotovo!