Znakovi (34 page)

A paroh nastavlja da se pravda i pred sobom i pred Leksom. Mora se tako, jer je nevolja. I bog će oprostiti. Mitropolit je — šta vredi kriti? — stari krivokletnik, čovek bez srca i bez duše, i u stanju je da upropasti ovu parohiju, samo da bi svoju pizmu izdovoljio.

Sve to uviđa Lekso i sve mu razumniji dolazi pop Stojan, ali ne oseća pod sobom sećije na kojoj sedi, ne oseća ni svoje rođeno telo, koje se rasipa u hladne trnce. I »dnevno i noćno«! mislio je u sebi, a bezbojnim, tuđim glasom složio se da je tako, i sa odlučnošću kojoj se i sam čudio izjavio da će poricati sve kao i ostali, pa šta bilo da bilo.

Ta ga je odlučnost držala u nekom studenom uzbuđenju i te noći i sutradan kad je doveden u Konak. Kad mu je predstojnik Pavlas, mračan i strog, postavio prva pitanja o njegovom penjanju na crkvu, on je imao gotove odgovore.

Nije se peo na crkvu nikad, nikad, niti bi to mogao učiniti, jer ne samo što, kao dobar hrišćanin, ne bi hteo, nego što nije sposoban za takav posao ni danju a karmli noću. Peo se samo onaj majstor iz Novog Sada. A one noći, u mehani, jeste bilo govora o tom, onako u piću i šali, i jesu se on i njegovo društvo pri rastanku zaustavili kraj crkve, i jeste pokazivao, poizdaleka, kako se majstor peo i kako mu je on odozdo dodavao što treba. Ali crkve se niko nije te noći dotakao, a kamoli šta drugo.

Predstojnik je postavljao nova pitanja, ali Lekso je ostajao pri svome. Nije i nije, i spreman je da se zakune pred krstom i jevanđeljem, pa ako se nađe svedok da dokaže protivno, neka ga seku gde je najtanji.

Govorio je hladno, kao da se sve to ne tiče njega lično, a pogled mu je bio odsutan.

Dok je ispitivanje trajalo, Osatica se »zaljuljala«. Među građanima vri, temperatura se naglo penje. Svi su rešeni da brane svoju crkvu, svoga paroha i ugled svoga grada. Svi su spremni da se zakunu da su izjave svedoka i okrivljenih tačne, i da je optužba lažna. Nema jednog koji bi se našao da posvedoči protivno. Stariji pamte i iznose pakosti koje je omraženi mitropolit činio pokojnom pop-Arsi. Svi govore, mnogi prete ogorčeno. A to ogorčenje, kao poručeno, zadovoljava njihovu potrebu za velikim i žestokim rečima. Sevaju očima, biju se u grudi, šapuću besno ili viču, ne birajući reči, mereći mnogo smisao, ne osećajući protivrečnost u onom što govore.

— Nećemo se pokoriti turskom i švapskom ližisahanu, pa kad bismo znali da ćemo svi izginuti.

— Šta, zar je došlo vrijeme da ljudi ne smiju popiti čašicu rakije ni proći pored crkve? A ko je crkvu očuvao u teška turska vremena nego mi?

— Šta hoće taj došljo? Crkva je naša, mi je održavamo i opravljamo, možemo je i zapaliti ako hoćemo.

— Svi ćemo se isturčiti, ako dođe baš do toga, ali krst sa naše crkve ne damo!

Tako se dugo bunila i branila kasaba, i već se i zamorila, jer meseci su prolazili, a rešenje nikako nije stizalo. Ogorčenje se bilo već i samo od sebe prilično stišalo kad je, sredinom idućeg leta, izvešten kotarski ured da se, zbog nedostatka dokaza, obustavlja dalji postupak i ceo predmet »Obesvećenje osatičke crkve« baca u akta. Osatica je pobedila. Mitropolit je morao da odustane od pune osvete i da čeka drugu priliku.

Sve je leglo i smirilo se i svi su, na kraju, zadovoljni. Osatičani likuju što su nadmudrili i nadvisili omraženog mitropolita. Pop Stojan je srećan što se oslobodio bede. Predstojnik je miran, jer se opravdao pred višom vlasti i sačuvao mir i ugled kasabe.

Pred veče sedi on za čašom piva. Sa njim su poreznik Lađević i kotarski sudija Turković. Razgovaraju o držanju ovdašnjeg čoveka na saslušanju pred suđskom ili policijskom vlasti. Jakim, »šumskim« glasom sudija kazuje svoja iskustva.

— Tri godine su prošle kako sam ovde, ali se ne mogu pohvaliti da sam shvatio ove ljude i njihovo čudno držanje na sudu. Priznaće ti i ono što ne bi morali i kazati istinito što niko ne bi kazao, ali će isto tako besmisleno poricati i svakojakim lažima prikrivati neke beznačajne sitnice. Zašto? To ni oni sami ne znaju. Glavno je da nikad ne možeš pouzdano znati kad lažu a kad govore istinu, ni zašto to čine.

— Možebiti da je teško odrediti kad lažu a kad ne, ali znam da istinu, punu i pravu istinu, ne govore nikad — kaže tiho i zamišljeno poreznik.

Predstojnik ćuti.

Svi su zadovoljni, pa zadovoljan je, valjda, tamio negde, i sam mitropolit, jer je dosta namučio sina i naslednika pop-Arsina. Jedini koji nije mogao biti zadovoljan i ko je iz cele ove uzbune izišao još više zbunjen i namučen, bio je Lekso limar. Sav onaj stari nemir i sve čudne nedoumice ponovo su oživeii u njemu.

Dva puta se peo na vrh crkve, i trezan i pijan, i danju, poslom, i noću, nezakonito, od besa. I svak zna da je tako. Pa ipak, niko ne govori o tom i svak se pravi da ništa ne zna; niko mu to ne priznaje, a i ne može priznati jer je sve to i sam porekao, službeno i pismeno, kao i svi ostali. Dobro, tako je moralo biti i tako je bilo. Ali da mu bar neko, osmehom samo, pokaže da zna za njegov dvostrukd podvig i da mu veruje. Da mu namigne u šali. Ne! Još ga možda smatraju neozbiljnim čovekom, koji priča ono što nije. Gleda ljudima u oči, a oni okreću pogled od njega. Eto, sad se opet sve češće dešava da ni sam ne zna pravo na čemu je. I opet počinje da sumnja u ono što je sam uradio i doživeo, i dođe mu da poludi. I opet oseća potrebu da sa nekim porazgovara o svemu tome, da samo jednom čuje iz nečijih usta potvrdu i priznanje, pa bi se, čini mu se, smirio do kraja života. A kad je zaista jednom i pokušao u svojoj radnji da sa prvim susedom u čaršiji, obućarom, zaobilazno i bojažljivo povede govor o tome, ovaj ga je povukao dublje u dućan i tu mu ljutitim šapatom, izbliza rekao u samo lice:

— Slušaj, Lekso, dosta je tvoga! Zbog tvoje hvale i lude glave mi udarismo na belaj i umalo ne ostadosmo i stidni i sramotni, i bez krsta i bez crkve. Zaveži, kažem ti, i ne pominji to nikom više!

Obućaru je zaudaralo iz usta, i čim je to rekao, okrenuo se i izišao.

A učitelj Batak, kad se slučajno sretnu, samo ga oštro i netremice, do neizdržljivosti, gleda onim svojim tvrdim, bezdušnim pogledom. I Lekso mu se, gde god može, sklanja s puta.

Ponekad, kad sumnja i nezadovoljstvo počnu da paraju po njemu, pomisli da bi možda bolje bilo da nije poslušao popa Stojana i da je na saslušanju priznao da se peo na crkvu, pa kud puklo da puklo. Platio bi globu i odležao aps, ali sad bi bio miran i znao na čemu je. Odmah i sam uviđa da je to bilo nemogućno učiniti i takvu štetu i poniženje naneti svojoj crkvi i svojim sugrađanima. Uviđa i smiruje se, ali zakratko, jer ludi kovitlac u glavi počinje neprestano iznova, i danju i noću: i popeo sam se, što nijedan nije, i potvrdio to, pijan, po mraku, i zatim sam sve porekao, i drugi su porekli; i svi znaju, kao što ja znam, da sam se peo, i niko ne priznaje niti govori o tom, niti može da prizna niti sme da govori, a tako će i ostati doveka, sve u istom krugu, sve u istom krugu: i jeste, i treba da se potvrdi, i nije, a potvrđeno je da jeste ...

I sad, snađi se tu i živi u tom šejtanskom kolu, sam, bez razgovora i objašnjenja. Danju još i može, jer je bar na mahove jasno šta jeste a šta nije. Sad sebi može da kaže poluglasno: »Jeste, peo sam se, dabome da sam se peo!« Ali noću! Kad zaspi, on sanja ružno. Sanja da ide između dva špalira prezrivih pogleda i podrugljivih osatičkih osmeha koji svojim nemim govorom kazuju: »Ovo je onaj što priča da je postavio krst na crkvi!« Ide kao kroz šibe, a ne ume da se zaustavi i ne može da se odupre, jer u snu je čovek bez odbrane. Ili sanja, na primer, da se penje na neko kube, strmo i klizavo; neprestano se zanosi, i oseća da će pasti, da mora pasti, da pada. Onda, padajući celom težinom sopstvenog tela, leti naopakim letom, sa punom svešću o svom padu, i to bez prestanka. Nigde dna ni kraja! Ničeg za šta bi se u letu uhvatio. Ono što je u svakom padu najteže i najbolnije traje ovde večno. Udariti o tle i razbiti se, značilo bi kraj i izbavljenje. Ali kraja nema.

A kad se, kao od unutrašnjeg udarca, probudi i nađe u nekoj tami u kojoj nije zaspao, nego koja je zamešena dok je on spavao, tada je i strašno i teško i sve potpuno nejasno. Ne znaš ni kako se zoveš. Ni pravi položaj svoga tela ne osećaš. Trebalo bi nekog nešto upitati, tek toliko da se javi ljudski glas, kao svetlost u tami. I bilo bi lakše možda. Ali koga da pita? Otac i majka spavaju u drugom delu kuće i ni pomisli ne može biti o tom da ide i da ih budi. Napolju se čuje noćni vetar kako šumi u krošnji visokog duda koji prekriva veći deo avlije. Oseća kako ga potpuno napušta san, a u glavi se sve brže okreće vatreni točak: i jeste se peo, i nije, i slava je, i sramota je ...

Tada treba čekati dan i sa njim olakšanje, i to nepotpuno.

Ne znajući u toj nevolji šta da radi ni kuda da se dene, Lekso je pomislio na ženidbu. To je bilo jedino što se u životu još može učiniti a što on nije učinio. I uzeo je devojku iz susedstva, sa kojom je rastao, a koja je bez razloga bila malo pousela. Zvala se Darinka.

Težak je bio taj brak, a njegovi tereti nevidljivi i svetu nepoznati. (A kad se ovde kaže da je neki brak težak, onda to redovno znači da je težak za ženu.) Kad su prošli prvi dani, oni koji brzo prolaze, Lekso je počeo noću da se trza iz sna, kao i pre ženidbe, probuđen uvek istim pitanjima. Isprva se snebivao i ćutao pored usnule žene, ali ubrzo je nestalo svakog obzira. Mučen svojim nedoumicama, on je budio ženu da je pita u čemu je stvar. Hteo je iz njenih usta da čuje potvrdu da je on zaista izveo ono što je izveo, da pametni i trezveni ljudi u to ne sumnjaju, da mu se svet ne podsmeva.

Mlada žena, koja je o bračnim noćima i supružanskom odnosu slušala nekad razne i protivrečne stvari, nije nikad mogla slutiti da postoji i to.

Posle prvog sna neko je drma i nemilosrdno budi. U tami, prošaranoj nepravilnim odblescima svetle noći napolju, naziru se njegove oči ispod natmurenog čela i kose u neredu. Sedi pored nje, držeći se, kao davljenik, za njenu mišicu, i gleda joj ispitivački u lice.

— Darinka, pravo da mi kažeš ...

To su za nju bili teški trenuci. Šta hoće čovek od nje? Da ga razume, sve bi učinila da mu pomogne. Ovako, može samo da ćuti i drhti. Vilice su joj se stezale od straha, a i da je mogla da govori, nije imala šta da kaže, jer nije nalazila nijedne reči i ne bi umela da je nađe pa da je sad ubiju. A on je navaljivao.

— Šta ljudi govore? Šta je istina? To hoću da znam, a ti si to mogla da čuješ i možeš da mi kažeš. Moraš!

Šta da mu kaže, kad ne razume šta je pita ni šta traži od nje? Plakala je od straha, od nekog čudnog stida što muž čini to sa njom. Kroz plač je slabo i nevešto pokušavala da ga umiri lepim rečima i umiljavanjem, ali on se otimao, napadao je i korio: da je neiskrena, lažna i tuđa. Ne umejući da se brani od tih nerazumljivih i nepravednih optužaba, ona bi plakala sve ljuće i teže. Dešavalo se da se i on, posle besnih prekora i teških reči, rasplače. Tako i zaspi ponovo.

U trenucima večernjih nežnosti, ona ga je, uz bojažljiva milovanja, molila da je ne budi, da joj obeća da neće više to činiti. I on je obećavao i u tom trenutku verovao u svoje obećanje, kleo se. Ali posle dva-tri dana dešavalo se opet isto, isto mučenje, isti strahovi bez objašnjenja.

To se već toliko puta ponavljalo da čovek nije više ni postavljao jasna ni određena pitanja. Samo bi je grčevito stegao za mišicu i bolnim glasom rekao:

— Darinka! Kazuj, molim te!

Kad bi ona počela, kroz plač, da ga šapatom umiruje i nagovara da legne i spava, on bi je stezao sve jače i drmao oštro:

— Govori!

A ona bi se savijala na dušeku i plakala u dlanove.

Dešavalo se i to da se čovek digne i, u snu, kao mesečar, pođe ka vratima, valjda rešen da ide i da se popne još jednom na crkvu i tako potvrdi ono što je več dvaput učinio, a što mu se ne priznaje i čega se i sam odrekao. Žena bi tada trčala za njim, zaustavljala ga s mukom, vešala mu se oko vrata, vičući:

— Kuda ćeš, jado moj?

Probuđen, on bi se vraćao u postelju i padao u san, koji je ona sad uzalud iščekivala.

Pokušavala je da ga danju pita o tom i da se objasni s njim, ali on je odlučno odbijao da prihvati takav razgovor. Izvlačio se na sve moguće načine, i šalom i nadmoćnim, muškim odmahivanjem rukom, pa i grubošću, kad drukčije nije mogao. Izgledalo je kao da danju zaista ne zna šta radi noću. A kad padne mrak i naiđe san — opet isto. Ako ne te noći, a ono iduće.

Strah od tih besmislenih noćnih prizora razarao je mladoj ženi svaku radost. Dešavalo se i to da je po nekoliko noći uzastopce uopšte ne probudi, ali šta vredi kad je njeno spavanje prožeto strepnjom od mogućnog buđenja? Sasvim joj se istanjio i odbio san. Često se dešava da legne i svede oči i počne da zalazi u dremež, ali tada joj se odjednom učini da je neko drma i budi. Trgne se i pogleda uplašeno oko sebe. Ništa. Mrak i tišina. Pored nje spava čovek tvrdo i mirno. Ali sad ona ne može da zaspi, i sad se u njoj dižu pitanja. Nema i nepomična, sad ona pita samu sebe, i svog u san utonulog druga, i sve ljude na svetu, budne i zaspale: šta je to što od ničega stvara među ljudima nesporazume, sukobe i strahovanja, da sami sebi i jedan drugome kvare život i remete san i truju zadovoljstva, kojih ionako nema suviše?

Kako da ona, sama i uplašena, nađe odgovor na to! Pomišljala je da sve kaže majci ili da se požali dobroj drugarici, pa je brzo uviđala da su to muke koje se ne kazuju. Za ta pitanja ne nalazi se rešenje kod drugih, nego u sebi, tu kraj čoveka sa kojim je vezana svim mogućim vezama i, što je najteže, posteljom. I dugo je tražila izlaz i rešenje i mučila se u osećanju da ih neće ni naći.

Već je i prvo dete došlo, žensko, a besmislena buđenja su se ponavljala. Dete je bilo slabačko i plačljivo, pa je tražilo veliku brigu i negu, i danju i noću. Žena je slabila i vidno omršavela. Ali nekako u to vreme počela je malo-pomalo da se brani. Kad bi je probudio u najnezgodniji čas, ona bi mu rekla oštro i gorko:

— Što me budiš? Imaš li ti, bolan, dušu? Vidiš da mi dijete ne da oka stisnuti. Pa i to malo sna što uhvatim ti mi kidaš.

Malo postiđen, on se povlačio, ali već sutradan moglo se ponoviti buđenje i mučno ispitivanje na jedan ili drugi način.

Ali žena je sada sve više i sve bolje nalazila ne samo hrabrosti da se brani nego i snage i načina da odgovara na njegova pitanja. Došlo je i drugo dete, ovog puta muško. I kao da su njena snaga i snalažljivost jačale uporedo sa rastom deteta.

Sad joj se činilo prirodno i razumljivo da čovek treba da odgovori drugom čoveku, a pogotovu onom sa kojim deli sve u životu, i to da odgovara na sva njegova pitanja, ma kako neopravdana i nerazumljiva izgledala. Treba naći za to strpljenja i snage, i bar pokušati objasniti se. To je dužnost, jer je mnogome od nas često potrebna samo dobra reč bliska čoveka. Treba govoriti, jer je ćutanje lenost i kukavičluk, i truje odnose među ljudima. I ona je odgovarala. Mirnim glasom i posve prirodno.